Да нам се не понови

Изградња и дизање свијести о страдалничкој историји нашег народа на вјетрометини на којој живимо, само је један мали, али веома важан, сегмент борбе за биолошки опстанак на овим просторима и за сигурнију сутрашњицу наших потомака.

субота, август 17, 2013 / 12:38

Они који су тог јулског јутра 1991. пристизали у Цркву Светог Блажа на недјељну мису с невјерицом су погледавали према шлеперу паркираном недалеко одатле и на људе који су управо дизали цераду, да би почели са утоваром. Довести камион ту, на раскрсницу улица Прилаз ЈНА и Приморске, у центар Загреба, није било дозвољено, а обављати селидбу недјељом ујутро, када се иде на мису, било је у најмању руку богохулно.

Ту под сводовима оближње католичке цркве, гдје се брижљиво чувао и одржавао пламичак Независне Државе Хрватске, тај недосањани „тисућљетњи“ сан, није се ни слутило да тек неколико метара даље, нас тројица знојем обливених Срба, свјесни ускрснућа Неовисне Државе, ужурбано товаримо опрему моје тек недавно отворене стоматолошке ординације.

Дан након што ме је власница закупљеног локала упутила да одем код свог Мартића у Книн и тамо отворим ординацију, двојица униформисаних зенги кундаком су разбили таблу-фирму ординације и мојој супрузи, која је радила у ординацији, саопштили да не треба ништа да брине јер ће убудуће они „скрбити“ о нашој сигурности.

Товарећи намјештај у камион пред војним солитером, моји комшије већином Срби, редом су се сажаљиво смјешкали, увјеравајући ме како сам се безразложно забринуо, како ће се све „то“ смирити и како нема шансе да се зло понови.

Нешто касније неке од њих су похапсили Мерчеповци и одвели у затвор на Загребачком велесајму, а потом у Пакрачку пољану.

Те недјеље се Михајло Зец, добростојећи загребачки Србин, вјероватно одмарао у кругу породице, не слутећи да ће за мање од пет мјесеци бити убијен ту, у својој кући, а да ће његова супруга Марија и ћерка Александра бити одведене на Сљеме, брдо изнад Загреба, и исте ноћи бити убијене.

Тога дана ја сам све породичне покретнине из родног града одвезао у једну босанску насеобину. Дјецу сам довезао ту код њихове баке и дједа још прије два мјесеца. Сада сам и њихову мајку оставио с њима.

Транзистор у глави

Све сам то урадио готово преко ноћи, без пуно размишљања о томе да сам рођени Загрепчанин, да нисам никоме ништа скривио, да ме у Босни не чека ни посао ни стан.

Урадио сам то јер је у мојој глави почео да урла давно инсталирани „транзистор“, који се до тада није оглашавао.

Нешто касније ћу објаснити о каквом се транзистору ради.

Мада сам рођен у Загребу, тај град не сматрам и не могу осјећати завичајем. Јадан је и на мукама онај Србин коме је Загреб завичај.

Дјетињство до школе, а касније и све распусте, проводио сам у западнославонском селу Грубишном Пољу, у завичају мојих родитеља, у мом завичају. Тамо сам био окружен лицима уоквиреним црним марамама, рупцима и шамијама мојих бака и тетака. Биле су то ћутљиве жене, мајке, супруге и сестре грубишнопољаца побијених љета 1941. у комплексу логора Госпић–Јадовно–Паг. Веома ријетко су моје баке помињале то зло које је снажно одредило њихове животне путеве. О тој јадовничкој рани, које сам постао свјестан много година касније, рани која се преноси с генерације на генерацију, више је говорио мој отац. Њему су у Јадовну убили оца, брата, стрица, ујака… Он сâм, као десетогодишњи дјечак, чудом је преживио два мјесеца у Јасеновцу. Мојој мајци су на Јадовну убили оца, стрица и десетак ближих рођака. Као и многи моји вршњаци, одрастао сам без дједова, стричева, ујака, уз родитеље који су одрасли без очева, браће, стричева.

Мада се то ријетко дешавало, када би неко поменуо да су нам дједове убијали ударцем маља у главу и бацањем у бездане јаме Велебита, то бих тешко примао. Било је оптерећујуће, нисам то волио слушати, замјерао сам онима који би то спомињали. Једном приликом сам оца питао зашто ми то говори, а он је, упирући кажипрст у моје чело, рекао: „Да имаш транзистор у глави!“

Да су наше „оћерали“ (тако је народ говорио, избјегавајући ријеч убиство), само због тога што су били православни и Срби, никада до 1991. нисам чуо да је неко поменуо.

Као и ја, многи из моје генерације, нису били крштени. Није се знало, па се није ни празновало за Васкрс, Божић, крсну славу…

Недјељом ујутро, док би наши вршњаци католици, лијепо обучени, редовно одлазили у цркву, ми бисмо још спавали. Никада се нисмо питали, нити смо разговарали о томе, зашто и ми не идемо у цркву.

То некакво стање „препарираности“ и живот праћен и испуњен духом самопорицања, како то лијепо назва Мило Ломпар, у мом окружењу било је нешто нимало необично, нешто што се само по себи подразумијева.

Тако смо дочекали деведесете

Мој први сусрет с једним свештеним лицем у православној цркви догодио се 27. априла 1991, када је служен парастос и обиљежена педесетогодишњица страдања 487 Грубишнопољаца у комплексу логора смрти Госпић–Јадовно–Паг. Мада се нисам знао ни прекрстити, а камоли изговорити Оченаш, пажљиво сам слушао бесједу митрополита загребачко-љубљанског Јована. Говорио је о нашој граничарској историји Војне Крајине, о нашим прадједовима, који су били вјерујући и који су изградили Храм Светог Ђурђа. О нашим дједовима, солунцима, који су за Крст часни, слободу златну, Краља и отачаство српско прошли албанску голготу, Кајмакчалан, Мачков камен, а онда сатрвени од усташке руке. Бесједио је владика о нашој невјери, о историјској (не)одговорности, о запуштеном и оронулом храму, огледалу нашем. Завршио је слутњом онога што је наредних година услиједило.

Тога дана, у цркви у којој су ми крштени дједови и родитељи све се у мени узбуркало, тло се под ногама помјерило, подсвијест је еруптирала у тој мјери да ми се поглед замутио. Готово посрћући, отишао сам до парка, гдје је мој отац прочитао некролог жртвама, у детаље описујући њихов страдалнички пут.

Још у цркви, „транзистор“ се огласио, а на комеморацији је прорадио пуном снагом.

Одједном ми је постало јасно да живим у времену и на мјесту гдје се слаже мозаик зла, готово истовјетан ономе из 1941.

Свега четири дана касније преселио сам своју малодобну дјецу њиховом дједу у Босну.

Оно мало од страдалничког, породичног историјског искуства, што се потихо преносило потомству, било је код већине нашег народа у Хрватској довољно да 1991. одреагује потпуно другачије него 1941. године.

У срединама гдје је био у мањини, склањао се, а тамо гдје смо и након усташког погрома 1941–1945. остали у већини, пружио је организован отпор. Захваљујући томе, на крају протеклог одбрамбено-отаџбинског рата, посљедице по наш биолошки опстанак су биле много блаже него педесет година раније. Много је народа протјерано са својих огњишта, расуло нас је широм планете, један дио је превјерио, али је много мање глава изгубљено.

Стоп повратку!

Зато је од непроцјењиве важности да нашем потомству, из много разлога, али, прије свега, у функцији превенције геноцида, преносимо истину о нашој страдалничкој историји. Поред истраживања и документовања страдања, потребно је радити на објелодањивању истине, користећи све доступне канале. На оне који говоре да ружну прошлост треба заборавити, да прекопавамо по костима, да се зло не може поновити, једноставно се не треба обазирати. Они или не познају нашу историју, или су веома неодговорни, или нам не желе добро.

Ово је посебно важно данас, када се у сусједној држави рехабилитује усташтво, пише нова историја, којом се умањују наше жртве и оспоравају злочини. У Хрватској се данас Анти Старчевићу, водећем идеологу усташтва, плебисцитарно прихваћеном оцу домовине, убрзано подижу споменици и по њему именују улице и школе и у најмањим мјестима.

