Цвијановићева: ММФ тражи хитно доношење Закона о раду

За Републику Српску неприхватљив нацрт писма намјере Међународног монетарног фонда за наставак аранжмана са БиХ, првенствено због инсистирања на што хитнијем доношењу новог закона о раду, рекла је предсједница Владе Републике Српске Жељка Цвијановић. Цвијановићева је нагласила да је ММФ поставио обавезу да нови закон буде донесен у првом читању, односно као нацрт у Народној […]

субота, март 1, 2014 / 12:59

За Републику Српску неприхватљив нацрт писма намјере Међународног монетарног фонда за наставак аранжмана са БиХ, првенствено због инсистирања на што хитнијем доношењу новог закона о раду, рекла је предсједница Владе Републике Српске Жељка Цвијановић.

Цвијановићева је нагласила да је ММФ поставио обавезу да нови закон буде донесен у првом читању, односно као нацрт у Народној скупштини Републике Српске у мају.

"То за нас није изводљиво, првенствено јер је став Владе да се сва важна питања системског карактера рјешавају по принципу дијалога, а не насилним доношењем одређених законских рјешења којима неће бити задовољни сви социјални партнери", рекла је Цвијановићева, након консултација руководства СНСД.

Након састанка, којем су пристуствовали предсједник Милорад Додик, потпредсједник Никола Шпирић, предсједник Извршног одбора Небојша Радмановић и члан Извршног одбора Зоран Тегелтија, Цвијановићева је навела да је ово први пут да ММФ износи круће захтјеве о питању новог закона о раду.

"Наше неслагање не односи се само на брзину доношења закона, већ и на нека суштинска питања у закону о којима ММФ инсистира. Слажемо се да треба да имамо модерно законодавство о раду, примјерено времену у којем живимо, али не желимо да донесемо било какав пропис којим ће бити угрожена права радника", поручила је Цвијановићева.

Она је додала да закон овакве тежине, комплексности и важности, може бити донесен само на основу дијалога Владе, послодаваца и синдиката у Републици Српској.

"Став ММФ-а је да се иде и на редукцију плата, односно ММФ не одобрава наше интервенције према најугроженијима, што смо недавно урадили кад смо одлучили да буџетским корисницима са средњом и нижом стручном спремом вратимо плате на ниво из 2008. године", напоменула је Цвијановићева.

Према њеним ријечима, Влада је јасно опредијељена да интервенише тамо гдје је помоћ најпотребнија.

Цвијановићева је објаснила да су у захтјевима ММФ-а и одређена кретања на нивоу БиХ, на које Влада Српске не може утицати.

"Њихово тражење у вези са повећањем акциза за нас је неизвјесна прича, јер не знамо кад ће и са којим дневним редом бити сазиван парламент БиХ, с обзиром на дешавања у Федерацији БиХ", нагласила је Цвијановићева.

Она је рекла да је Влада Српске заинтересована за закон о "Електропреносу" зато што по том основу треба да добије 41 милион марака, по основу нераспоређене добити, које би користила као буџетска средства и интервенисала гдје је најпотребније.

"Међутим, то је још један доказ да неинституционалност на нивоу БиХ погађа директно оне који су корисници буџета Републике Српске, а то значи да угрожава Републику Српску", сматра предсједница Владе Српске.

Цвијановићева је поновила да је опредјељење Владе Републике Српске да се настави аранжман с ММФ-ом, али под условом да буде измијењено писмо намјере како би било реално изводљиво све оно што се од Владе тражи, а у супротном аранжман неће бити могуће одржати.

Подјсетимо,предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић прије неколико дана изјавила је да нови закон о раду, са којим се синдикат не слаже, јесте услов који траже финансијске међународне организације, али је тај услов меко постављен у односу на неке друге услове Међународног монетарног фонда /ММФ/.



0 КОМЕНТАРА

  1. “Став ММФ-а је да се иде и на редукцију плата, односно ММФ не одобрава наше интервенције према најугроженијима, што смо недавно урадили кад смо одлучили да буџетским корисницима са средњом и нижом стручном спремом вратимо плате на ниво из 2008. године”, напоменула је Цвијановићева.
    NE DAJ PLATE,PA TAMO VAM JE RODBINA I POLTRONI,UNIŠTI OBIČNE PAPANE SA BIROA,IONAKO SU POČELI UMIRATI ČEKAJUĆI POSAO ,KOLIKO IH JE ONO PROŠLE GOD SKINUTO SA BIROA RADI SMRTI ???

    Она је рекла да је Влада Српске заинтересована за закон о “Електропреносу” зато што по том основу треба да добије 41 милион марака, по основу нераспоређене добити, које би користила као буџетска средства и интервенисала гдје је најпотребније.

    Joj da vam se dočepat ovih para……al ne sikiramo se mi ,zapašće jal vas jal ove iz opozicije,nas ionako ne smatrate živim bićima

    E sad vi kao izađite sa stavom da brinete o radnicima i da nikad nećete pristati na ucjene MMFa i mi ćemo vam vjerovati i dati vam opet vlast…
    Pozdrav od STADA ….

  2. o oni ne mogu pre izbora da donesu robovlastnički zakon o radu. Šta ima MMF da se meša da traži donošenje zakona.
    Tako vam i treba, država je htela da živi parazitski, da troši a da se en bavi privredom, da rasporda privredu, pa kad ni od raspodate privrede i proridnih resursa nije bilo dovoljno para za rasipništvo onda se posegnulo za MMF-om.
    Oslobodite se MMF-a ko Mađarska, ko Argentina, ako budete nastavljali sa podrzaenm kretita oko ovih najvnoihih 300 miliona KM nikad nećete vrati kredit.
    Da bi se vratio kretit mora se prestati sa daljim zaduživanjem.
    STOP ZADUŽIVANJU KOD MMF-a, POČENITE DA RADITE.

  3. http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/102-bio-sam-placeni-ekonomski-ubica
    http://supertramp11.files.wordpress.com/2013/03/john-perkins-ispovest-ekonomskog-ubice.pdf
    http://www.scribd.com/doc/156202163/Globalizacija-siromastva-17
    Kada misija MMF-a dodje u neku zemlju i zahteva ukidanje drustvenih i ekonomskih institucija kao preduslov za dodeljivanje zajmova, ovo je veoma slicno fizickom razaranju koje je prouzrokovalo NATO bombardovanje. MMF ce da naredi zatvaranje bolnica, skola i fabrika. To je, dakako mnogo efikasnije nego bombardovanje tih istih skola, bolnica i fabrika – kao sto je uradnjeno u Jugoslaviji – ali rezultat je u svakom slucaju isti: unistenje zemlje.
    MMF je napisao nesto sto se zove Multilateralni Dogovor o Investicijama [MAI] – to je najsveobuhvatniji ugovor o investicijama, Potpisivanje vodi provrednoj propasti zemlje. U stvari, rat je jednostavno MAI kada nista drugo vise ne preostaje.

    One drzave koje prihvate MMF, kao npr. Bugarska i Rumunija, nece biti mbombardovane, ali su umesto toga unistene potpisom pera. U Bugarskoj je MMF primenio drasticne reforme, tzv. «MMF medicinu», koja je unistila socijalne prilike – penzije su gotovo ukinute, fabrike zatvorene, jeftini gotovi proizvodi se prodaju budzasto, besplatna medicinska nega i javni prevoz se ukidaju, itd.

    Ne desava se to samo u zoni operacija NATO. Isto se dogadja i u srednjoj Aziji i na Kavkazu. Ruku pod ruku sa uspostavljanjem reformi i programa privatizacije MMF-a i Svetske Banke, vidimo NATO i operacije CIA-e. Gospodari rata ekonomske uprave saradjuju jedni s drugima na globalnoj sceni.

    Trenutno se mnoge zemlje «omeksavaju» za prodor putem lokalnih ratova, koje otvoreno i tajno finansira zapadna elita. OVK je samo jedan primer pobunjenickog pokreta koji se finansira izvana. Ovakve sukobe vidite svuda gde se nalaze strateski naftovodi i vrlo cesto su vezani za trgovinu drogom. To, opet ima tajne veze sa CIA-om, javno se tice NATO i sluzbene americke medjunarodne politike, i konacno vodi do MMF-a, Svetske Banke, regionalnih banaka i privatnih investitora. Sve su to karike u lancu.

    Ove medjunarodne institucije mozemo da svrstamo u kategorije. Prvo imate Ujedinjene Nacije i mirovne trupe; one igraju svoju ulogu, i istovremeno saradjuju sa NATO-om. Onda imate MMF i Svetsku Banku, kao i regionalne institucije kao sto je banka za Razvoj Azije [ADB], itd. U Evropi je to Evropska Banka za Obnovu i Razvoj. To su glavne alatke.

    Nekada rat stvara preduslove, a onda ekonomske institucije pokupe kajmak. S druge strane, nekada sam MMF radi na destabilizaciji, kao sto je bio slucaj u Indoneziji. Tada su insistirali na ukidanju finansijske podrske centralne vlade odredjenim federalnim jedinicama. To na zemlju kao sto je Indonezija, koja ima dve hiljade ostrva sa lokalnom samoupravom, ima razarajuci efekat. Radi se o geografiji, za boga miloga. Ostrva tako ostaju prepustena sama sebi. Vidite li, dakle, sta se time postize?

    Postoji verovanje da Svetska Banka ima human pristup situaciji, da pokusava da resi problem siromastva, dok ga MMF stvara. Cak se misli da izmedju dve institucije postoji sukob. To je glupost. Svetska Banka i MMF u sustini rade iste stvari; samo su im zone odgovornosti u Trecem Svetu razlicite. Na odredjeni nacin, to predstavlja jos vecu opasnost bas zato sto navodni mandat za pomoc siromasnima razoruzava protivnike. Cinjenice su jednostavne: iza obe institucije stoji Vol Strit. Njima rukovode bankari, a ne sociolozi.
    Sto je jos vaznije: mnogi ne vide vezu ove dve institucije i NATO. Veoma mali broj organizacija koje kritikuju sistem iz Breton Vudsa se protivio napadu na Jugoslaviju. Taj napad nije spomenut ni u Sijetlu, ni sada u Vasingtonu. Vodi se kampanja protiv slobodne trgovine i MMF-a, za ukidanje inostranih dugova zemalja treceg sveta, ali ne protiv rata. Ali rat i slobodna trgovina idu ruku pod ruku. To je bio slucaj sa Britancima u XIX veku, kada su naterali Kineze da «slobodno» kupuju opijum, a ista lokiga vazi i sada.

    Izmedju MMF i NATO cak postoji i odredjena koordinacija. Videli ste je ne Kosovu. MMF i Svetska Banka su napravili plan za posleratnu ekonomiju Kosova, koja je podrazumevala slobodno trziste, mnogo pre samog bombardovanja. [vidi belesku #1] Vidite da saradjuju. Ako neka zemlja odbije intevenciju MMF-a, na scenu stupa NATO, ili raznorazne tajne sluzbe, i onda stvore uslove u kojima program MMF-a moze da se nametne.

    Gangsteri su u stvari alatka kapitalista. Oni ni u kom smislu ne narusavaju sistem. Gangsteri mogu lako da se iskoriste bas zato sto nisu nikome odgovorni, tako da je to mnogo jednostavnije.

    Uzmimo na primer Hasima Tacija, i recimo da on bude postavljen na celo vlade na Kosovu. Mnogo je prakticnije da se na celo drzave postavi ovakva baraba nego neki premijer koji bi bio odgovoran svojim gradjanima. A najbolja opcija je izabrana baraba, neko kao Boris Jelcin. I u Americi postoje izabrani gangsteri.

    Zasto? Zato sto je izabrane barabe mnogo lakse drzati pod kontrolom nego izabrane postene ljude. Ono sto moramo da shvatimo je da su te barabe veoma ocigledno podredjene visoj vlasti. Kada se govori o kriminalizaciji kolonije, to je neistina. Radi se o zameni teza. Nikada necete imati situaciju u kojoj su barabe stvarno na vlasti. Mozda u slucajevima onih vecih, pomalo… Tako da u stvari dolazi do redefinisanja stoa je zakonita a sta nezakonita trgovina. Nezakonita trgovina je prakticno uvek samo podredjena velikim poslovnim i finansijskim interesima.

    Važan deo svega ovoga je da MMF stvara uslove za razvoj nezakonite trgovine i pranje novca sirom sveta. Kada legalni privredni sistem kolabira pod teretom reformi MMF-a, sta vam preostaje? Siva ekonomija, kriminal. To je jasno.

    Izrael: I to podstice razvoj onih snaga koje mogu da se iskoriste za rusenje mogucih odgovornih, drzavotvornih faktora?

  4. Шта ти нудиш ММФ-у, боље нам то реци, јер ово што ви радите је добровољни пристанак на ропство и колонијално управљање над нама.

  5. Nije to samo kod nas. Ovo je pritisak na cijelu regiju, tačnije na zakon o udruženom radu koji je u temelju svih zakona nastalih raspadom Jugoslavije. Ovo je ustvari završni udarac liberal-kapitalizma socijalističkom samoupravljanju. Ali mislim da se nešto dešava jako pozitivno. Rađa se otpor iz pepela propasti. Iako mnogi još izbjegavaju tu riječ kao da je taboo, ta riječ raste. Jugoslavija. Ili prava i jedina istinska sloboda. Sve ostalo je laž i propast. Jednostavno, zadnjih dvadeset godina je to pokazalo kao na dlanu.

  6. Ne treba posustati, prava radnika su vaznija nego MMF i njihove pare.

    Zakonom o drzavnim sluzbenicima treba olaksati davanje otkaza njima, treba najuriti sve nesposobne SDS i PDP kadrove!

  7. Четири су корака до пакла: приватизација, либерализација, тржишно одређивање цијена, условљавања ММФ-а, каже амерички нобеловац Џозеф Штиглиц.
    Што се нас тиче ми смо у овом четвртом, последњем кораку. Већ смо дубоко у паклу неподношљивог сиромаштва, незапослености, безнађа, скоро потпуне беспомоћности. Зависни, немоћни, доведени пред зид биолошког опстанка. Захваљујући нашем предводнику ми смо тај пут прешли веома брзо. За само петнаест година све је уништено, опустошено, задужено, доведено у губитке, распродато чак и оно што је од памтивијека било наше и на чему смо опстајали и онда када нам је било најтеже.
    Изгубили смо чак и нашу домаћу владу и предали је у руке ММФ-а. То је сада страна влада која само говори нашим језиком и нама се чини да је наша. Да би добила новац за свој опстанак она је спремна да испуњава сва, и најгора условљавања ММФ-а, не питајући за цијену, за последице по народ.
    Од свих колонизатора најокрутнији је домаћи, домаћа власт. Да би опстала на власти, спремна је да иде до крајњих граница, до потпуног уништења властитог народа. Ни један народ није доспио у колонијално ропство, а да га у том правцу није одвела домаћа власт. Ми смо на најбољем путу да томе посвједочимо.
    Сва тежина данашњег времена је што је терет заробљавања пренесен на домаћу власт. На основи економске издаје као начина владања Влада и јест ту да прави штету народу, да га безгранично пљачка, и да та богатства преноси у властите и руке странаца. Наравно у заједничком интересном подухвату. Да није тако зар би, уз остало, влада тако бездушно ћутала над податком да су из Републике Српске наши мултимилионери однијели у иностране банке најмање пет милијарди КМ. А колико је тек изнесено од стране оних који нису достигли границу мултимилионера (40 милиона КМ). Неће да траже. Не смију. Или оних који овдје не плаћају порезе, плате радницима, а у своје џепове трпају огромна богатства. А влада окреће главу.
    Влада неће да објави нашу прекомјерну задуженост јер је страни новац једина основа њеног опстанка. Она не зна да направи домаћи новац, не зна да развија привреду, па је задуживање једина основа њеног опстанка. Влада живи тако што народу одузима живот.
    Пут у пакао почиње са приватизацијом. То је и почетак успона једне несмирене политичке амбиције која нас толико темељито уништава. Почео је са приватизацијом, а завршиће са неподошљивим нам дуговима и распродатим природним богатствима. А онда ми у колонијално ропство, а он ко зна гдје.
    Приватизација је пројекат који се само једном догађа у историји једног народа. Од тога како је он изведен зависи каснија укупна судбина народа. Због тога је приватизација, и како је извести, предмет најпотпунијих научних економских сагледавања. Свака и најмања грешка овдје се веома скупо плаћа.
    Приватизација 1997. године, са којом се већ увелико било одмакло (приватизован терцијарни сектор привреде) задавала је велике бриге странцима. Због огромног развојног потенцијала којег је у себи носила.
    То је била приватизација подјеле на којој основи се остварује масовна акционарска својина грађана и радника. То је највиши ниво у развоју приватне својине на којој својинској основи развијени односе све своје економске побједе. И ми, да смо то остварили. То је управо требало по сваку цијену спријечити. Када се није успјело покушајима наметања страних експерата, савјетника, поглед је окренут према домаћим снагама.
    Они који владају овим свијетом, уз остало, имају веома изоштрено чуло препознавања издајника, посебно оног највећег. Осјетили су да најснажнији воњ заудара, допире, долази из далека, са крајње политичке периферије (два посланика). Према историјским искуствима то је посебна пожељност јер онај слабији, најслабији, када се доведе у центар и постави на највиши положај носи у себи највиши ниво захвалности. Безпоговорно извршава све задатке трудећи се да уради и оно што се од њега и не тражи. Најокрутнији су према свом народу. Спремни на његово потпуно уништење само да би опстали у власти.
    Да би био постављен на њему до тада недостижно мјесто предсједника владе, Милорад Додик се прихватио највеће економске издаје. Прихватио је да поништи претходну приватизацију подјеле и да се прихвати наметнуте му приватизације продаје, те да на тој основи уништи домаћу привреду и свој народ. Да га гурне у неподношљиво сиромаштво.
    Да смо народ који мисли на своју и будућност своје дјеце, унучади, праунучади Милорад Додик је морао да буде ухапшен прије јутра 18.01.1998. године. Одмах пошто је прихватио издају. Данас би живот у Републици Српској сасвим другачије изгледао. Овог и оваквог пакленог стања сиромаштва не би било.
    Главна линија данашњег заробљавања су погрешни концепти, навођење или присиљавање на доношење погрешних одлука.
    Познато је да је својина основна економска чињеница. Да економија и није ништа друго него својина. Напредовање у својини је основа напредовања у економији. Одатле толика потреба да нас се заустави у остварењу најразвијенијег облика приватне својине, масовне акционарске својине грађана и радника, да се заустави приватизација 1997. Да нас се натјера на прихватање погрешне историјски превазиђене својине која најпотпуније руши, уништава, мрви привреду у ситни прах.
    Довољно је привреди подметнути њој неодговарајућу својина и она се руши, мрви, дроби, уништава до темеља. Прво се руше њени највиталнији дијелови, крупна индустријска предузећа. Остаје се без индустрије, а како привреде и развоја нема без индустрије улази се у стање економског геноцида над властитим народом. То су управо све добро знали Додикови налогодавци.
    Један је проблем што нам је приватизација 1998. уништила тако моћну средње развијену привреду. Велики проблем сам по себи. Други, много већи проблем је што нас је приватизација 1998. окренула у супротном правцу, у историјску прошлост.
    Ушли смо у погрешан привредни систем који нам не дозвољава кретање напријед. Индивидуална приватна својина и појединац као одлучујући носилац су особине привредног система деветнаестог вијека, на којој основи није могуће изграђивати модерну привреду. То је дубоки системски поремећај, без које промјене нема кретања напријед. Потребно је напустити приватизацијом створену ситносопственичку и остварити масовну својину грађана и радника. Нужно је остварити цјелокупнну структуру, све облике својине.
    Оно што недостаје нашој привреди је масовна акционарска својина. Онда када се она оствари успоставиће се хијерархија својина односно оствариће се оптимална величинска структура у привреди.
    У Њемачкој има око 2,1 милиона предузећа од којих су око 1,5 милиона у индивидуалној својини, 260.000 су друштва лица и 260.000 су друштва са ограниченом одговорности. Само је мање од 1.800 крупних акционарских друштава (VW, Сименс, Мерцедес и слично) али која остварују већу вриједност од свих других 2,1 милиона предузећа. Нашој привреди недостаје неколико стотина крупних индустријских акционарских друштава. То је требала да створи приватизација 1997. године коју је Милорад Додик онемогућио. И у томе је сва његова кривица. Због тога смо данас у оволиком сиромаштву упућени на потпуно пропадање.
    Економије је као технологија. Свугдје функционише на истовјетан начин. Уколико желимо напријед ми мора до остваримо управо овакву својинску и величинску структуру у привреди каква је у Њемачкој или било којој другој западној земљи. То данас Милорад Додик неће, не смије да уради. Да изврши поновну приватизацију, реприватизацију, без чега нема рјешења у привреди, нема развоја привреде.
    Одмах чим је стигао на мјесто предсједника владе и отпочео са новом приватизацијом Милорад Додик је испољио невиђену окрутност и немилосрдност. Немилице је рушио привреду, не гледајући на последице. Бол, сузе, пријевремена брјна умирања због губитка властитог предузећа, незапослености и сиромаштва нису могли да га зауставе. На шта моралан човјек не би могао, а да не погледа. Захвалност је морала да буде потпуна.
    Подилажење ниским страстима и пружање могућности да се оне задовоље један је од видљивих метода одабира кадрова у новом свјетском поретку. Једна од тих страсти је свакако и у присвајању туђег, порив за стицање незарађеног и незаслуженог. Таквих у сваком народу има довољно, па и у нашем.
    Може се само замислити како су се рашириле ноздрве Милорада Додика да би потпуније осјетио мирис толиког туђег које је на помолу. Пљувачка је почела појачано да се лучи, поглед стао, очи засијале, разум помутио. Толико богатство на продају, а он у центру. Каква прилика.
    Број придошлица се нагло увећавао. Безначајна и партија која је биле пред распадом убрзано је нарастала. Сагласно величини плијена и наравно одлучујућим утицајима предводника који је све то омогућавао. Сада када нас је толико дубоко увео у пакао сиромаштва и криминала Милорад Додик не зна како да нас из тога изведе. Проблем којег је отворио не зна да ријеши.
    Израстање на злу и непрекидно увећање зла је сама суштина владања Милорада Додика. То посебно долази до изражаја у последњим активностима око проглашавања угрожености Републике Српске и њега као јединог њеног спаситеља. Умјесто да проналази рјешења за убрзање развоја, за смањење зла сиромаштва, он је кренуо другим правцем. Да постојеће зло сиромаштва увећава увођењем нас у ново веће зло.
    Да се из садашњег социјалног крене у веће зло повећаних међунационалних затегнутости, узалудно се надајући да ће веће зло прекрити, поништити мање зло. Као да ће пораст националних затегнутости увећати запошљавање и богатство људи.
    Пристајањем на издају, на приватизацију продаје 1998. Милорад Додик нас је увео у огромно социјално зло на којем упорно истрајава и које увећава већ више од петнаест година. Сада нас уводи у још веће, опасније. Ставља на коцку укупну нашу судбину, ако му то дозволимо. Постоје сви разлози да га сви и из све снаге у томе зауставимо.
    „Милорад Додик није Република Српска али би његово уклањање значило нестанак Републике Српске” шокантна је вијест коју је 24.02.2014. године изговорио нико други него подпредсједник Републике проф. др Емил Влајки. Заиста невјероватно. Неразумно и понижавајуће. Да цијели један народ, његов опстанак, зависи од једног човјека. И то таквог.
    Убрзо за тим појављује се књига „Рушење Републике Српске” у едицији СНСД-а у којој се, посебно са стране „нашег” америчког стратега из Београда, распреда о могућим сценаријима „обојене револуције” која пријети Републици Српској. Нигдје ни ријечи о људским мукама и невољама, њиховој незапослености и сиромаштву и како то ријешити. Само се истиче Додик као једини наш „спаситељ”.
    Очито је да се ради о, на први поглед, добро смишљеној, али веома опасној изборној превари у којој се злоупотребљавајући власт сви ми доводимо у улогу беспомоћног таоца. Молећи се да се не догоди оно најгоре које се призива.
    Република Српска је у опасности и ја сам једини који могу да спријечим њено нестајање. Ја сам тако једини Ваш „спаситељ”, порука је која одјекује. Од грађана се очекује да му вјерују, како би продужио у власти. Не слутећи да, ако би и продужио у власти, да га поново чека још горе неријешено социјално. Економија, то су реалне материјалне величине и ту преваре нису могуће. Увођење у ново зло неће ријешити претходно. Само ће га увећати.
    Поред непрекидне бриге за пораст запослености и богатства посебна је брига и настојање сваког народног представника да свој народ на најбољи начин смјешта међу друге народе. Да непрекидно продужава и учвршђује корак према другоме, да шири и увећава сарадњу и повјерење достижући, ако је могуће највише нивое пријатељства. Не живи се од зла и у злу. Само се напредује у добру. Када је властита слобода у слободи другога. Када је доприношење добра другоме основа стицања властитих добробити.
    Наш највиши народни представник не иде тим путем. Он је окренут на другу страну. Након што нас је увео у толики социјални пакао, сада је намјерио да нас да би остварио своју изборну превару, гурне у пакао живог блата повећаних међунационалних затегнутости. Не питајући се за могуће последице.
    Скоро педесет година смо проживјели у комунистичкој завјери спољног и унутрашњег непријатеља. И онда када непријатеља није било ни у најави, ни под микроскопом. Али непријатељ је био потребан систему. То је била једна од суштинских основа његовог функционисања. Страх од непријатеља је одржавао самовољу властодржаца.
    Умјесто да се рјешавају, проблеми су занемаривани, као да их и нема. Сваки покушај да се проблем ријеши проглашаван је непријатељством. И експлодирало је. Лонац није издржао.
    Милорад Додик је кренуо истим путем. Умјесто да рјешава социјално као основе рјешавања националног он на то неријешено социјално товари тежак терет међунационалних затегнутости којима активно доприноси. Само је питање када ће се експлозија догодити и које ће разорне последице бити. Изгледа да Милорад Додик управо то прижељкује и на томе ради. Како би у томе сагорило, нестало сво криминално и неуспјешно које је под њим створено и сва његова немоћ да приступи рјешавању нагомиланих економских и социјалних проблема.
    Нама пријетње не долазе са стране других народа. То је опасна измишљотина Милорада Додика који на тај начин жели да оствари изборну превару како би, нада се, измакао одговорностима за сва зла која нам је починио. Наша основна опасност је Милорад Додик и његов начин владања. Онда када то схватимо бићемо зрео народ који ће бити у стању да доноси исправне одлуке.

  8. Treba hitno opozicija ili ako je ona nesposobna i sterilna (što je do sada pokazala)da se nađu odgovorne snage u društvu, koje su odgovrone za sudbunu naroda da pokrenu pitanje krivične odgovornosti onih koji su donosili odluke o zaduživanju kod MMF i drugih zapadnih kretitora za punjnje budžeta i ispatu svih budžetskih plata a odatle indirektno i 60% svih penzija.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *