Да сам добила марку за сваки пут када су ми погледали у деколте…

Од кад знам за себе борим се са предрасудама и неправдом. Пише Јелена Деспот Почевши од оне да се количина нечијег интелекта обрнуто пропорционално мјери дубином деколтеа до оне да су сви људи који носе наочале досадни штребери. Звучи безвезе. Небитно за свакодневни живот у држави у којој људи немају шта да једу и од […]

субота, мај 31, 2014 / 11:05

Од кад знам за себе борим се са предрасудама и неправдом.

Пише Јелена Деспот

Почевши од оне да се количина нечијег интелекта обрнуто пропорционално мјери дубином деколтеа до оне да су сви људи који носе наочале досадни штребери. Звучи безвезе. Небитно за свакодневни живот у држави у којој људи немају шта да једу и од чега да живе, али је изузетно битно, јер те исте предрасуде додатно иритирају ваше ионако свакодневницом изиритиране живце.

Како године пролазе и старите та глупа на предрасудама утемељена питања бивају све личнија и напорнија, директнија. Ако сте пристојни па још и на та питања одговарате упадате у зачарани круг предрасуда, а етикете се само гомилају.

Једино је у нашој земљи дјевојка (читај ЈА и хиљаду других) већ стара са двадесет осам. Ако при том нема супруга, бар једно дијете она више није само стара, већ је уз то и промашен случај. На моју срећу барем имам мушкарца, то донекле ублажава количину сажаљења са којом ће вас људи обасипати и води до оног утјешног тапшања по рамену и неизбјежног питања: „Кад ћете?“.

Да сам добила по марку сваки пут када су ме то питали, ни Бил Гејтс не би смио да ми стане на црту. Ако кренете да се објашњавате, онда тек упадате у још зачаранији круг гори од свих Дантеових кругова гдје мисле да желите да се оправдате и да измишљате разлоге због којих то не желите, не сматрате битним, нити пресудним за ваше постојање. Што доводи до тога да је наша средина до те мјере ограничена и затуцана да не прихватају чињеницу да овдје може и жели да егистира неко ко је другачији. Да у нашој земљи постоји неко ко превасходно не сања о мужу, дјеци и кућици у цвијећу, као таквима. Зашто би неко морао да буде мој муж да бих са њим провела остатак свог живота?

Сјећам се сцена из свог одрастања када су све моје другарице сузиле при погледу на малу дјецу и утркивале се ко ће прије да га узме у наручје док бих ја одмахивала главом и бивала незаинтересована. Гледали су ме са згражањем, шалили се на тај рачун. Нормално је да жена воли дјецу, да сања дјецу! Ок можда и јесте нормално да жена воли своји дјецу, али да жена мора да има ненормалан излив емоција када види било чије дијете – то не прихватам као нормално. Сјећам се и како се комшиница згрозила када сам јој рекла да уопште не знам да ли ћу икада жељети да имам дјецу. Гледала ме је полуотворених уста, док је мама почела да ме штипа испод стола. Као да сам им у најмању руку изавила да сам убила човјека.

Да сам марку добила и за свако чуђење када би неко на основу онога што носим и како се понашам претпоставио да не знам да саставим реченицу, а ни таблицу множења, ни Бил, а ни Доналад заједно не би могли да ми парирају. Сјећам се када ме једном приликом факултетски образован човјек (у нашој земљи се то аутоматски чита као "интелектуалац") питао зашто стално носим мајице са деколтеом, због тога људи аутоматски претпостављају да сам глупа. Шта да одговорите таквом човјеку? Или када вам се неко агресивно удвара претпостављајући да са одјећом коју носите изазивате такво понашање и прижељкујете да се неко према вама понаша као неандарталац. Када их одбијете, увриједе се, јер хаљина коју сте обукли даје сваком мушкарцу право да ту ноћ спава са вама, тврде они.

Или када открију да знате да кувате. Као да је кување равно неком надреалном медицинском експерименту и вриједно је чуђења.

Када вас професор у средњој школи, јер сте на екскурзији учествовали у фламенко плесу као један од чланова публике, пита да ли ви уоппште имате родитеље када се тако развратно понашате? Моје развратно понашање је подразумјевало боравак на сцени од 2 минута и понављање корака које ми је плесач показао. Као дјевојчицу од осамнаест година то ме бољело, али ме није спријечило да поментуом човјеку кажем шта мислим о његовим ставовима.

Када асистент на факултету, магистар тада, данас и доктор наука (претпоставио би човјек и да је имао и неку педагогију) каже да је изненађен чињеницом да сте ви најбоље урадили колоквиј. Претпоставио(ла) је да сте због обнове године неки ограничен ум. И то вам саоптши пред ваших педесетак колега, онако поносно.

Мене је углавном забављало да провоцирам ограничене умове који силно желе да укалупе свакога оног ко није исти као они, али то никада није значило да желим да се мирим с тим и да то здушно прихватам. Не желим више ни да ме оставе на миру, јер то онда не би био мој живот, забаван и у вјечитој борби са вјетрењачама.

Зато и ви (знам да и ви читате) који хоћете данас да обучете најкраћу могућу сукњу која постоји и мајицу са најдубљим деколетом који ум може да замисли и одете у град – учините то. Комшиници која вас буде питала када планирате дјецу – покажите средњи прст, нека има чему да се чуди наредних пола године! И не заборавите да живите свој живот онако како ВИ желите!



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *