Црнобијела седмица: АНДРЕЈ РУБЉОВ (АНДРЕЙ РУБЛЕВ)

Један од монументалних спектакала, какве свака нација мора снимити. Код овог, конкретно, осјећа се утицај совјетске пропаганде. Зато је филм крајње умјетнички, без икаквих идеолошких интервенција. Као да га снима Путин, а не Брежњев. Руси се кољу међу собом, док једна страна узима Татаре у помоћ. Вјештичаре и оргијају, не поштујући ни цркву, ни свеце. […]

субота, децембар 17, 2011 / 05:12

Један од монументалних спектакала, какве свака нација мора снимити. Код овог, конкретно, осјећа се утицај совјетске пропаганде.

Зато је филм крајње умјетнички, без икаквих идеолошких интервенција. Као да га снима Путин, а не Брежњев.

Руси се кољу међу собом, док једна страна узима Татаре у помоћ. Вјештичаре и оргијају, не поштујући ни цркву, ни свеце. Све је пуно блата, бара, влаге и одрпаности. Злих И тупих; а обичних и окрутних људи.

Тешко да би филм оваквих особина, могао бити снимљен под покровитељством владе неке друге земље. Поготово западне демократије касних шездесетих. Кад су дјецу учили да залијежу »атомски с лијева«, и хапсили комуњаре без увида у људска права.

Не може се одрећи ванредна интелигенција, при избору црнобијеле технике. Сви продукцијски пропусти, у смислу коришћења старих или недовољно прецизно начињених здања; губе демистификацијску црту. Треба бити мало бољи стручњак, и слабије пратити радњу, па да би се примјетило ововремено крпљење.

Кадрови се мијењају по тактовима старе школе. Причају о једном времену, и умјетнику у њему. О таленту и његовим проклетствима, о смислу човјековог живота на земљи. Казана тако, да може подмирити многе идеолошке потребе, истовремено не нарушивши основну поруку.

На нашег гледаоца, сценарио оставља утисак потпуно проживљеног. Чак и ако је слаб познавалац историјског периода, и земље у којој се радња одвија. Чињеница је да су наше повијесне околности, потпуно сличне онима у Русији 15. вијека. У могућности смо да се поистовјетимо са стремљењима јунака, без обзира што нам плећа нијесу једнаке величине.

Зато смета што је и Тарковски подлегао, класичној бољки наших (али и руских) редитеља. Стилска фигура по имену "ували странца да га самоалхемишемо у нашој чорби", овдје је присутна при пробној вожњи звона. Што одаје несхватљиву културну несамопоузданост.

Чињеница да је Велики кнез тако важан научни и општедржавни пројекат повјерио дјетету; сада када звоно бруји има сасвим супротну тежину. Звоњава заглушује поспрдни глас стране мисије. Брука се изродила у још већи тријумф.

Андреј, који је дао завјет ћутања, проговара тјешећи уплаканог Бориса, којем отац на самрти, није одао тајну легуре од које звона звоне. Тако да је судбина народа ријешена на још драматични начин, дјечијом харизмом и одлучношћу да не умре од глади.

(Редитељ: Андреј Тарковски; Улоге: Анатојиј Солоњицин, Николај Бурљајев, Јуриј Назаров)



Оставите одговор