Александар Грбић

Цртица о српском либералу

Супротност српскога либерала није националиста него популиста, са његовим одвратним удварањем и празним ласкањем: српски либерал кињи из личне сујете, српски популиста ласка из личне користи, а ниједан у истини не мисли о народу него само о себи. Пише: Александар Грбић Одмах се имам оградити: мислим искључиво на данашњег  српског либерала, и либерала у најширем […]

среда, фебруар 3, 2016 / 22:45

Супротност српскога либерала није националиста него популиста, са његовим одвратним удварањем и празним ласкањем: српски либерал кињи из личне сујете, српски популиста ласка из личне користи, а ниједан у истини не мисли о народу него само о себи.

Пише: Александар Грбић

Одмах се имам оградити: мислим искључиво на данашњег  српског либерала, и либерала у најширем социјално-политичком значењу ријечи, а не у значењу привредно-економском. И биће доста ако дамо само брзопотезну психолошку скицу тога изванредног бића: савременог српског либерала.

Српски либерал вазда мрзи или презире свој народ: или га мрзи као дивљу звијер, или га презире као домаћу марву. За српскога је либерала његов народ увијек једно од тога двога: или нешто насилно, крволочно и безумно, нешто што се води чистим инстинктом и што је још с оне стране разума, ријечју – дивља звјер; или је, напротив, тај народ нешто недостојно, тупо, смијешно и прљаво, ријечју – домаћа марва. С једне стране дивља звијер или домаћа марва, а с друге стране увијек – човјек. И то најфинији, највиши тип напреднога европског човјека, чист рафинман, српски либерал.

Да ли му ова мржња и презир избијају у предњи план или су понешто сублимније дати – ово је питање појединачног стила и темперамента. Једно је само сигурно: српски либерал никада није начинио покушај да разумије свој народ. Tо се судара са његовим универзализмом, његово је срце превелико, а разум још већи, да би се он занимао тако ситним и недостојним предметом. На овом мјесту се претходно питање воље да разумије сопствени народ поклапа са питањем сујете: tout comprendre c’est tout pardonner? Српски либерал је израстао и развио се на потреби и уживању да кињи, опадава и даје моралне продике; његово је обраћање увијек са висине. To је можда најсујетније створење које живи у Срба, а из овога исходи један парадокс који је истовремено и сва тајна српског либерала. Тај је парадокс сљедећи: само би у једном случају српски либерал мрзио свој народ и дубље и више него сад, а тај је случај – кад би тај народ већ био „бољи“, „напреднији“, „људскији“, кад би свеукупно био више по либералном укусу, просвјећенији, либералнији српски народ.

Уколико не настоји да разумије, него је задовољан да само нацифра своју мржњу и презир ученим ријечима, утолико српски либерал не може бити учитељ нити поправљач свога народа, и кад би марио такав позив. Нико још није ничему научио тога којег мрзи или презире. Учење и поправљање тражи духовно додиривање, а ово је немогуће тамо гдје су мржња, презир и гађење. Напротив, само обострано поштовање, или разумијевање имају снаге да стварно уче и поправљају (ово је, нпр, смисао Толстојевог „Васкрсења“, уже – благотворно дјеловање покајника Нехљудова и аристократских револуционара на преображај Каћуше Маслове; напротив, српски либерал је дат више у лику револуционара Новодворова, човјека свега сатканог од сујете, слијепе зависти, и најниже воље за моћ).

Тако српски либерал остаје у процјепу између сопствене мржње и сопственога презира, и, уколико смјера на активност, остаје немоћан да ишта стварно покрене, тј. остаје заточеник личне сујете. Он је, дакле, лажни просвјетитељ. И ово је прави разлог што српски либерал није данас у Парламенту, а не некаква фиксна идеја о авангарди српскога либерализма, о томе да њега Срби још нису достојни.

Како се гнуша садржаја, појма, досљедно се јежи и на сам термин: српски либерал мрзи ријеч народ, она му заудара по заосталости и тоталитарно одзвања, зато он каже – грађани. Како је већ то љепше и напредније: грађанин! Само грађани, дакле, а никако народ. То су супротни појмови који се међу собом потиру: народ је нужно објекат политичкога процеса, грађанство, напротив, је његов субјекат. Грађанство то је – народ изашао из своје незрелости, ишчаурен народ, народ расцвјетани. Народ – то је анахроно биће, а грађани – то је биће савремено. Nomen est omen.

Како је све то лијепо, једноставно и сређено у његовој глави. Ако бисмо сликовито представљали мишљење српскога либерала, онда би то био некакав призор дивнога, геометријски уређеног „мануфактурног пејсажа“ над којим, у топлом и мирисном прољетном ваздуху, лако пливају звуци Марсељезе. А да се та љепота излије из његове главе у стварност, томе смета само дивља звијер или домаћа марва недорасла да разумије како је све то у ствари тако лијепо и добро.

Српски либерал воли велике ријечи, и његова је омиљена забава жонглирање големим ријечима. Има прегршт лијепих ријечи, и њима он оцртава свој идеал: Просвјетитељство, грађанин, слобода, систем, мултикултуралност, транспарентност, Европа, напредно човјечанство, ћију-ћи! Има и пун тоболац страшних ријечи, и по потреби их штедро одапиње: фашизам, деведесете, ксенофобија, геноцид, шовинизам, глиб, неонацисти, Оријент, диктатура! Његова ревност у означавању историјски баналних ствари великим ријечима чини знатну штету, јер су велике ријечи важне, али само дотле док остану велике ријечи. Кад би он барем био духовит у тој игри! Овако: као год што би се златни ковани новац од превелике употребе излизао до непрепознатљивости, тако и овдје релативишу се значења великих ријечи њиховом свакодневном употребом. Српски либерал мисли да ријеч ништа не кошта (само несој ријеч не кошта ништа), али са историјског становишта ријеч кошта највише: „names so deep and names so true, they’re blood to me, they’re dust to you.“ (L. C.)

Наш господин либерал и нема правога историјског становишта (али он нема ни правога компаративног мишљења, и појаве разумијева издвојено, и временски и просторно). Он говори обично о „оптерећености историјом“ у пејоративном знаку, док се он тога већ ослободио. Народ у историји он разумијева само хоризонтално а никако вертикално, или само синхроно а никада дијахроно с обзиром на његово историјско постојање. Народ су само живи, никако и мртви; и он одбија да буде талац мртваца. За српскога је либерала историја нешто успутно, у најбољем случају, само ризница поучних примјера. Историја за њега никада није непрекинути ток, игра сила, јединствена ријека збивања, у којој живи и он, српски либерал. Јер он је слободна индивидуалност, он је искочио из историје, он је прво испарио да би се потом кондензовао у капљу која, лебдећи у зраку, гледа наниже на те смијешне капи што су се слиле у јединствен ток. (Само за љубав довршености ове фигуре о српском либералу и кишној капи: пара се у правилу кондензује око неке честице у зраку, обично гарежи или прашине, која се назива – језгро капи). Зато српски либерал не мисли историјски, него воли искључиво апстрактне појмове: људска природа, природно право, природно стање, итд. из чега онда исходе опште вриједности: братство, слобода, једнакост. Са становишта природе он суди историји; зато се он згражава што народи овдје нису способни да наједном схвате да су браћа, једнаки, грађани итд. Али и у овим општим либералним одредницама он остаје рђав шегрт: само врло ријетко критикује он одступање од тих начела у западним земљама, или њихов „небратски“ и „неједнак“ однос према земљама „другог и трећег свијета“. Запад је за српскога либерала рајски врт према којем он само мјери колико је гадан свијет у коме он живи.

(Један философско-неисторијски интермецо: српски либерал нпр. са ријетком озбиљношћу до данас истрајава на волтеровским максимама: écrasez l’infâme! – каже он, или се волтеровски не слаже са нама али зато брани наше право да изнесемо своје мишљење. Овоме се човјек мора и невољно насмијати кад види његово невино увјерење да је свремен, чак напредан, јер се, наравски, ништа није десило за двјеста година, а ми смо једнако заостали као и прије Француске револуције. У стварности, пак, тај витез тужнога лица лупа на отворена врата.

Друго, српски либерал у правилу схвата слободу негативно, као слободу од неке спољне принудне власти, а врло ријетко позитивно, као могућност самоодговорног дјеловања. Строго доктринарно: српски либерал је скоро без изузетка знатно поједностављени Лок, добро засољен хедонизмом. Напротив, он је врло ријетко Кантов либерал који смјера на „морално слободну личност“, како је писао на Фронталу један аутор у свом врло чудноватом тексту. Ко да повјерује у то да српском либералу држава смета да буде слободно моралан?)

Српски либерал је сујетна наказица. Он ужива у изазивању јавне саблазни својим слободоумљем. Како то онда чини? Поступајући доста штедљиво са сопственим трудом, одабире најкраћи пут: он ће пљунути на досадна предања и гусларско самохвалисање, изругиваће се заосталој традицији и њеним лажним ауторитетима, оскврнути сваки олтар националнога духа и културе, претурити све то паганско, примитивно и оцвало. Па кад се на њега подигне бура и клетва народна, он ће се само наново узвисити над тим неотесаним простацима. Знаће и да поносито носи „жиг издајника народнога“, и да га разметљиво показује: он је дисидент у туробној паланци, он је хуманиста међу крвопијама, он је напредни европејац у тамном вилајету. Уколико је сујетна наказица њему је гоњење од својих истинска насушност, и то да га куну и ударе каменом, стално тако извана потврђујући његову вриједност. А како би другачије? Сократа су отровали, Христоса разапели, Бруна спалили, Спинозу и Толстоја изопштили, велика мисао и слободно увјерење се имају платити! Праведно је да и знатнога господина српскога либерала ужасно гоне његови неразумни саплеменици. И ово је лице вриједности српскога либерала: само утолико он сматра да вриједи, уколико је супротстављен народу и држави, тако да сав свијет види њега разумнога.

Наличје вриједности српскога либерала је у сљедећем: он свеједнако жали невину жртву, али само ако је неко из његовог народа био џелат. И тада он увијек више мрзи џелата него што жали жртву, што се јасно види из стила његовог наступа, и што довољно говори о његовом човјекољубљу. Само тада жртва искрсава у свијести српскога либерала, ако ју је убила она дивља звијер, она иста коју он цијелога живота неуморно прогони. Зато је та туђа жртва у свијести српскога либерала само функција тога његовог гоњења, а никако није самостално морално осјећање. И само зато он непрестано вади марамицу за јавне сузе и „бичује се због туђих гријеха“.

Српски либерал је само поскорупљени човјекољубац. Ово је разлог што му се неријетко поткраде презир и за ту жртву, и за народ из кога је та жртва, јер српски либерал и тај народ презире, премда га не мрзи. А презире он у истини сваки народ који би да постоји нешто другачије него што постоји Енглез или Француз. Ово ријетко разумије онај други, народ над чијим историјским удесом ламентује и чије жртве оплакује српски либерал, јер је том народу, разумљиво, угодно чути како српски либерал страшно грди Србе. А кад грдите свој народ, тада на простору са оваквом историјом, и са оволико гробова међу народима, у очима другог имате поштовање већ по самом чину, јер ту и не суди разум него осјећање: зато је важнији стил и жестина грдње него аргумент и разложност грдње. Због овога се и најслабија памет и можда најнезнатнији карактер могу добро сакрити под тим големим шеширом хуманости: грди свога па ће ти одмах признати вриједност и храброст, а да нико и не пита за разлоге. Ако и пита, српски либерал има готово туце разлога: то је consensus gentium напреднога човјечанства, Запада, који је извор и увир вриједности српскога либерала. То је изван сваке сумње, то је готова, задата вриједност коју онда ваља само рјечито заступати, и узносити се њоме пред дивљим звјерима и домаћом марвом. Ко да ту одвоји пропагандну пројекцију од историјске истине, ко да разликује consensus gentium од курса неколико развијених земаља (тзв. међународна заједница), па и у тим земљама, ко да одвоји став јавности и народно расположење од дјеловања политичких првака – али шта се то све тиче српског либерала, de omnibus dubitandum важи само према унутра.
За потребу оваквога дјеловања, српски либерал има нарочито да благодари једном хиру историје: он се родио на овом простору да гледа рат, и да види све његове ужасе. На том се онда развила ријетка либерална вјештина: писати о рату послије рата, и писати апстрактно-разумно, неисторијски, напредно и са узвишеним моралним чувством. Са свим оним чега у рату нема. Рат је зато за српскога либерала вјечито надахнуће, рат је дубок џеп препун свакојаких ужаса које он онда вади да би се над њима згражавала његова виша моралност и тим згражавањем се непрестано јавно потврђивала. Он је први генерал послије битке.

Престоничка либерална интелигенција српска, знала је тако одувијек да галами на свој дивљи народ, и зазивала „дажд од сумпора и огња“ да се обори над тима и таквима. А онда? Кад натисну народ „жив клан, недоклан“ из РСК или са КиМ, поражен и потјеран, онда се српски либерал љути што су те бескрајне колоне избјеглица, тако мусаве и одрпане, својим таљигама, својим живим тијелима и својим прекобројним завежљајима све запрљале и огадиле, обарајући тако престоничку хармонију, и идилу њену, у којој је српски либерал пио вино, ишао у позориште, писао новинске чланке и декламовао по телевизијским емисијама.

*

Занос је увијек изазов и добрим ауторима. Без њега нема правога писања ни правога говора, али је зло и кад занос загосподари писцем или говорником, те се он поведе за ријечима умјесто да иде за мислима. Ово остаје трајно искушење коме покаткад нису могли одољети ни неки знатнији писци. (Поезија може имати знатне користи од заноса, већ нешто мање умјетничка проза. Али ми сада не говоримо о умјетнику него о политичком говорништву и књижевности политичкој.)

Има тако и нарочити занос за ствар који потпуно овлада српским либералом и уништи сваку озбиљност и строгост мишљења; ово се надомјести театралним стилом и ројевима фраза. Понеко бунцање српскога либерала може се објаснити једино оваквим подлијегањем заносу, некаквој нарочитој екстази његовој, налик на екстазу шамана коју би изазвала Psilocyba или Amanita muscaria, у којој се указују визије и откривају оностране истине. Овдје је прилика примјетити: српски либерал је и иначе више тип жреца него тип философа-научника.

Овакво падање у занос често се виђа, рецимо, код Чедомира Јовановића. Чедомир Јовановић је потпун слуга ријечи, у њему има много од глумца и глумачке сујете, зато ријечи загосподаре њиме, и мимо њиховог значења, и врте га на четири стране, као што ријечи у пјесми понесу глумца-рецитацитатора те он често диже и спушта глас, и завија сасвим мимо значења и смисла. Тако је било доста комичних сцена у тв дуелу Чедомира Јовановића и Милорада Додика (за нас важно јер је тема РС, и западни Срби), као што и иначе ово прати свако „разлагање“ Чедомира Јовановића чим он падне у занос. (Ако уопште има смјешнијег политичког заноса од заноса српског либерала, онда је то само занос људи са хиљаду лица, нпр. занос Николе Шпирића или Александра Вулина. Као да би се ови људи могли заносити било чим до сопственом коришћу.)

За нас је ипак занимљивији други случај, у којем се такође један српски либерал бави западним Србима и РС, текст Теофила Панчића Белзебубова земља. Позивам читаоца да прочита тај текст, како би разумио редове што слиједе, о овом запису, уколико он може бити узорни примјер наступа српског либерала.

Овај је текст смислен само ако се призове у помоћ пишчев занос за ствар. И ту не мислимо на барокни ватромет увреда који свједочи једино о пишчевом либералном сладострашћу, које прати његово стављање насупрот дивљој звијери, стављање узорног Србина, писца, насупрот неузорним Србима. Ту се може прочитати и неисторијска перспектива и типично либерални солипсизам писца, некакав манихејско-гностички дуализам добра и зла, салонска танкоћутност у погледу на рат, мржња према своме народу-џелату, саосјећање и презир за народ-жртву, итд. Патетични предтекст за тиху генерализацију. Све је ту неиздрживо бујно и смијешно наметљиво, а нарочито либерална претјеривања, нпр. како је стварање РС најсрамнији догађај „откад се историја записује у књиге и хронике“. Ипак је претјерано то казати за српске злочине ако смо читали о кампањама Александра, Цезара, Јустинијана, Карла Великог, Чезареа Борџије, Бонапарте итд; или, уколико западно напредно човјечанство има право на убијање и прогоне у свакој историјској епохи, онда да поменемо Атилу, Одоакара и Теодориха, Џингис Кана и Тамерлана, и друге знатне „варваре“ из „историјских књига и хроника“ који су се подигли на Запад, а који су опет злончинци нешто вишега домета и стила од гадних западних Срба. Да и не помињемо два велика рата XX вијека (јер и овдје опет могу Срби бити најгори, као што је и право) и 1Нероне новога времена, да се тако „либерално“ изразим. Џорџа Буша, господина и госпођу Клинтон, Саркозија и Дејвида Камерона нећемо убрајати јер интервенције у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији, скупа са најодвратнијом нуспојавом у облику ИСИЛ-а, су изрази настојања напредног човјечанства да цивилизује нецивилизоване народе, слично као што су раније чинили Ернан Кортес или Франциско Пизаро. А крв нецивилизованих, природно, мање вриједи, једва нешто више од крви лисице или курјака, док, сасвим екстремно, живот човјека Црне Африке вриједи ваљда колико и живот инсекта на зиду. Тај Запад, у који се куне господин српски либерал, у протеклих двадесет година само је и показивао да је полудио од моћи.

(На концу, ниједан злочин се не може правдати другим злочином, и српски злочинци нека редом одговарају, као и сви остали. Али се историјском перспективом стаје насупрот глупостима српскога либерала, јер историја Срба у Босни и Херцеговини није почела рођењем Теофила Панчића или каквог другога српског либерала, нити су они уопште битни за ту историју. Сад рецимо о народном духу: Срби су тако имали најдубље историјско искуство погрома у Другом свјетском рату које их је могло забринути поводом сопственог опстанка у држави коју су од једног тренутка престали сматрати својом. То није никакав лудачки хир и садистичка обијест, то је историја, то је психологија, то је покушај да се свестрано разумије – али шта се све то тиче српскога либерала.)

Замишљање једнога народа, или неке његове групе, као потомства својих великана је најомиљенија глупост образованог свијета. Једно је народ, а друго су велики појединци, поготову умјетници, који уопште не морају бити највиши израз народнога типа. Али, рецимо и тако, и тај Бетовен и тај Гете нису се гадили крви и освајања, о чему свједочи њихов однос према Бонапарти, Бетовенова Eroica и његово обожавање првога конзула, као и Гетеови сусрети са Бонапартом, и његово одбијање њемачког национализма. Тај Гете није могао да мрзи Французе јер је „толико дуговао томе народу за своје образовање“ а не зато што они нису убијали и извршили инвазију на њемачке земље; унификацију Њемачке је, додуше, одбијао превасходно из културних разлога, као што није био ни демократа превасходно из културних разлога (овдје му је сличан и поменути Шопенхауер, који се, уопште узев, и није нарочито и системски занимао политиком).

Тај Гете се није гадио ни српскога народа, ни српске квинтесенције дате у народној поезији, која је често и крвава, и осветничка, и брутална, јер је знао да мисли – историјски. Тога Гетеа, који и није никаква национална појава, стављати насупрот нацистима је недотупавна сентименталност, и типично либералног типа, једнако као и аналогно противстављање западних Срба према Доситеју, Тесли и Кишу. Посредно се овим ставља у изглед бар однос сличности између западних Срба и нациста, што српски либерал и иначе воли да чини. Ако је он овакве аналогије наплатио – врло добро! (Помињемо текстове Јелене Попадић у „Политици“: Како зарадити 45.000 долара прештампавањем старих текстова и Наклоњеност према Косову и Црној Гори). Ако пак није наплатио, онда је бесплатно испао глуп, из заноса, а то му и није најбоља цијена.

А ако бих ја сад ставио Теофила Панчића и друге српске либерале насупрот Његошу или Црњанском, као њихове потомке, онда би по логици нашега писца – српски народ имао да се због тога стиди, колико због националног осјећања ових соколова, толико и због њиховог разума и талента.

Либерално обожавање француске Републике са њеним liberté, égalité, fraternité, у знаку је ђачке наивности. Као да је она настала из цвјетног полена и лептирова пухора, а не из праха и олова, као да се и за њу није лила крв и француска и туђа, као и она да није једном настала а да је прије тога није било, као да и она са становишта ancien régime-a није била незаконита, као и она да није у своме коријену имала и терор, и пријеки суд, и гиљотину, и силовање, и паљевину, и прогон, и тамнице (и као да свих тих ужаса није било у сваком рату који је историја забиљежила). Као да Дантон и Робеспјер нису држали говоре које су држали, и као да се тековине револуције касније нису шириле на Бонапартином војевању. О овоме довољно говори и добро знана слика „Слобода води народ“ којом је Ежен Делакроа симболички представио сва слободарска стријемљења, почев од 1789. па до Јулске револуције: слобода је жена, босонога и голих груди; носи мушкету са бајонетом у лијевој а барјак у десној руци и – гази по мртвим тијелима сабораца и непријатеља, не знајући засигурно да и њу већ у сљедећем тренутку неће пробити куршум. То је једно мушко виђење једнога историјског настојања, и ту нема никаквога цвијећа ни лептирова. А ако се историја досљедно обухвати погледом са пацифистичкога становишта, онда је она у цјелини само списак злочина и ужаса која су људи једни другима чинили. Овакав озбиљан критички однос према рату, скупа са испитивањем односа идеала и злочина, чита се код неких њемачких, руских и швајцарских класика, чита се можда и у полемици Сартра и Камија, али не и код српскога либерала. Он је код њега недозрела догматска фарса и идеолошки плићак.

Српски либерал је продао душу своме Мефисту за – привид битности. Он је морална и интелектуална бижутерија, карикатура толстојевске самилости, силиконски Чомски, пацифистички anencephalus. Као што уопште Србин доста наликује Русу по души, и по врлини и по пороку, за српскога либерала важи једнако оно што је за рускога либерала казао Шатов у „Злим дусима“: „Наш руски либерал је прије свега лакеј, и само то и гледа како би коме год обућу очистио.(И иначе, неколико овдје изнесених теза знатно дугују Ивану Шатову, како не би само српски либерал неисторијски мислио.)

*

Супротност српскога либерала није националиста него популиста, са његовим одвратним удварањем и празним ласкањем: српски либерал кињи из личне сујете, српски популиста ласка из личне користи, а ниједан у истини не мисли о народу него само о себи.

Против српскога либерала се има борити идејама и истраживачким новинарством à la Јеленa Попадић. Никако физичким насиљем, као што мисли отужна националистичка штенад која је жељезним шипкама напала Теофила Панчића. Српски либерал, премда ужива у увредама, премда трује и заводи, до данас није достојан противник. Његове ће софизме раскринкати и боље учен папагај.

Треба ли казати: српски популиста је знатно опаснији!

 



23 КОМЕНТАРА

  1. Ради се о појединцима који се лажно представљају као либерали (то су псеудолиберали) и који не толеришу постојање оних који не мисле као они, већ потежу за етикетирањем, називајући најчешће неистомишљенике (клеро)фашистима. Поставња се питање да ли су они српски антифашисти или антисрпски фашисти. Како је аутор добро заазио, у основи њиховог “антифашизма” је мржња према националистима, традиционалистима у основи чијег национализма је љубав, тј. најплеменитија осјећања. Ја нашу различитост прихватам, а они не, те с правом постављамо питање ко је од нас либерал. Једног таквог мој комшија назва најконзервативнијим либералом, док ја од себе не познајем либералнијег конзервативца.

    Оно што је занимљиво, они преко националиста и фашиста долазе до личног идентитета. Они нису Крајишници, Срби, припадноци националне групе, племена, тора, они су дио квазиидеолошке групе – “антифашисти”. Дакако, салонски.

    Објавио сам на Фронталу прије три године текст на ову тему, касније полемисао с проф. Шијаковићем, који је тврдио да је сваки национализам лош, да су једно моја запажања, а друго “оно што је научно утврђено”. Оно што ми је чудно да се професор бори против неолиберализма, а заступа индивидуализам. Само се јаки колективитети могу одупријети банкарима, колонијалистима, глобалистима. Никако поједонци. Зашто је проблем да се неко идентификује као Србин, а није уколико се идентигикује као припадник југословенске наднације.

    http://www.intermagazin.rs/nacionalizam-i-fasizam-ko-su-nacionalisti-a-ko-su-fasisti-medu-srbima-i-zasto-se-antifasisti-lazno-predstavljaju-kao-takvi/

  2. Ради се о појединцима који се лажно представљају као либерали (то су псеудолиберали) и који не толеришу постојање оних који не мисле као они, већ потежу за етикетирањем, називајући најчешће неистомишљенике (клеро)фашистима. Поставња се питање да ли су они српски антифашисти или антисрпски фашисти. Како је аутор добро заазио, у основи њиховог “антифашизма” је мржња према националистима, традиционалистима у основи чијег национализма је љубав, тј. најплеменитија осјећања. Ја нашу различитост прихватам, а они не, те с правом постављамо питање ко је од нас либерал. Једног таквог мој комшија назва најконзервативнијим либералом, док ја од себе не познајем либералнијег конзервативца.

    Оно што је занимљиво, они преко националиста и фашиста долазе до личног идентитета. Они нису Крајишници, Срби, припадноци националне групе, племена, тора, они су дио квазиидеолошке групе – “антифашисти”. Дакако, салонски.

    Објавио сам на Фронталу прије три године текст на ову тему, касније полемисао с проф. Шијаковићем, који је тврдио да је сваки национализам лош, да су једно моја запажања, а друго “оно што је научно утврђено”. Оно што ми је чудно да се професор бори против неолиберализма, а заступа индивидуализам. Само се јаки колективитети могу одупријети банкарима, колонијалистима, глобалистима. Никако поједонци. Зашто је проблем да се неко идентификује као Србин, а није уколико се идентигикује као припадник југословенске наднације.

    http://www.intermagazin.rs/nacionalizam-i-fasizam-ko-su-nacionalisti-a-ko-su-fasisti-medu-srbima-i-zasto-se-antifasisti-lazno-predstavljaju-kao-takvi/

  3. Интересантно да се тзв. либерали грчевито боре за параде голишавих хомосексуалаца нашим градовима, истовремено нападајући СПЦ због појединаца хомосексуалаца, који су и педофили. Теолог + педофил = Теофил, каква иронична игра ријечи?!

    Њима је Качавенда тачка ослонца, баш као Харис, Церић, Бакир Додику. Без непријатеља њихово постојање губи смисао.

  4. Aleksandre Grbiću: to je to.

    Sve potpisujem, izuzev da srpski liberal kinji iz lične sujete, srpski populista laska iz lične koristi….
    Ne živi Čeda onako kako živi od sujete, nego je sa svojim kinjenjem dobro natrpao džepove.
    I da srpski populista samo laska, iz lične korisi. On itekako kinji, kinji one od kojih bezobraznodobro živi, kojima otima sve što stigne i trpa u duboke džepove …

    “Treba li kazati, srpski populista je daleko opasniji “
    !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

    Daaaaaaa, u to smo se uvjerili na vlastitoj koži , i na kičmi koju su nam slomili.

  5. Tekst , čista desetka.
    Nisam pročitao Belzebubovu zemlju, natjeraću se da pročitam, svako Pančićevo slovo mi zakovrne nešto u želudcu…

    Znači, po meni, liberali nisu liberali samo iz sujete, oni to debelo naplaćuju. Ne muče muku kako će porodica da preživi.
    Kao ni srpski populisti koji mi se više gade, jer prve mogu da ignorišem, druge ne mogu, oni kinje moj narod, doveli su ga do raspamećenosti, i na korak do nepostojanja, biološkog, i duhovnog.

  6. Велика је срамота видјети трну оку брата свог, а не видјети балван у оку свом.

    Тако некако каже Свето писмо за оне који виде гријехе других, а не виде своје. То се зове лицемјерство, а наш Господ Исус Христос нас учи да је лицмјерство један од највећих гријехова.

    Ово што написа аутор о Теофилу Панчићу, Панчића је сврстало у највеће хришћане, а себе је сврстао у лицемјерне фарисеје.

    Дужност сваког хришћанина је да се брине о својој души, о својој породици, о свом народу тако да се ни он, ни породица му, ни народ му, не срамоте.

    Ја такве људе не бих назвао либералима него исконским хришћанима.

    Господ Исус Христос такође каже:”Нека баци камен онај ко мисли да је невин”, а то значи да немамо право да некоме судимо за дјела, ако смо ми иста таква починили.

    Па нас даље учи да не радимо другима оно што не волимо да други раде нама.

    итд.итд.итд.

    Елем, велика је ствар што у српском народу има људи који су спремни да укажу на неваљалства Срба и ја спадам у њих јер ми то даје за право да указујем и на неваљалства која су учињена Србима.

    Скоро сам овдје имао полемику са Чешњаком око назива улица и школа. Чешњак је био толико лицемјеран да је малтене оптужио Додика за назив улице Миле Будака у Мостару, а на моју контру да се у муслиманском дијелу ФБиХ не само улице, него и основне школе називају по усташама, није имао одговор ко је крив.

    То што код муслимана нема таквих који су спремни прихватити да је у Сребреници и над Србима учињен злочин, што данас нема никога ко је спреман да прихвати да су муслимани били масовно у усташама, а спремни су школи дати усташко име, нека иде њима на част.

    Ја сам поносан што имамо и Теофила и Вука и Чеду и Чанка и много других Срба који су спремни видјети балван у оку свом.

    Сад ће телалук и балилук камењем на мене…

  7. podsjeća pomalo na staljinističku gadljivost prema “građanskome”.. i na Lenjinova uputstva za borbu protiv frakcija…mada on takve još naziva društvenim šovinistima..zgodan naziv za upotrebu.
    “Neprijatelj se također pojavljuje pod raznim krinkama, brojnijim čak od onih srednjovjekovnog Đavla. Đavo-Neprijatelj utjelovljen je u zlim pojedincima poput desnih i lijevih devijacionista, revizionista, antipartijskih elemenata, provokatora, sabotera i rušilaca, kozmopolita, dogmatičara, lijevih i desnih oportunista, tehnokrata i birokrata, buržoaskih elemenata, imperijalističkih agenata i sluga, kontrarevolucionara, plaćenika, sektaša i frakcionaških elemenata, karijerista i konspiratora. On se također može pojaviti s crticom u imenu, kao kripto-kulak, anarho-sindikalist, anarho-liberal, i lijevo-sektaš. Sljedbenici krivih vođa – trockisti, staljinisti, maoisti, revizionisti kao Hruščov – predstavljaju posebno opasan ogranak Neprijatelja (naravno nisu svi oni u istoj sredini). Na osnovi javnih istupa vlasti i novinskih izvještaja može se sastaviti popis od nekoliko tuceta različitih vrsta Neprijatelja. Obični kriminalci se rijetko, praktički nikada ne označuju kao Neprijatelj. Neprijatelj ima veliku upotrebnu vrijednost u etatističkoj sredini. Njegovo postojanje je, zapravo, jedino opravdanje za svojatanje rukovodstva od politokracije. Bez Neprijatelja, politokracija bi izgubila svoj raison d’etre. Da Neprijatelj ne postoji, trebalo bi ga izmisliti. Ne definira naročito precizno, niti raspoznaje jasno – jučerašnji heroj može postati današnji Neprijatelj – svakoga se može proglasiti za Neprijatelja, ovisno o hirovima partijske politike. Zbog toga je egzistencija pojedinca nesigurna, neodređena, nestabilna, nepredvidiva i puna neizvjesnosti. U takvim prilikama, pojedinac je spreman prihvatiti, prilagoditi se, slijediti. Prema tome, mogućnosti za stvarnu manipulaciju su goleme. Pozivanje na bezgrešnu vlast poslužit će u tu svrhu.” iz Politička ekonomija socijalizma

    s druge strane, i nije čudo da ih nema u Parlamentu.. tolike godine borbe protiv šačice ljudi moraju rezultirati njihovim neprisustvom

    “najviše smo ubijali naprednjake i liberale” izjava jednog od osuđenih hajduka na tzv. Hajdučkom procesu u Čačku 1894.

  8. О, Симе Ороза, не позива се више на Чувара Српске, већ на Свето писмо. Па у хришћанском духу етикетира неистомишљенике наљепницама “телалук” и “балилук”.

    Иначе, у Ватикану су ауторизована највећа злодјела у историји човјечанства, њихов пројекат је и ндх, а ни СПЦ се није претргла да осуди злочине које починише наши сународници. Тако да је Теофил, тај секуларни свештеник, најбољи кандидат за новог патријарха.

    Друже Рајко, аутор је јасно објаснио генезу таквих ставова, у чијој основи није љубав према човјеку, већ мржња. Чојство је бранити другог од себе и својих, али ако то радиш из материјалног интереса, какве то има везе с хришћанством. Откуд мржња према свом? Откуд потреба за самопорицањем?

    Откуд увреда на рачун постојања Српске, ако знамо да је настала као потреба српског народа за биолошким опстанком западно од Дрине?

    Твом Вуку је СДБ формирала страначку паравојну јединицу, а он, Чанак и Чеда су обични прозападни кловнови који добро живе од својих ставова и дјеловања.

    И ти се позиваш на хришћанство, а овдје си адвокат неокомуниста Додика, Радмановића, Гаврановића,…

  9. Фашизам у 21. вијеку неспорно постоји, мада у другачијој форми. За разлику од Хитлера који је покоравао оружјем, савремени фашисти покоравају економски, а тек у случају јачег отпора користе војну силу. Олако коритећи термин АНТИФАШИЗАМ, девалвирамо масовне злочине фашизма. Као што је за фашизам нужан предуслов постојање национализма, још више је то случај када говоримо о савременим српским (анти)фашистима. За разлику од антифашизма 20. вијека, који је подразумијевао борбу против окупатора, (анти)фашисти 21. вијека сарађују с окупатором (неоколонизатором). Иако заговарају индидвидуализам и дјелују против националног груписања, и сами се групишу. Док су дједови антифашисти дјеловали по шумама и горама, јели кору с дрвећа, унуци („антифашисти“) су представници САЛОНСКОГ АНТИФАШИЗМА. Против фашизма се боре с вискијем или шампањцем у руци, а семинаре држе по најлуксузнијим хотелима. Иако се представљају као либерали, карактерише их искључивост, нетолеранција према другачијем мишљењу (ПСЕУДОЛИБЕРАЛИ), а у судару с аргументима олако потежу за етикетирањем. Ако нисте као они, ако не размишљате исто као они, ако користите властито писмо, његујете културу , добијате етикету фашисте или клерофашисте, нецивилизоване личности. Њихов „антифашизам“ се своди на вријеђање нације и националиста, цркве и политичких неистомишеника, којима лијепе етикету „фашиста“. Сматрају да је јачи ефекат уколико се употреби сложеница „клерофашиста“. За њих су географске карте Србије, Косова и Метохије и застава Србије клерофашистичка обиљежја.

    За разлику од национализма у ужем смислу ријечи (родољубља), који предстваља љубав, савремени (анти)фашизам у својој основи има мржњу према националистима. Често им у недостатку аргумената привиђа пензионисани епископ Качавенда. Занимљиво је да српски антифашисти (антисрпски фашисти), потомци жртава фашизма, никад нису стали у одбрану српског народа од фашизма. Уколико их позовете да вам се придруже у поклањању српским жртвама у Јасеновцу или на Јадовну, рећи ће вам да не посјећују мјеста гдје иду представници „српских фашистичких организација“. Налазе рационализацију како за злочине Јове Капичића у миру тако и за посипање радиоактивног уранијума по српској дјеци 1999. године. Слијепи су за чињеницу да су Срби на Косову и Метохији данас једини народ у Европи који живе под пријетњом етнички мотивисаним убиствима, да живи у резерватима. Не налазе за сходно да се боре против протјеривања ћириличног писма из Вуковара, као недвосмисленог испољавања фашизма. Зажмирили су и над протјеривањем Срба из Хрватске крајем 20. вијека, чиме је довршен пројекат из 1941. године. Поставља се питање да ли би, да их вратимо у 1941. годину стали на страну Хитлера? Друго битно питање је ДА ЛИ СУ „АНТИФАШИСТИ“ У СТВАРИ ФАШИСТИ, уколико у старту покушавају дискредитовати и етикетирати све које нису као они? Колико је танка та нит између српског „антифашизма“ и антисрпског фашизма?
    Позивају на толеранцију, разбијање граница, љубав међу људима, борбу против дискриминације, али у пракси промовишу мржњу према националном и традиционалном. У Западној Европи су усмјерени против великих капиталистичких корпорација и банака, док су код нас финансирани управо новцем заступника корпоративног капитала, тј. ЕКОНОМСКОГ ФАШИЗМА. Њихови непријатељи овдје нису банке и корпорације, већ националисти и Српска православна црква. Не смета им познати француски национализам, нити америчка национална политика, не смета им навијање за своје националне тимове са националним заставама, не прозивају своје родитеље да су фашисти зато што су им дали српска традиционална имена. Не знају да објасне како то Срби националисти навијају за Бекрића или Сулајманија. Не знају да објасне разлику између њиховог аутошовинизма и шовинизма оних које етикетирају. Није им јасно зашто глобализму, неолибералном фашизму сметају породица, нације и религија, као ни зашто је индукована економска криза у продукцији њихових ментора плодно тло за фашизам. Није им јасно да су отимање ресурса, контрола држава и малих народа преко дугова облик савременог фашизма. Схватају то чак и потомци мађарских фашиста, борци против савременог фашизма (корпоративизма). Чудно је и да српски (анти)фашисти имају готово подударне ставове са хрватским националистима. Неки их називају секуларним свештеницима или латентним комунистима у служби неолиберализма. (Анти)фашисти су своје ставове, свој „антифашизам“ јако добро знали уновчити. Ријетко су идеалисти. Вјероватно би се трансформисали они и у националисте, ако би им неко добро платио. Сви су редом чланови неких невладиних организација и најчешће примају плату у зеленим новчаницама. У свом развојном путу прошли су кроз модерну дресуру, тако да им данас није више потребно ни плаћати. Процес дресуре се одвија у три фазе. У првој фази им неко обећа десет дана у луксузном хотелу у Дубровнику у замјену за ријечи: “Ја сам лош човјек. Крив сам за многе ствари које се дешавају око мене, па и за оне на које нисам имао утицаја. Заслужио сам казну и носићу тај терет кривице доживотно”. Промисле, па помисле: “Шта ме кошта да кажем, да мало осјетим луксузни живот? Лакше је филозофирати него радити. Свакако од свог рада овдје не могу себи тако нешто приуштити.” И пристану на игру и изготиве се. А онда им се сугерише да изађу пред тв камере и то исто кажу да сви чују и они то учине, те за награду мало путују по Европи, учествују на неким семинарима „за младе и прогресивне људе“, који се боре за “транзициону правду”. Ослади им се такав живот, а сваку изговорену реченицу: “Крив сам. Треба ме казнити. Требам да горим у паклу и да ми срушите кућу.” мозак мазохистички повезује с хотелима, коктелима, тропским вечерима, рајским вртовима. Мало морбидно, али функционише. Стога у другој фази осјећају задовољство при тој мазохистичкој језичкој игри и аутодеструктивности. Самопорицању. Јавља се условни рефлекс, услијед чега у трећој фази и сами почињу да вјерују да су лоши људи, да су криви, прогони их грижа савјести (уколико је имају развијену) и помишљају чак на суицид. У животу их одржава чињеница да постоји могућност луксузног живота, раја на земљи, хљеба без мотике, уколико наставе да поричу своје биће. Овај пут све то раде без било какве награде. Услијед конфликта унутар властите личности постају анксиозни, рађа се мржња и агресија, коју усмјеравају према националистима и цркви. У тренутку када имају непријатеља, они добијају идентитет и смисао постојања.
    Та криза идентитета може бити прва степеница у развоју савременог српског (анти)фашисте , али и националисте. Неко ко има кризу личног идентитета или потиче из руиниране породице може тражити идентитет у припадности некој вишој форми (нацији, држави) – КОЛЕКТИВНИ ИДЕНТИТЕТ, али то може бити и неки фудбалски клуб (Делије, Гробари) или појединац. Тако се спортски успјеси Новака Ђоковића доживљавају као лични успјех од стране многих Срба, иако га приватно не познају нити су родбински везани. До изражаја долази осјећај припадности и сродства. Исто тако, појединци који потичу из мјешовитих бракова не могу се идентификовати с једном нацијом, па свој идентитет могу пронаћи кроз ангажовање у групи која се бори против постојања нација и свих националиста. Нестанком „фашиста“(непријатеља) они губе идентитет, јер до идентитета долазе баш подједнако као фашисти и нацисти, преко непријатеља. Међутим, њима је прихватљива наднација, па се тако и данас, преко двије деценије од смрти СФРЈ многи изјашњавају као Југословени. Уколико живе у доминантно моноетничким срединама, људи из мјешовитих бракова често се приклањају већини, уз сталну потребу за доказивањем, па су често екстремнији од моноетника, по оној Његошевој „потурица гори од Турчина“. Ти људи не морају имати новац као мотив, али ће се увијек удруживати с онима који имају.
    Ипак, тешко ће и једнима и другима бити објаснити како они су они који воле и не знају за мржњу фашисти, а они који мрзе и не толеришу постојање првих антифашисти. Уколико се сами не угасе или усмјере према савременом фашизму, можемо очекивати оснива

  10. Што се тиче злочина, сваки рат је носио бројне злочине.

    Никад не желим бранити починиоце. Они требају да одговарају, и из српског народа починиоци су већином кажњени, што донекле задовољава правду. Но да ли би се десио овај рат да су из претходног кажњени сви за злочине?

    Лако нам је из данашње перспективе паламудити.

    Без обзира на страну, замислимо неколико ситуација:

    1. Већина приједорских Срба се одазвала позиву на мобилизацију, на ратишту су у Славонији, а у граду су им жене, дјеца и стари родитељи, као и несрби који се наоружавају и припремају напад на касарну.

    2. У Бањој Луци слична ситуација, пристижу десетине хиљада избјеглица из Хрватске и дијелова БиХ.

    3. Непријатељ вам је запалио имање, побио блиске сроднике.

    4. Убијен вам је саборац из рова, добар пријатељ.

    Да ли у тим ситуацијама разум може да надвлада емоције? Ево, Симо је гледао тв, па се није исконтролисао да пљуне по намјештају. Не правдам, не тражим поништење казне, само покушавам да схватим. Скоро сам цитирао академика Рашковића, већина људи јесу дивље звијеру које ће прије да руше него да граде. Нажалост, агресија је у људској природи. Мој отац је био на ратишту, а родитеље из стана у Центру БЛ му покушали избацити скоројевићи. Срби Србе. Мислите да овдје масовно комшије не би убијали комшије сународнике да им отму имовину? Морална инстанца у човјеку је оно што га разликује од дивље звијери, али да је имамо, не бисмо морали оно дивље ограничабати законима, тј. спољашњим санкцијама. Па чак и те санкције надвладају ид и его.

  11. No, srpski liberali, kao naprimjer ona iz Perudje- drugar Sejfudina Tokića, kako li se sjajno transformisao u srpskog populistu.

    Masku može da promijeni, uostalom uz njega je i najveći režiser kroz čije veme teče sad, kako sam kaže, ruska krvca pa mu daje instrukcije , ali u mješini njegovoj svi geni ljudski su mutirali u gene četri jahača srpske Apokalipse koja su se naselila u tu naseobinu , u njoj našli idealne uslove , širili se širili, tovili , gojili, i srasli u čudovište koje je spolja čovjek, iznutra apokalitičnog jahača, četri u jednom.

  12. @prijedor

    Кад већ помињемо Сејфудина Токића, либерале и популисте, сјетићете се из Скупштине БиХ и Расима Кадића, чији су се либерали интегрисали дјелимично у СНСД. Подсјетићу да су они још 1996. у програму форсирали јединствену БиХ. Занимљива су нека имена:

    *Социјално-либерална странка Републике Српске* (СЛС РС) је бивша странка политичког центра уРепублици Српској
    , која је током свог дјеловања углавном сарађивала са странкама лијеве политичке оријентације. Странка је настала у фебруару 1996
    . године пререгистрацијом тадашње Либералне странке Бањалуке, која је прије рата представљала Општински одбор Либералне странке БиХ, на чијем је челу био Расим Кадић
    . Предсједник странке био је проф. дрМиодраг Живановић
    . Странка је од1990
    . до 1996
    . године у бањалучкој скупштини имала 8 одборника. Такође, странка је од 1992
    . године, па до гашења издавала страначко гласило „Нови прелом“.
    На општим изборима у БиХ 1996. године странка је учествовала у оквиру коалиције Савез за мир и прогрес, у оквиру које се приближила странкама лијевог политичког усмјерења, са којима је коалирала и у каснијој изборној трци. Крајем 1999
    . године страначки органи доносе одлуку да се странка присајединиСНСД-у
    , али ова одлука није имала подршку свих чланова. Против ове одлуке био је и бивши предсједник проф.др Миодраг Живановић. Након што је одлука у децембру 1999
    . спроведена у дјело, али без предсједника Живановића и неколико чланова њему првржених. Из странке такође одлазе Слободан Поповић
     из Бањалуке
     и Младен Граховац
     из Приједора
     који прелазе у СДП БиХ
    . Слободан Поповић постаје и потпредсједник СДП БиХ
    , док Граховац касније напушта ову партију и улази у Нашу странку редитеља Даниса Тановића
    .
    Интеграцију са СНСД-ом предводе предсједник др Раде Дујаковић,подпредсједник Зоран Ружичић п предсједник Извршног одбора странке Ђорђе Латиновић, носилац листе СЛС РС за Народну скупштину РС
     на изборима 1998.одине Нада Тешановић,Мирко Рисовић,Боро Славнић,Танасије Куваља,Страхило Субашић и др.Др Раде Дујаковић иѕабран је за потпредсједника СНСД-а. На последњем Сабору СНСД-а само је Нада Тешановић иѕабрана у Главни одбор.

  13. Оно што је још занимљивије, 1997. године основана је Влада у сјени БиХ, као алтернатива Савјету министара БиХ. Предсједник је био СЕЈФУДИН ТОКИЋ.

    ” Zamjenici predsjedavajuceg Alternativnog ministarskog vijeca – Vlade u sjeni – su Miodrag Zivanovic (SLS RS) i Zeljko Ivankovic (HSS BiH), a na celima ministarstava su Srdjan Dizdarevic (predsjednik Helsinskog komiteta BiH) za vanjsku politiku, Milorad Dodik (predsjednik SS RS) za razvoj, Nikola Kragulj (Stranka socijaldemokrsata RS) za privredni sistem i komunikacije, Senka Nozica (dopredsjednica HKBiH, clanica Senata Republikanske stranke) za ostvarivanje prava gradjana, te Juraj Martinovic (prijeratni gradonacelnik Sarajeva i clan “Kruga 99″) za nauku, obrazovanje, kulturu i sport. Pomenuta ministarstva formirana su u skladu s Daytonskim mirovnim sporazumom, odnosno onim sto ovaj S porazum precizira kao nadleznost centralnih organa drzave Bosne i Hercegovine.”

    http://aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/199703/70304-006-pubs-sar.htm

    Замислите, ТОКИЋ, ДОДИК И КРУГ 99!

  14. Ja sam ih uvijek i vidio u istom krugu, zapravo on iz tog kruga nikada nije ni izlazio. Tokić, Kadić i mnogi iz 99 kružoka su na svom genetskom putu, stoga im ništa ne zamjeram, rade ono što osjećaju , ono što su im u amanet ostavili njihovi preci.

    Ali, ovaj jadjena mu majka koja ga je rodila , a i naša još jadnija s njim ovakvim, kojim on stazama genetskim korača, kao da ga je zadojila budakmajka kada ovoliko kidiše na sve što je srpsko, kada nas potamani bijedom kao što to ne uradiše svi naši dušmani zajedno…

    Jača atomska nego ona hirošimska, on zbrisa srpsku od istoka do zapada, od sjevera do juga, on je naša Etna i Černobil, naša Oluja i naš cunami.

    Ovo malo djece što je ostalo to danonoćno u stampedu bježi sa ruksakom na ledjima da ih ne posiječe , čime drugim bi mesar sjekao nego satarom, naoštrenom ljutom bijedom.

    I, zamislite, monstruozne ideje, od kredita koje će vraćati naša djeca, kupiti duge cijevi inaoružati njima , nikoga drugoga nego, nekoliko stotina mladih muslimana…

    Mi oslobadjali 92. MUP , on sada naoružava djecu onih od kojih smo mi preuzimali MUP kako bi oni preuzeli MUP od nas.

    Nadomak zgrade MUPA onog kobnog dana 92. ubiše isilovci koji su upali u grad mladog policajca Mladena V. , a sada predsjednik zapošljava i naoružava dugim cijevima po popisu 91., slutili vama to na dobro?

    Mislite li da će u Bos Petrovcu, I Sanskom Mostu prije rata pretežno srpskim gradovima sastav policije biti po popisu iz 91.
    Pogotovo što u tim gradovima ima zanemarljiv postotak Srba, uglavnom starijih osoba.!.

    , zbog toga i svega što je uradio, zbog srpsko srpskih sukoba koje je izazvao, zbog etničko ekonomskog čišćenja koje se odvija svakodnevno, zbog terorizma kojim je srušio ekonomiju i privredu, i sve ostalo u Srpskoj, za njega je rezervisano mjesto u 9. krugu.

  15. http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-tema/129936-Parapsiholoki-portret-srpskog-liberala.html

    Нека се чује и друга страна. За љубав расправе. Синоћ сам ово прочитао па сам хтио да оставим, ризикујући да ово сад личи на неукусну самопромоцију, на смишљени рифреш текста. Морам рећи да никад досад нисам читао овај портал, па ми није јасно зашто писац мисли да сам и њих поменуо.

    @ drazen78bl

    Дражене, коментари испод линкованог текста доказују твоје тезе. Пада у очи да се обраћају некаквом коментатору @log који је очевидно написао позитивно мишљење, али су ти коментари обрисани, док су остали само они који би ме “слали Качавенди” и који ме зову “нацошем”. Не смета ми то, чак ми је симпатично, само региструјем. Очигледно си ти врло добро знао шта пишеш.

    @ Симо П. Ороз
    Можемо ли бити пер ту Симо? Ти си ме најозбиљније оптужио, хоћу да одговорим.
    Суочио си ме са Христосом. Христоса сматрам најдивнијим човјеком који се појавио на земљи. До данас признајем да Га нисам достојан, јер сам и сујетан, и охол, и гњевим се, и мрзим, и не окрећем други образ, и судим о дјелима ближњег, и још много другога. Можда сам наспрам Њега и фарисеј, али прије бих рекао да сам просто “ван царства Његовога.” Многи што се сматрају хришћанима данас, су, мислим, једнако ван царства Његовога. Има и таквих који су говорили да је једини прави хришћанин умро тога дана на крсту. Ово говорим потпуно озбиљно, нимало иронично, утолико бар нисам метафарисеј или фарисеј на квадрат.
    Само се пазимо и да не кокетујемо Христосом, јер ко кокетује са Његовим учењем, пошто га је изучио, тај кокетује можда и са јединим апсолутно дивним бићем, тј. науком његовим. То је мој одговор у основним цртама. Свако добро!
    Поздрав свим коментаторима и хвала!
    Александар Грбић

  16. Грбићу,

    хоћеш да кажеш да цитирати Христове ријечи могу само они који су безгрешни као он?!
    Таквих нема, а пошто они не постоје цитирање Светог писма је немогуће.

    Управо је обрнуто. Треба из Светог писма цитирати што више ријечи јер у тим ријечима имамо много одговора на питања која нас муче.
    Па и на питање о томе како се треба одностити према другим људима, макар они били и ”српски либерали”.

  17. Симо,
    Нећу то да кажем. Нисам оптужио појединачно тебе, него уопште – савременост. Христос је данас само један културни рефлекс. Савременост маше Христосом као заставом.
    Или вели савременост Светом писму: “ово ми се свиђа, ово ми се не свиђа; ово је књижевно, ово није књижевно; ово хоћу, ово нећу; овдје гледам, овдје жмирим на једно око.” Савременост, у цивилизацијском смислу, је антихришћанска, ако се држимо стварно ријечи Христосове. Наравно да у крајњој линији бити хришћанином значи једно лично морално прегалаштво, али то само утолико уколико човјек одоли савремености, а не уколико се обарају критеријуми па се под “хришћанином” сматра шта год.
    Немам ништа против цитирања по себи. Важна је намјера и циљ на који смјера цитирање, као и то да ли се Свето писмо цитира можда као књижевно дјело, или као један културни образац. Нисам се увриједио што си ме назвао фарисејем, изводећи ме пред Христоса. То је врло могућно. Бодлер је писао: “Упорно се греши, а подло се каје//… // лицемере, ти мој брате, налик на ме.” Сви смо ми, савремени, ту слични “несрећници”.
    Неукусно је да водим полемику испод мога текста, ако се икад задесимо приватно, врло радо!
    Поздрав
    Александар

  18. Снимање разговора је кривично дјело, Орозу! Ја не чиним кривична дјела. Знаш да је неко од твојих снимао и Цвијановићеву и да твоји другови масовно чине кривична дјела. Не злоупотребљавај чињеницу да сам покушао дијагностиковати тдравствени проблем друга Рибара, па сам желио да видим реакцију! Никад нисам никог неовлаштено снимао. Да јесам, ртрс би ме промовисао у звијезду тв Дневника.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *