Цврчак који им је поручио: Вафанкуло!

Његов хумор леди осмјехе традиционалних страначких елита Италије и Европе гдје почињу да схватају да је изборни успијех Бепа Грила права мјера незадовољства бирача корумпираним и отуђеним политичарима.

Освојити 25 одсто гласова с покретом којем је тек три и по године – несумњив је тријумф.

Симпатизери га пореде с провокативним америчким редитељем Мајклом Муром и подржавају када се обрушава на парламентарце који у земљи тешко притиснутом дужничком кризом зарађују највише у ЕУ – до 18.000 евра мjесечно.

Ривали Цврчку (Грило је на италијанском цврчак) признају да је сјајан – демагог, и кажу да је он у суштини јефтин разбарушени популиста и псовачки шарлатан.

Сам за себе каже да је „детонатор” за рушење политичког мејнстрима и поручује да он и његови „грилини” нису странка. „Ми смо идеја”.

Ђузепе Пјеро Грило је рођен 21. јула 1948. у Ђенови. Глумачки дар је исказао још као дијете имитирајући Реја Чарлса. Удовољио је родитељима и као рачуновођа почео да ради у породичној фирми, али је за своју душу наступао по кабареима.

Његов комичарски таленат је средином седамдесетих примијетио познати ТВ водитељ Пипо Баудо. Позвао га је у емисију у којој је освојио публику нервозним и љутитим наступом у коме је духовито и оштро говорио о актуелним питањима.

Од тада са својим сатиричним кабареом обилази Италију. Када је прије седам година преко блога покренуо антикорупцијску кампању „псовања и пљувања”, наишао је на невјероватан одзив. Почетком 2009. часопис „Форбс” је његов блог по важности ставио на седмо мјесто у свијету, док је његов интернет сајт постао један од 20 најпосјећенијих на планети.

На „Вафанкуло дан” (Носите се у п. м.) који је прогласио, више од пола милиона Италијана потписало је петицију којом се тражи смјена корумпираних и неспособних политичара.

Пошто је стекао довољно симпатизера, у јесен 2009. оснива Покрет пет звјездица који је данас трећа страначка сила Италије.

Популарни сатиричар, потом хибрид комедијаша, агитатора и блогера, он је Италијанима, посебно младима, поручивао да је политика трула у корену. Попут форензичара разоткривао је политички и финансијски криминал не устручавајући се експлозивног прозивања.

Прича масне вицеве, виче и псује као што је некада радио Бенито Мусолини. Захтјева да се сви са кривичним досијеом удаље из парламента, да се каријера политичара ограничи на два мандата, да се посланици бирају директним гласањем.

Тражи јавно водоснабдијевање, заштиту животне средине, бесплатан интернет као грађанско право, ефикасну локалну политику и као најважније – повлачење Италије из еврозоне.

Када Италијани буду поново излазили на биралишта, прије скорије него касније, глас протеста од „пет звјездица” који је сада протресао политички естаблишмент могао би и да га уништи уколико се у међувремену ништа не учини око брига обичног Италијана.