Они који су 1991. наставили оно што су антифашисти (мислили да су) побиједили 1945. називају се од стране хрватских званичника настављачима антифашистичке борбе. Да апсурд буде већи, један од оних који је 1991. говорио да су Хрвати побиједили 1941. године, Стипе Месић, почасни је предсједник Савеза антифашистичких бораца Хрватске. Трагично је да ту персону највише изабрано политичко тијело Срба из Хрватске позива на Јадовно, да код Шаранове бездане јаме, у којој још увијек чаме кости наших дједова, говори потомцима жртава о злочину који се ту догодио.

Не пријети највећа опасност од биолошког нестанка православним Србима који су одлучили платити цијену останка у Хрватској. Оно мало, око 3–4% колико их живи тамо, уз овакву политику тамошњег српског вођства, србофобично окружење у коме живе и уз неумољиву статистику, неће биолошки нестати, али ће се однародити и превјерити у сљедеће двије генерације.

Због тога све чешће размишљам о потреби покретања иницијативе: Стоп повратку!

Највећа опасност по биолошки опстанак пријети оном дијелу српског корпуса који живи у Републици Српској, и то подједнако Србину у источној Херцеговини, Бањалуци, Посавини или Подрињу, тј. сваком православном Србину у њој.

Ту живи и значајан број Срба који су у Републици Српској током протеклог рата, а посебно маја и августа 1995, нашли своје уточиште, склањајући се пред злочиначким хордама, у њиховом покушају да заврше оно што су њихови сународници, под диригентском палицом Ватикана, започели 1941. године. С дјелимичним успјехом завршили су само једну етапу вјековног стратешког плана својих налагодаваца – преузимања контроле над источном њивом, све до Дрине.

Треба имати у виду трајно негативан однос већег дијела хрватског друштва према српском корпусу у Хрватској и изостанак колективне одговорности спрам почињеног злочина у посљедња два рата. Ако узмемо у обзир омаловажавајућу, подсмјешљиву и поспрдну реторику хрватских медија када је ријеч о Републици Српској, стално истицање незадовољства статусом хрватског народа у БИХ, као и неодрживости овако уређене Босне и Херцеговине, уз галопирајуће економско поробљавање, онда је потпуно јасно да је за хрватске и ватиканске стратеге Република Српска трн у оку, нужно зло, које се кад-тад мора ријешити.

Изградња и дизање свијести о страдалничкој историји нашег народа на вјетрометини на којој живимо, само је један мали, али веома важан, сегмент борбе за биолошки опстанак на овим просторима и за сигурнију сутрашњицу наших потомака. Они остали, кључни сегменти те борбе, свакако су задатак институција Српске и Србије.

Душан Ј. Басташић

Оснивач и предсједник УГ Јадовно 1941.

Објављено у јубиларном издању ”Србских новина” 14. август 2013. у Бањој Луци



2 КОМЕНТАРА

  1. Izuzetno cijenim rad Gdina Dušana Bastašića. Ovde je jasno i glasno izgovorio ono što je zvanična i nepisana politika nas prekodrinskih Srba. Zapišati svoju teritoriju, uTORiti se i preživjeti.

    Ključni momenat u ovoj politici nije veličina tora već nedostatak čobana i ovaca. Sve nas je manje.

  2. …Највећа опасност по биолошки опстанак пријети оном дијелу српског корпуса који живи у Републици Српској, и то подједнако Србину у источној Херцеговини, Бањалуци, Посавини или Подрињу, тј. сваком православном Србину у њој….
    —————
    Мој докторе, то ми сви знамо!
    Али изгледа то незнају, а вјероватније је да неће да знају, волови који воде овај народ.
    Ај’ то кажи воловима који на сваком кораку слабе и завађају овај народ, воловима који износе новац у гепецима,који купују станове и виле по Бечу, Лондону,Азурима, који су своју дјецу сместили далеко од ових простора, који љетују на Хавајима, а други дио породице на Маурицијусу, итд…ваљда јадни тако мисле да купују живот вјечни, да су виша раса, да припадају џет-сету, шта ли већ.
    Сад се волови заклињу у Српску и српство, а кад га је крвљу требало бранити није их било ни од корова.
    Недај Боже новог неког “налета”!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *