Данијел Симић: Гласачи у РС заиста имају разлога за бригу

Не види се да било која партија из Федерације, па макар и у назнаци, разматра признавање Републике Српске као политичке реалности, што ће у потпуности спријечити нормално функционисање БиХ. Декларација СДА о враћању Устава из 1992. уколико ОХР напусти земљу, данас можда дјелује као хистерисање размаженог дјетета, али већ сутра би, уз нарастајућу економску и енергетску кризу, могло прећи у склеротични “дежа ви” са почетка деведесетих.

среда, октобар 15, 2008 / 10:07

Не види се да било која партија из Федерације, па макар и у назнаци, разматра признавање Републике Српске као политичке реалности, што ће у потпуности спријечити нормално функционисање БиХ. Декларација СДА о враћању Устава из 1992. уколико ОХР напусти земљу, данас можда дјелује као хистерисање размаженог дјетета, али већ сутра би, уз нарастајућу економску и енергетску кризу, могло прећи у склеротични “дежа ви” са почетка деведесетих.

У (ауто)биографским подацима који су доступни на интернет страници Данијела Симића, може се пронаћи запажање да га јавно мњење, између осталог, препознаје као политичког аналитичара, «што је титула које се Симић изузетно гнуша».

Не постоји озбиљан разлог да се тридесетједногодишњи писац, аутор књиге «Интервју са Радованом Караџићем», дистанцира од те одреднице, јер је ријеч о човјеку чије су усмене и писмене опсервације о политичким темама изузетно упечатљиве и поуздане.

Прави разлог за самокритичност и уздржаност има медијска сцена Републике Српске, јер неријетко ауру «аналитичара» приписује емитерима класичног празнословља. Код Симића нема узалудног хода, он веома компетентно назива ствари правим именом, што ће бити јасно сваком ко обрати пажњу на кључне дилеме које саговорник «Новог Репортера» отвара у интервјуу, чија је полазна позиција био осврт на резултате овдашњих локалних избора, одржаних 5. октобра.

Разговарао: Саша Бижић

П: Које политичке опције у Републици Српској и Федерацији могу да буду означене као добитници, односно, губитници локалних избора у БиХ? Кога сврставате у «сиву зону», без предиспозиција за претходне двије категорије?

О: Зависи да ли те категорије посматрамо из угла амбиција којим се ушло у изборни процес, или коначних резултата на терену. Без обзира на неке математичке анализе, које брзоплето говоре о губитку 70.000 гласова, СНСД је по резултатима недвосмислени побједник ових избора. Јасно је уочљив сарајевски педигре тих анализа, које се можда знају служити основним математичким операцијама, али превиђају да се не могу аналогно пратити парламентарни и локални избори.

Пластичан примјер је ПДП којој, исто тако недвојбено, припада титула губитника. На основу резултата Младена Иванића на ванредним предсједничким изборима, ова странка се представљала као "трећа по снази", реторички одржавајући рејтинг из скупштине. Остајањем без иједне начелничке позиције, та илузија је окрутно распршена, заједно са анализама које сабирају јабуке и крушке. Избори за различите нивое власти, имају своје посебне законитости, и озбиљна странка мора функционисати на свима њима. У том свјетлу, једино би се још ДНС, СДП и СП; дали посматрати као условни добитници.

Карактер избора је био такав, да сам вам изразито захвалан на категорији "сиве зоне". Осим што не бих знао куда са СДС-ом, ту спадају и све остале странке. Њима је остало једино да изборе посматрају из угла полазних амбиција. А она је за све била – преживљавање. СНСД је као приоритет имао освајање власти у Бијељини и Добоју, па би ту СДС могла тражити основ за реторику о моралној побједи. Задржавање власти у ова два града, носиоца изборних јединица, добра су и ментална, и логистичка основа, за лизање рана и ковање планова до парламентарних избора. Осим тога, а уз амбициозан промашај у Требињу, може се слободно рећи да је СДС нокаутиран.

Што се Федерације тиче, сем надмоћи СДА над СБиХ, те преваге слова над бројкама у оквиру ХДЗ, примјетан је успјех СДП и Радом за бољитак. Странака које се профилишу као надентитетске, али у основи припадају једном од два доминантна народа у сусједном ентитету. Све преко овога, могло би зазвучати као малигно математичење на бањолучки начин.

П: Највећу пажњу јавности у РС привукли су дуели Српске демократске странке и Савеза независних социјалдемократа у Бијељини и Добоју. Шта је пресудно утицало на резултате у тим општинама?

О: Прво и најважније – што је СДС био на власти. Ове двије општине имају довољно велики буџет и разгранате друштвене механизме, да су у стању донекле парирати надмоћној логистици кампање са републичког нивоа. За разлику од пасивних крајева, у овим срединама пријетње ускраћивањем Владиних фондова могу имати чак и контраефекат. А то су, свакако, имала она предизборна хапшења по Добоју.

Главна мана СНСД-ове нагле експанзије је недостатак политички значајних имена, за чије стварање у оквиру заједнице треба времена. Увођењем Гаврила Бобара у изборну трку, донекле је превазиђен тај проблем у Бијељини, али мислим да је подршка муслиманских странака, те говоркања да ће Јања добити статус општине, одвукла таман онолико гласова, колико је том општијом платформом привукла. Стога се ваљда и одступило од визуелног шаблона какав је користио СНСД, па је на плакатима "Моја кућа Бијељина", јасно доминирала српска тробојка. Ово је посебно битно, ако се зна да су оба кандидата имала дупло већи број гласова, од оног који су освојиле странке које их кандидују.

П: Може ли се након локалних избора говорити о тренду профилисања политичке сцене РС? Ко има основа да претендује на страначку и персоналну релевантност у догледној будућности?

О: Далеко смо ми од профилисања, осим на "СНСД и остали". СДС је у потпуном расулу лидерства, без јасне идеолошке поставке о будућем медијском наступу, али ипак постоји критична маса која ову странку види као своје исходиште, што јој осигурава носећу позицију у евентуалном окупљању неког опозиционог блока. Без обзира што тренутно изгледа да је такво уједињавање једини начин да се парира СНСД-у на наредним изборима, до његовог формирања неће доћи ни брзо, ни безболно, а можда и никако.

СП ће имати велики проблем да нађе свој идентитет уз СНСД, као и ПДП, који је вјероватно у највећој кризи идентитета, будући да играње на карту стручности по узору на србијанску партију Г17+, очигледно више не оставља утисак на бираче.

Политичка позорница нам је крајње неозбиљна, при чему не мислим на одговорност према бирачима, већ на несхватање чак и самих механизама доласка, и дугорочнијег опстанка на власти. Странке попут ДНС треба да одлуче хоће ли бити озбиљне парламентарне странке, или локална културноумјетничка друштва; а оне попут Радикала да израчунају колико им одборничких мјеста пропада дијељењем бирачког тијела, и то око разлика које су смијешне за ниво власти на којем се сада налазе. Уједињавање таквих елемената би учинило услугу и интересима РС, и њима самима. Исувише је малих странака, које се ни по чему посебно не разликују.

П: У којој мјери се резултати локалних избора могу посматрати као посљедица страначког односа према битним комуналним темама, а колико је ријеч о реакцији бирача на ставове партија о међунационалним односима у БиХ?

О: Нажалост, створила се нека врста међуентитетске симбиозе, гдје партије једне другима плаше бирачко тијело, сатјерујући га у гласачку кутију формалног противника. Једина је разлика што гласачи у РС заиста имају разлога за бригу, док је ментално дјеловање странака из ФБиХ на њихове бираче, набоље окарактерисати као "хушкање". Српским лидерима се никада не омакне међународни предизборни иступ, у којем негирају уставни поредак. Осим што се ово редовно дешава из супротног табора, не весели ни готово подстрекачки однос ОХР-а.

Силајџић је на прошлим изборима доживљен као ефектнија контратежа Додику, па је обустављање радова на укидању РС, гласачко тијело вратило ка традиционалнијем трудбенику на овом пољу. Како поредак снага у свијету не обећава убрзање тог процеса, није искључен ни тзв. "јо-јо ефекат" између СБиХ и СДА.

У комбинацији измијењених околности на свјетској сцени и једне српске партије као најјаче политичке снаге у Дејтонској БиХ, дошло је до далеко спорије ерозије институција РС. Истини за вољу, то је у највећој мјери посљедица карактерних црта Милорада Додика, којем не пада на памет препуштати власт директивама ослабљеног ОХР-а. Бирачи засад не поклањају пуно пажње томе да је СНСД ипак попустио за грб, химну, механизам гласања, потписао намјеру преласка финансирања ентитетских полиција на државни ниво, те се повиновао указима око Сребренице у два наврата, али је досадашње искуство показало да то итекако знају казнити. Један српски политичар се усудио успротставити Високом представнику, што је народ доживио скоро као месијански знак. То се по инерцији преноси и на локал, па у кампањи готово да није ни било конкретног говора о општинским проблемима, још мање о начинима како да се они ријеше.

Тако смо остали ускраћени за значајнија сучељавања концепција и визија, које су једине у стању да конкретно побољшају живот грађанима, што је и посљедица политичке неписмености гласача, ненавикнутих да у оквиру своје локалне заједнице могу тражити од политичара оно што је у њиховом интересу. Ти захтјеви су, ако их има, углавном по сеоским насељима, док су градске средине у мало чему аванзовале од увођења вишепартијског ситема. Сматрам да је највећи проблем у неподесности мјесне заједнице, која као јединица самоуправе има готово симболичан значај.

П: Какве политичке тенденције Република Српска може да очекује с друге стране међуентитетске линије, имајући у виду посљедњу провјеру рејтинга тамошњих странака?

О: Мислим да одговор лежи у рејтингу тамошњих странака, али у овдашњим општинама. Срба у политичком животу ФБиХ, изузев тамо гдје су некада чинили апсолутну већину, готово и да нема. То указује на јасну етнополитичку концепцију из комшијског ентитета, која је крунисана коалицијом СДА-СБиХ. Готово духовито звучи могућност да СНСД и СДС уђу у коалицију, те је захваљујући томе у општини Вукосавље по други пут побједу однијела странка са сједиштем у Сарајеву. Да не говоримо о Брчком, које је од есенцијалне важности за судбину РС, док се наша политичка елита понаша као да ће коначни статус бити подјела мјеста у управним одборима. Укидање дистрикта би требао бити приоритет свих приоритета, али на томе се ништа не ради и оно је, у смислу јасне визије шта да се чини даље, нека врста табу теме у јавности РС.
Не види се да било која партија из ФБиХ, па макар и у назнаци, разматра признавање РС као политичке реалности, што ће у потпуности спријечити нормално фукционисање БиХ. Декларација СДА о враћању Устава из 1992. уколико ОХР напусти земљу, данас можда дјелује као хистерисање размаженог дјетета, али већ сутра би, уз нарастајућу економску и енергетску кризу, могло прећи у склеротични "дежа ви" са почетка деведесетих.

П: Шта треба да се деси да политички догађаји у РС, укључујући изборе, у Србији изазову ниво интересовања у естаблишменту и народу једнак пажњи која је присутна с ове стране Дрине приликом преломних ситуација у Београду?

О: Србија је у стању потпуног губитка нагона за самоодржањем. Мисаона концепција онога што се у Београду финансијски самопрокламује у интелектуалну и јавну елиту, најуспоредивија је са стањем духа, државотворне далековидости и политичког реалитета; какав је владао у античком Риму пред упад Визигота. Та идеолошка концепција се нимало не разликује од постулата Мирјане Марковић, само што механизме за лагодан живот не налазе у пљачки народних сламарица, већ позиционирањем на платним списковима Запада, према чијој издашности подешавају и ниво самоубилачког мазохизма.

Према том дискурсу, одавде у Београд долазе само избјеглице и примитивци. Говор о РС се третира као реликт мрачне прошлости и Милошевићевог наслијеђа. На сцени је неки облик морбидне самопокајничке југоносталгије, гдје при тражењу беспредметног опроштаја од Сарајева и Загреба, Бања Лука долази као монета за поткусуривање. Многи овдје нијесу, или не желе бити свјесни, како је захваљујући овим круговима, РС у Србији забрањена тема. Засад то није још случај међу грађанима, који су врло необавијештени и већину информација из РС дочекују са чуђењем и занимањем, али та братска љубопитљивост неће моћи довијека трајати. Потпуна премоћ у свери електронских медија, већ је успјела да створи канцерогене елементе каква је ЛДП Чедомира Јовановића, па је крајње вријеме да се РС око тога забрине. Овом динамиком, до сљедећих избора нећемо имати савезника ни у Србији.

У циљу измјене такве ситуације, прво треба оштро раскрстити са овом концепцијом, и показати јој да није добродошла у Бањој Луци. Умјесто тога, ми јој додјељујемо награде и паре, вукући комплекс ниже вриједности. Типичан примјер је наше финансирање филма Турнеја, да би онда у њему заиграо Емир Хаџихафизбеговић, чији су ставови према РС само мало оштрији од оних које је, до недавно, у Београду исказивао редитељ Горан Марковић. Будемо ли Београду потписивали бланко чекове, политичке и сваке друге, врло је могуће да ћемо у сценарију наше судбине, добити исте оне улоге које су фасовали доајени бањолучког глумишта у поменутом филму – статиста и епизодиста.

П: Да ли западни центри моћи, с вашег становишта, имају пројекцију будућег уређења простора БиХ и бивше Југославије уопште, или се та позиција данас креће у распону од индиферентности до импровизације?

О: Ја не добијам свако јутро извјештаје амбасадора и обавјештајних служби, али човјек треба бити добро ћорав, па да не види како је БиХ неодржива категорија. Створена, као и многи ситнодржавни пројекти у бившој СФРЈ, искључиво у циљу спречавања српске доминације на западном Балкану. Ту визију и даље настављају експоненти Запада које ми имамо прилику видјети на терену, док њихови налогодавци усљед измијењене геостратешке ситуације, на тај пројекат више гледају по принципу "држи воду, док мајстори оду".

Проблем је што они који могу наручити поменуте извјештаје, о домену међународне политике углавном причају у преписаним фразама и искључиво преко преводилаца. Треба имати спремну политику за све опције, али се наша политичка елита толико намрла страха у ранијем периоду, да није способна примјетити како ОХР више није у позицији налогодавца – већ миротворца. Бојим се да би у случају да мајстори одлуче покупити алат, ситуацију могли дочекати неспремнији него при распаду СФРЈ.

П: У тексту «Крај једне нације», својевремено сте на духовит и горак начин примјетили да су Срби због унутрашњих слабости, али и малтретирања кроз које су прошли, на путу да се преобразе у аморфни збир «информатичких племенских заједница». Ако тај есеј за пар година добије наставак, каква би нова искуства могла да одреде његов садржај?

О: Тај есеј је написан с намјером да квалитетним црним хумором на српски рачун, произведе осјећај панике и неопходности буђења из флоскула о нашој кривици и отвореном друштву, којим су нас засипале окупационе трупе. Први шок је била спознаја да то многи доживљавају као озбиљан текст, да би, на мој ужас, он временом почео и мени звучати све академскије. Тужно је, али тако. Српска нација готово да и не постоји као нека хомогена цјелина, са барем оквирним идентитетом и правцем заједничког дјеловања. Све више се срозавамо на ниво племенског друштва, чији карактер одређују сигнали ртв-пријемника који се могу ухватити на предметној територији.

Данас, када више ништа није смијешно, вјероватно бих наставак почео шалом: "Црна Гора признала Косово", па бих брже-боље додао и озбиљно: "Република Српска признала Војводину".

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *