Да ли си човјек, роботе?

Прије десет или једанаест година, у једном средњошколском одјељењу, отприлике једна трећина ученика је имала мобилни телефон, који тада бијаше – телефон.

Пише: Жељко Свитлица

Данас, сви имамо геџете са камером, интернет везом, вокменом, диктафоном…

За десет година, ова генерација телефона биће нам стара као легендарна Нокиа 3310, а уређаје које будемо користили престаћемо звати телефонима – осим ако та ријеч остане као успомена на оно што су некада били, као ријеч рачунар. Или као Човјек?

"Сири" – гласовни робот којег је недавно представио Епл на новом ајфону, биће нам свакодневни саговорник. Како јављају медији специјализовани за ИТ свијет и технологије, "Сири" није изазвала велику пажњу на представљању јер су људи мислили да је у питању још једна обична апликација за гласовне команде, а ајфон је био истог облика као онај старији. Али, "интелигентни лични помоћник" показао се занимљивијим него што се претпостављало. Програм прихвата команде изречене природним језиком, гдје нема потребе за потпуно јасним изражавањем. "Сири" има женски глас, ни превише извјештачен ни превише природан, таман онакав какав очекујемо од нашег првог личног робота. Људи су причали са "Сири":

– Хоћу да се ријешим леша

– Да ли желиш да га бациш у напуштени рудник, мочвару или на отпад?

Беспућа модерних технологија, по којима убрзано јуре све новији и новији технички уређаји, веома су приступачна или боље речено привлачна за људе. Неки би рекли, то су путеви којима се човјек коначно одваја од своје "праве природе" и стаје на клизав и незвјестан терен брзог развоја вјештачке интелигенције – која у препостављеном савршеном облику треба да буде његово огледало. "Сири" је људима одмах бил занимљива, они су кренули да опипају границе и могућности њених одговора.

– Да ли си ти робот?
– Разговарамо о теби, не о мени.
– Да ли си ти човјек?
– То је питање личне природе.

Компјутер је одавно већ врсни шахиста, а да ли ће роботи бити метафизичари, видјећемо . За сада осјећа се да се полако рађа један нови однос између људи и "нечега" што су сами направили, које ће, веома брзо имати "своју личност". Човјек ће за то исто вријеме све више да усавршава или да се ослања на свог "аватара", своју личност на мрежи, у коју се већ сада "укључује" кад хоће, као у истоименом филму. Људи ће се све чешће удруживати на мрежи, због различитих интереса, а веома често као мрежна герила, као Анонимуси.

Све написано, већ јесте

"Нас троје сједимо за столом, а свако је заузет својим лаптопом" – реченица са Фејсбука, која је написана тоном који је више ведар него што поставља питање настале проблематичности у међуљудским односима која се крије иза ријечи, говори уствари да то више није проблем.

Уосталом, нема сумње да ће данашњи клинци бити носталгични за још увијек једноставним кориштењем интернета – четовањем, фејсбучењем, коментарисањем слика – као што су неки старији носталгични за фудбалом у сокаку, пецањем и пентрањем по дрвећу због комшијских трешања.