Дарквуд даб: Трансцендентална гажа

Ово је први у низу музичких хороскопа, којим ће се на Фронтал.РС (који је кратак са астролошким садржајима) предвиђати глазбена судбина онога ко наврати у Бању Луку. Предвидила: Јелена Ћосовић Посао: Још увијек ми зуји у ушима, а прошло је три сата од свирке. Када год бих слушала Дарквуд Даб код куће, звучао би ми […]

петак, фебруар 26, 2010 / 14:44

Ово је први у низу музичких хороскопа, којим ће се на Фронтал.РС (који је кратак са астролошким садржајима) предвиђати глазбена судбина онога ко наврати у Бању Луку.

Предвидила: Јелена Ћосовић

Посао:

Још увијек ми зуји у ушима, а прошло је три сата од свирке. Када год бих слушала Дарквуд Даб код куће, звучао би ми као обичан даб бенд, такорећи, ништа посебније него да слушам некакав техно са досадним гласом, који стално понавља једну те исту реченицу.

Испоставило се да су далеко од тога, самим тим што сам почела плесати, прије него што сам започела свој ЦХ3ОХ обред (да, да – намјерно је написано CH3OH ћирилицом). Такву атмосферу још нисам доживјела у ДФК. Сваки пут када би свирао некакав мени занимљив бенд, било је препуно људи и сам чин стајања на једној, па другој нози, чинио ме је да се осјећам дебилно. Вечерас је било потаман; сви су могли да плешу, а да не задобију теже повреде главе и рамена од конобара, који су у центру пажње у тренутку када настане гужва.

Сви су пљескали, вриштали, па чак и они који су ми увијек изгледали као да не слушају такву врсту музике, нити имају потребу за истицањем ‘запремине тела’. Невјероватан је призор када око себе видиш већи број срећних људи, па ми се на тренутке чинило као да сам на Егзиту или неком већем концерту. Звук је био савршен и одлично је попунио све поре новопеченог клуба, јер овај бенд у потпунсти кореспондира са масом, која је, чини се, слушајући доста лоших бендова постала избирљива – не пљешћу, ако им заиста не покажеш своју енергију.

Љубав:

Препуни су плесних ритмова, па је било немогуће глумити незаинтересованост. Пјевач је у сталном покрету и срамота је не опонашати га. Нису ми се свидјеле упадице са растафаријанским порукама, што нема везе са тим да ли волим растафаријанство или не, већ једноставно су нарушавале читаву концепцију и стил овог бенда, који су један од ријетких на нашим просторима да свирају модеран звук, а пјевају на матерњем језику.

Текстови описују свакодневна душевна стања и дијеле емоцију изгубљеног човјека у овом друштву, који свој свијет проналази у малим, многима небитним стварима. Плесни ритмови су чинили да свака пјесма натјера на оптимизам и да плес сваког појединца у маси представља његов свијет и пут напријед. Чак и они који нису у потпуности схватали шта те пјесме хоће од њих, почели су спонтано да скакућу у мјесту.

Басиста је непогрешиво плео по басу, чији је изглед битан зарад фотографисања (?). Клавијатуриста је уз све необичне ефекте, који због тога у потпуности чине бенд посебним, пјевао и пратећи електро-глас. Разложени акорди гитаристе су се савршено уклапали са читавим амбијентом, који је такође пјевао пратећи вокал, а бубњар је са наизмјеничним убацивањем неједнаких ритмова у одређеним дијеловима, сваку пјесму чинио необичном и потпетљавао уједначене кораке плесача.

Немогуће је говорити шта би било да се само један од инструмената искључи из пјесме, јер ова петорка заједно чини да Дарквуд и данас звучи футуристички. Поред свих новоизмишљених праваца у музици, ова четири инструмента са вокалом најчешће долазе у паковању на свим албумима бендова, који нису склони претјераном експериментисању, а желе да постигну полукомерцијалан звук, прихватљив на свакој журци.

Ако им је то био циљ, онда су дефинитивно успјели и без обзира на конкуренцију, нико им до данас у Србији и околним кришкама југословенског хљеба не може присмрдити.

Здравље:

Прошле ноћи ДФК није примио само скакутаве тинејџерке, већ су многе чикице, лелујајући на никотинском повјетарцу, помно пратиле концерт. Замало да настане шутка због пијаних појединаца, али се непокретни у својој озбиљности нису бунили, па сам закључила да овај електро-рок бенд успијева да хипнотише чак и оне, којима је те вечери одузета возачка, или су заборавили искључити грах на шпорету.

Враћени су три пута на бис, што се до сада дешавало само у Банском Двору, гдје публика која се не разумије у класичну музику мисли да "тако треба". У моментима када би се атмосфера спустила, остало би мјеста за кратко размишљање, док би већ следећи вал енергије убрзо проговорио бунтовништвом и скандирао слободу ‘У недоглед’.

Савјет:

Нисам причала о историји бенда, нити ћу јер никада им нисам била толико сродна, а кога занима, може их послушати гдје год да укуца на интернету њихово име, које, на жалост, по хиљадити пут одаје наш народ као полтронски и неоригиналан: Darkwood Dub. Даб из Црншуме би био национализам или шта? Сви чувају своју изворност, а само ми ону од Загора Тенеја.

Ако наставе са радом (а ваљда ће), чини ми се да им предстоји потпуна измјена структуре у духу пјесама, јер је немогуће имати нетипичну будућност у овом музичком правцу. У том случају, затребаће им нова клавијатура са модернијим ефектима. Улазак у прозрачнију димензију допустиће им гудачке дионице.

Никако женски вокали и дувачки инструменти – отиће у фанк..!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *