Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Ma, и ја сам вам за тај ЈМБГ

Кад сам боље размислио, а назвало ме и пар дипломата из ЕУ и САД, одлучио сам да пружим потпуну подршку демонстрантима у Сарајеву.

Успио сам, уз предевропски притисак, да спознам неке чињенице. Крајње ми је јасно сад ко су највећи непријатељи напретка и мира у Дејтонској Долини Плача.

Ко се у овој земљи буни против напретка? Ко не жели поједностављење и појефтињење администрације? Ко непрестано изазива вјерску и националну нетрпељивост, истовремено причајући о мултиетничности и равноправности?

Негативци у полароиду

То су припадници тајкунске касте однарођених сарајевских спахија и стога демонстранте у Сарајеву стварно треба подржати у томе да их уведу у ред и кажу им да овако више не може!

Главни кочничар напретка је, данас то и ја знам без сумње, политичка и вјерска елита у Федерацији БиХ. Група бескрупулозне размажене аристократије, која држи у покорности један лаковјеран народ, слабо изграђеног ширег идентитета, па га економски израбљују до бесвијести. Дојећи га мржњом и агресивношћу.

Слична ствар се дешава и код нас, али нама ипак нијесу на грбачи политичари који имају на располагању ухљебљење својих послушника у 13 влада. Ми имамо само једну, а и она нам је превише. Загурала нам је руку у џеп до лакта.

Заједнички, да простите, органи

Јесте. Ту су и, да простите, заједнички органи. Мислим да дијелим мишљење већине грађана Српске у томе да се и плате, и бројно стање, и овлаштења Парламентарне скупштине БиХ и Вијећа министара (исте те БиХ) сведу на минимум. И ту демонстранте треба подржати.

Ко би нормалан био против тога да се смањује бирократија, ако већ може да ради боље и са мање људи, и са мање пара, и са мање овлаштења над животима слободних грађана? Ја сам за то да то одрадимо у Републици Српској. Сад, о томе како да се ствар ријеши у Федерацији БиХ – нећу. Не бих да се мијешам у коријене Вашингтонског споразума.

Тај је споразум направљен у Дистрикту Колумбија, док је нама у Дејтону учињено додатно арбитражно насиље по имену Дистрикт Брчко. И то је још једна влада, направљена у предратној општини из потпуно неубједљивих разлога. Још један низ министара, њихових секретарица, њихових службених возила, њихових плата, топлих оброка, регреса и новогодишњих пакетића за дјецу.

Оба додатна, заједничка трошка, наметнути су Републици Српској и ту се она потпуно слаже са грађанима Сарајева. Зашто и чему?! Ко то све мисли плаћати?

Све у свему и ови брчански дистрикти, и сарајевски парламентарно-скупштински плеоназми, нешто је што је наметнуто са стране, а подржано од спахијско-насилничких назадњака који станују у доњем току Миљацке.

Птичији ЈМБГ и свињски граничари

Понеко се још блиједо сјећа планетарно надуване фаме о птичијем грипу, због којег су људи испод ока мјеркали своје папагаје у кавезима. Испоставило се да су умрли од те грипе били ризична група, која би умрла и од обичне. Слично је и за свињски грип, само прича о томе није сад по кошеру.

У Бањој Луци је све за ЈМБГ ријешено уредбом Владе РС, док у Сарајеву грађани мораше направити велику ујудурму због Белмине, којој ФБиХ није хтјела издати матични број да хитно отпутује у иностранство. Сад, пошто је добила пасош по пријеком поступку, чека да јој скупе паре за пут.

Тако се користи и трагедија мале Берине и бол њених родитеља, да се пренебрегне да је дијете умрло од сепсе у болници у Београду. Што је за Сарајево, које јој није хтјело издати матични број због жеље да се командује Републици Српској и политизује техничко питање, још увијек иностранство.

Иста ствар је и са Радмановић Небојшом. Шта је сад он навро да му не одговара што од пет међународних прелаза из Дејтонске Долине Плача у Тисућљетни Хрватски Сан, само један чучи на међи Републике Српске? Шта има он да се буни око финансијских и животних проблема грађана Српске који ће настати тако, будући да се готово пола проходне границе наслања на подручје под ауторитетом МУП РС?

Ауторитети естрадног разума

Сви наши непопустљиви главари су промијенили мишљење чим су добили пар позива из правца Брисела.

Има будала које би мијењале мишљење ако виде да подршку пружају (пазите дружине) Сергеј Дивјак Трифуновић, Чедомир Транзиција Јовановић, Никола Соцреализам Којо, те Јелена Ћандина Карлеуша. Фали им још само дјевојка за интелектуалну пословну пратњу, Биљана Србљановић, али то није прихватљиво због презимена и одсуства надимка.

Сад исто тако треба објаснити мојим уваженим истомишљеницима у Сарајеву, да подршка нема везе са Бесловесним Београдчићима. Већ одавно у Републици Српској (од Милошевићевих санкција 1994.) никог не боли дупе шта мисле они. Њих занима да се увале на неку тезгу каквог међународног фонда у Земљи крви и меда.

Имају, између осталог, у Сарајеву читав арсенал рент-а-Срба који, профитирајући за своју безвезност управо на имену и презимену, тврде да им није битно шта су, па то није ни милиметар промијенило политичке позиције Бање Луке. Овдје је проблем што и у Бањој Луци људи неће да их се пљачка. Ни из Бање Луке, али вала прво не из Сарајева.

Сарајевске спахије и бањолучка сиротиња раја

Једина ствар која је Српску у посљедњем рату спасила, осим што смо били бољи војници од постанка нација, јесу управо ти грозоморно-неосјетљиви паразити. Муслимански политичари су били једини корумпиранији и безосјећајнији према свом народу од ових у Републици Српској.

Као што су сад спремни дјеци неиздавати матичне бројеве, због неурастеничног сна о свом спахилуку над бањолучком сиротињом рајом, некада су по ирачко-авганистанском рецепту (и јеловнику) убијали своје грађане да изазову сажаљење међународне заједнице и створе услове за међународну војну интервенцију.

Стога треба подржати сву ту дјецу и омладину пред Скупштинским парламентом и Вијећем попечитеља, да не буду више таоци оних који им жртвују будућност и перспективу економског развоја, исцрпљујући и њих и себе у покушају другима да узму међународним споразумима гарантована права.

Надати се да ће међу том, данас протестно расположеном дјецом, узрасти неки паметни и способни, па да се спасу и отцијепе од Републике Српске.