Чије су Босна и Херцеговина (домаћи извори)

Настављамо са анализом извора о средњовјековној историји босанске државе. У претходном тексту обрадили смо стране изворе, а у овом ћемо анализирати изворе настале на територији државе Котроманића.

среда, март 19, 2014 / 08:47

Пише: Борис Радаковић

На првом мјесту треба споменути титуле босанких краљева. Код њих је скоро увијек на првом мјесту помен Срба. Послије Срба у титули се набрајају све територије којима владају.

Да којим случајем у Босни не живе Срби, и да се они у титули само спомињу због насљеђеног престола Немањића, онда би на првом мјесту био назив тог народа из Босне, нпр. Босанци или Бошњани, па тек онда Срби. Тако имамо код цара Душана да се спомињу Срби, Грци и Арбанаси, али увијек прво Срби, бар кад се ради о домаћим ћириличним повељама, па тек онда Грци и остали.

Први домаћи извор који говори о становништву средњовјековне босанске државе јесу повеље босанског бана Матије Нинослава (1232-1250). Наиме, њему се приписују четри повеље, али има и мишљења да су његове само три. Прва повеља је недатирана, друга је писана 1234., трећа 1240. и четврта 1249. године. Све четри повеље везане су за трговачке везе са Дубровником.

Три повеље о Србима као становницима Босне

У три датиране повеље спомињу се Срби као становници тадашње босанске државе. Треба напоменути да тадашња босанска држава није обухватала простор данашње Херцеговине и Приморја, те области су у то вријеме припадале држави Немањића.

У повељама бана Нинослава каже да се спор води у Дубровнику "ако верује Србин Влаха" , а да се спор води пред баном "ако верује Влах Србина". Постоји много конструкција у историографији које оспоравају чињеницу да бан Нинослав свој народ назива Србима. Мећутим, у његовим повељама јасно пише да је он одговоран за Србе, а Дубровчани за Влахе.

Иначе, Влах је био назив за Романе, како у Приморју, тако и у планинама, да би касније назив Влах мјењао своје значење, до оног добро нам познатом предратном, по којем се тако погрдно називало, гле ироније, опет – Србе.

Сличну повељу упутио је Дубровнику Стефан Немањић још док је био велики жупан. У тој повељи се каже: "И да не гони Србин Влаха без суда, него ако се учини неправда између Града и моје земље, да се састају судије где је по закону и да пресуђују а да не буде насилног одузимања имовине". Дакле, нема сумње да се Влах односи на њуде из Дубровника, а Србин на људе Стефана Неманића и Матије Нинослава.

Занимљиво је, да бан Нинослав, као и неки каснији босански владари називају Немањиће, не српским, него рашким владарима, што свакако упућује на чињеницу да и владари босанске државе себе сматрају српским владарима, јер да није тако, онда нема разлога да Немањиће не назову српским владарима, нити има разлога да бан Нинослав себе сматра одговорним за тужбе између Срба и Дубровчана.

Цар Душан: Влах постаје Латин – Србин остаје Србин

Развој дипломатије између српских средњовјековних држава и Дубровника можемо пратити и у доба цара Душана. Наиме, Душан у својој хрисовуљи Дубровчанима из 1349, каже "кад тужи Латин Србина, да да Латин Србину половину свједока Латина а половину Срба, такође и Србин када тужи Латина, да му даје свједоке половину Срба, а половину Латина, како су имали и родитељи и прародитељи царства ми".

Код Душана је умјесто Влаха дошло име Латин, што је у складу са временом јер од 14. вијека за римокатолике у српским и сусједним земљама усталио се назив Латин, бар кад је ријеч о српским православним документима.

Код нас на територији данашњње Дејтонске БиХ, римокатолици су тако били називани а и сами себе тако звали све до почетка 20. вијека. Видимо један континуитет у односима средњовјековних Срба и Дубровчана од Стефана немањића, преко Матије Нинослава до Душана а и даље.

Такође, повеље бана Нинослава припадају истом типу повеља-заклетви и језиком и теолошким карактеристикама хумских феудалаца који су били у држави Немањића. Као и други српски православни владари себе назива "рабом божијим".

Веза и разлике између Нинослава и Кулина
У повељу из 1234. стоји и да " ходе Власи слободно" као и за вријеме бана Кулина. Ово нам говори да је бан Нинослав пазио на старе традиције и уговоре између Дубровника и босанских владара.

Неки историчари настоје да истицањем ове чињенице исконтруишу тезу да бан Кулин пошто себе назова "бан босански" не влада Србима него Босанцима или Бошњанима, а Нинослав, позивајући се на Кулина такође влада Босанцима док Србе спомиње успутно као неку мањину.

Они заборављају да је сама титула бан у средњем вијеку, титула полусамосталног или зависног владара, као што је то била и титула жупана, кнеза итд. Бан Кулин је био у почетку своје владавине вазал Византије, а потом Угарске. Он можда и на основу тога не спомиње народ којим влада, јер том народу врховни је владар његов сизерен, него територију као једну од многих територија Угарске.

Нинослав, иако је био прилично зависан од Угарске имао је више моћи и власти и могао је слободније да иступа у дипломатији.

Босна и Рашка – географски, Срби – етнички термин

Друго, Кулин у својој повељи спомиње територију, а не народ којом влада, као што у титулама средњовјековних владара и великаша имамо спомен Хума, Усоре, Дукље, Приморја, итд. Такође имамо спомен "босанске земље" код владара из Босне, и "рашке земље" код владара из Рашке, а све су то географски називи.

Сјетимо се, поп Дукљанин дјели Србију на Рашку и Босну, што свакако говори и о династичкој подјели.

Треће, заборавља се папско писмо писано годину дана прије повеље бана Кулина, у којој се за Босну каже да је српска земља "regnum Servilie, quod est Bosna", и четврто, сама повеља је према многим славистима (један од њих је и Хрват Ватрослав Јагић), писана на српском језику.

Како смо рекли, има мишљења да последња повеља која се приписује бану Нинославу није његова, већ његовог насљедника Матије Стјепана. Овај други Матија, по мишљењу Светислава Мандића изњетог у његовој књизи "Чрте и Резе" Београд, 1981, владао је у кратком периоду измеђи смрти матије Нинослава око 1250. и бана Пријезде, који је дошао на власт 1255. године. Како год било, неоспорно је да се у три повеље босанских владара из прве половине 13. вијека спомињу Срби као њихови поданици.

Стефан II Котроманић пише српским језиком

Један од најзначајнијих владара из династије Котроманић, Стефан II Котроманић, у својој повељи Дубровнику 1333. јасно каже којим језиком пише. Направљене су четри повеље, двије латинске и двије на српском језику: "две латински, а две српски". У повељи бана Стефана се каже:

"Да имамо и држимо до краја свијета непомично и за то стављам ја господин бан Стефан свој златни печат, да је овјерено, сваки да зна и види истину. А тому су двије повеље… двије латинске а двије српске, а све су печаћене златним печатима; двије су повеље у господина бана Стефана а двије повеље у Дубровнику"

Као и код повеља бана Нинослава и око ове повеље има доста конструкција и домишљања, па чак и тврдњи да је повеља фалсификат. Ипак, у повељи се јасно каже да бан Стефан ставља свој печат, и да двије иду њему, а двије Дубровнику. Ако имамо у виду да је у Дубровнику постојала само српска нотарска канцеларија, јасно је да се у околини Дубровника говорило и писало само српски.

Српски пише и Прибислав Похвалић – римокатолик

Српским да пише, спомиње и Прибислав Похвалић изасланик банице Анке (жене Вука Вукчића Хрватинића) војводе Сандаља Хранића и његове жене Катарине. Стриц Сандаља Хранића био је Влатко Вуковић, који је дошао у помоћ Лазару на Косово против Турака.

У његовом писму из 1407. стоји "листом српским" и мало даље "српски ест писан". Занимљиво да је Прибислав био римокатолик и писао је на икавици.

Гргур Николић 6. јула 1418. издаје повељу којом укида стонску царину "тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона". Као поданик босанског краљевства он мора да зна ко живи у тој држави или у њеном сусједству, али не набраја ни Босанце ни Хрвате.

Ђурађева повеља и Срби у Сребреници

Још једна занимљива повеља настала у приморској римокатоличкој средини босанске државе, говори о Србима. Војвода Ђурађ Воисалић, синовац и насљедник Хрвоја Вукчића Хрватинића, у повељи издатој браћи Ћурђевићима 1434, спомиње као становнике њихове области Србе и Влахе: "и у свему у чему их нађосмо да држе, било да је Србин или Влах".

Територија у којој се говори у повељи налазила се између Неретве и Цетине. Спомиње се викар и фратри цркве католичке. Такође, у тексту има доста ријечи писани икавицом. Ово је доказ да је у средњем вијеку било и Срба римокатолика. У овој повељи нема помена Хрвата ни Босанаца, иако је данас та територија углавном насељена Хрватима, а у вријеме када је писана припадала је босанској држави.

Дубровчанин Пирко, спомиње 1438. године Србе у Сребреници. Из његових ријечи види се да је био у неком спору са Србима: "Господо одговорих ја Пирко: шта сам вам скривио Срби, да ме вежете безаконо"?

Закључак: Има Срба у Босни и прије Турске инвазије

Херцег од Светога Саве, Стефан Вукчић Косача, 10. априла 1450. склапајући мир са Дубровчанима дозвољава им да тргују на његовој територији, и да не смије нико преузимати без дозволе робу дубровачких трговаца "ни Влах, ни Србин". Следеће године, херцегов син, кнез Владислав склапа такође уговор са Дубровчанима у којем се каже: "обвезујем се да нити хоћу нити смем икада забранити нити зауставити ни једне моје људе ни Влахе ни Србе да трговина ради слободно у Дубровник иду".

Из свега горе наведеног видимо да има домаћих повеља које говоре о Србима у средњовјековној босанској држави. Није тачно да се Срби не спомињу у БиХ до Турске инвазије, или да се из тих повеља не може разазнати како се назива становништво у средњовјековној босанској држави. О тим повељама се мало зна, и осим уског научног круга ови подаци су недоступни широј јавности. Српски историчари су у својим књигама слабо истицали ове податке, а ни данас није боља ситуација.

Текст о средњовјековним "добрим Бошњанима" заузео би много простора, тако да ћемо њих обрадити у следећем тексту. Данас се њима много манипулише, па ћемо следећи пут детаљно да испитамо њихову улогу у средњовјековној босанској држави.



0 КОМЕНТАРА

  1. „Влах мјењао своје значење, до оног добро нам познатом предратном, по којем се тако погрдно називало, гле ироније, опет – Србе.“

    Vlasi su starosjedioci Balkana, pa ih je bilo svuda.. većinom bili pravoslavne vjere.. i dan danas postoji prilično velika zajednica u Grčkoj.. od Slovena se razlikovali baš po tome što su koristili latinski jezik jer su bili romanizovani.. kasnije neki katoličeni, neki nisu.. to najbolje religijske zajednice znaju kakvu zbrku su napravili na Balkanu – bar kada se radi o porijeklu naroda..

    a to što ih neki nazivaju seljacima, stočarima i sl.. samo je dokaz nepismenosti..

  2. Један апсолутно одличан чланак.

    Морам додати неколико напомена. Када су се владари крунисани у средњем веку; рецимо цраљ Твртко у Милешеву 1377. се крунисао краљем свих Срба, Босне, Захумља, Приморја итд, или цар Душан царем свих Срба, Грка (као је то аутор веч поменуо), овде морамо знати да поимање владара (бана, краља или цара) у 14.веку није исто поимању у 18.веку или пак данас. Од распада римског царства краљеви и владари (и код германских, и код словенских, и код турско-татарских народа) су били пре свега лидери или вође племена, народа, него што би то било ограничено за владање неком географском области, често би ови краљеви или владари са својим племеном мењали станишта, посебно у времену великих сеоба народа, рецимо у 5-7.веку. Догађало се, и било би веома често, да народ или племе који за лидера (краља) има енергичног и харизматичног вођу, придобије припаднике других племена, и бројчано ојача, понекад и по неколико пута.
    Зато је у 14.веку било важно нагласити којем народу припадају поданици краља, јер краљ је био обавезан према тим својим поданицима, пре свега разне врсте заштите, зато се често користи додатак свих.
    Код именовања држава су опет кориштени разни стандарди, у античка времена државе би биле именоване по градовима, некад по утемељитељу нације, а Римљани су често области (касније провинције) именовали по најбројнијем или доминантном народу. Касније у средњем веку било би случајева да се државе именују по (доминантном) народу, али су и бројни примери да се за именовање државе узима други основ. Па на простору данашње Енглеска u 8.веку беше 7 држава и ни једна није именована по доминантном народу (Саксонцима или Англима) који су је настањивали, у Немачкој је тек посебна прича ту је све до 19.века постојао конгломерат држава иако су у свима Немци (у чијој ће генези опет Франци имати ону доминантну улогу) били доминантан народ, и имали су у оно време изражен осећај националне припадности. Тако су и Рашка или Босна биле неспорно српске државе или ако већ хоћете државе где су Срби били доминатнан народ у том времену, а постоје и бројни списи, неке је и аутор овде обрадио, који то доказују.
    Појмови попут Босанци, Бошњани или „добри Бошњани“ (као и Захумљани или Приморци) се наравно појављују, али то тада беше искључиво припадност географској области (као што постоји и данас). Верујем да ће Борис управо то обрадити у следећем тексту.
    У сваком случају све похвале аутору на одлично обрађеном и поткрепљеном чињеницама чланку и овом ходу кроз историју.

  3. Ја се запитам о чему ми заправо говоримо кад потврђујемо чињенице које нико и није нити може оповргнути. Ergo, нема смисла босанским мухамедовцима (тако их је називао К. Херман) објашњавати што сваки њихов иопе упућен научник зна, јер они и не баратају чињеницама, него псеудо-трабуњањима за полуписмену јалашу. Овакви популарне кратке форме су битније за србомагареће бошњане који би за двадесет марака (криза јбг) продали и рођену мајку, а камоли историју сопственог национа.

  4. Na ovaj vrlo kvalitetan tekst dodao bih jedan „zanimljiv“ podatak. Kad već govorimo o srpskim etnikčkim korijenima na prostoru današnje Bosne (pa i one srednjevjekovne), onda naprosto ne smijemo izostaviti kralja Stefana Tvrtka I Kotromanića (najvjerojatnije i najvećeg ovdašnjeg srednjevjekovnog vladara). Inače se već oko samog njegovog imena manipuliše tako što se izostavlja ovo STEFAN (njegovo isticanje nemanjićkog porijekla) i manipulativno ga se predstavlja samo kao Tvrtka I.

    Osim toga, manipulativno se Stefana Tvrtka I nastoji odvojiti od srpske vlastele tog vremena, a posebno vrijeđa izostavljanje njegovog učešća u Boju na Kosovu. Nedavno sam „naletio“ na podatak da je na dan bitke na Kosovu izlazio nekakav ultimatum koji su Srbi dali povodom Dalmacije, pa je to tražilo Tvrtkovo prisustvo na tom području. Kako se ističe, u dogovotu sa knezom Lazarom sam Tvrtko je izostao sa bojišta, dok je njegovu vojsku u tom boju predvodio Vlatko Vuković. Dogovor je bio da ako boj „krene kako treba“, da se i Vlatko povuče i pomogne Tvrtku oko realizacije oomenutog ultimatuma. Pošto je Vuk Branković (inače nesporno najveći junak tog boja, pored Miloša Obilića) odmah na početku boja bukvačno „poderao“ tursku desnu stranu bojišta, smatralo se da je boj okončan srpskom pobjedom. Vlatko Vuković se povukao (prema dogovoru) i Tvrtka izvjestio o srpskoj pobjedi, a upravo Tvrtko je dalje Evropom razglasio vijest o srpskoj pobjedi (tad se još uvijek nije znalo za Lazarovo stradavanje).

    Dalje, u trenutku Vukovićevog povlačenja sa bojišta pročuo se glas „da se Bosanci povlače“ i to je najvjerojatnije poslužilo kasnijoj manipulaciji o tome da je Vuk Branković izdao na Kosovu. Dakle, manipulativno se izostavlja podatak da je Tvrtko I svojom vojskom učestvovao u ovom istorijskom boju, da je bio jedan od najboljih saveznika i saradnika kneza Lazara, dok je to pogovaranje o „bosanskom povlačenju“ manipulativno predstavljeno kao Vukova izdaja. Jedan od najvećih junaka tog boja je lažno oklevetan „za sva vremena“, a što je još gore jeste činjenica da je i 4-5 godina nakon Boja na Kosovu branio Hercegovinu od Turaka (dok ga Bajazit nije zatočio u Carigradu).

    Dalje, sledeća nevjerojatna manipulacija kakva se narodu podastire jeste to da su Srbi izgubili Boj na Kosovu. Naime, zbog strašnih gubitaka (računajući i samog sultana Murata) Turci su se povukli sa Kosova i to je nesporna činjenica da su taj boj izgubili (dakle, Kosovo je ostalo srpsko). To što su Ugari namjeravali iskoristiti srpsko stradanje u toj bitci i napali Srbe, pa time kneginju Milicu prinudili na mirenje sa Bajazitom (zalog kneginja Olivera i Stefanovo vazalstvo), to se ne treba posmatrati kao nekakav strateški ili politički gubitak, nego samo kao ad hoc sporazum dok se Srbi ne obračunaju sa Ugarima. Vuk Branković čak ni na to nije pristao, nego je i dalje se sukobljavao sa Turcima, sve do zatočenja, a njegov sin Đurađ jeste jedno vrijeme bio vazal, ali, kako to kod nas Srba biva – „samo do prve prilike“.

    Hajde kad već komentarišem manipulacije oko srpsko-turske istorije, da pomenem i laž/stereotip o tome kako su Turci ovcje „vladali 500 godina. Naime, od Maričke bitke iz 1371. g. do pada Beograda 1521. g. proteklo je punih 150 godina. Rakle, Turci su nad Srbima vladali tek 350 godina. Koliko su Turci poštovali srpski narod (kzoz otpor kakav su im pružali) možda najbolje govori podatak da je sultan Sulejman Zakonodavac (Veličanstveni) znao samo dva jezika – turski i srpski. Dakle, smatrao je da treba naučiti i jezik svoh neprijatelja kog je nekoliko generacija njegovih predaka pokušavalo slomiti. Na kraju je Srbima ponudio smanjenje kuluka (poreza) sa 30% na 10% i u tome leži sva „mudrost“ njegovog „pokoravanja“ Srba. Dakle, Srbe je pridobio „poreskim olakšicama“ kako bi izbjegao dalje krvarenje.

    Na kraju, samo bih dodao da je svaki ovakav tekst, rad ili drugi uradak koji nesporno dokazuje da je Bosna, kao i Hercegovina, u stvari srpska zemlja, od iznimnog značaja u stanju „otimačine“ kakva se lažno i bezobzirno čini na našu štetu. Istorijska prava su direktno povezana sa etničkim pravima i ono što nikada ne smijemo dozvoliti jeste da se lažima uskraćuje naše PRAVO. Eto uzmimo franački zapis iz 822. g. o tome kako su „Srbi silan narod rimske provincije Dalmacije“. Dakle, 1200 godina pisane istorije dokazuje da je Dalmacija srpska zemlja, a danas tamo Srba nema i to se još manipulativno predstavlja kao „hrvatska vjekovna postojbina“. Sramotno je pogaženo naše etničko/istorijsko pravo, a šta je najgore – i mnogi Srbi nasjedaju na raznorazne stereotipe i jevtine podvale. Danas se mnogi (čak i Srbi) posprdno odnose prema „Šešeljevim granicama“, no Šešelj i danas u sred Haga kaže da od tih granica ne odustaje iz prostog razloga koji se naziva – ISTORIJSKO PRAVO.

  5. Zašto danas Srba nema u Dalmaciji, Lici, Krajini, F BiH i td. Zato što smo kao narod slabi. Povlačimo se pred drugima, odričemo se svega svoga čim Hrvati ili Muslimani to prisvoje, pitam se samo gdje i kada je granica? Drugo, ne rađamo djecu. Optužujemo druge da su nam krivi, jesu. Ali smo, ruku na srce, i mi sami sebi nanijeli i nanosimo velikog zla na razne načine. Svaka čast istoričarima, oni rade svoj posao i to s mukom spašavajući naše naslijeđe od zaborava.

  6. aleks, 20.03.2014. 13:55:26

    Mislim da je 1 200 godina „pisane istorije“ sasvim dovoljno da se nešto istakne kao istorijsko pravo. Inače, sve društvene pojave se kompariraju sa drugim sličnim pojavama i iz toga se izvlače određeni zaključci, a to važi i za pravo.

    Međutim, pitanje je ko je taj koji osporava nečija istorijska prava? Eto, našli se neki Amerikanci, koji kao nacija (kao etnička zajednica nikada nisu ni postojali) postoje tek 200-tinjak godina, koji su počinili genocid nad domicilnim stanovništvom i uništavaju čovječanstvo preko 70 godina, da nam danas svima „kroje kapu“. Takvi ne priznaju nikakvo pravo, a najmanje etnička i istorijska prava. Oni čak ni ne kriju da kao supersila „polažu pravo“ na resurse cjelokupnog čovječanstva. Sad, ponekom je takav stav i prihvatljiv, ali postoje i oni što su sa njima i „vatru razmjenjivali“ i nakon toga im i dalje poručuju: Fuck you!

  7. češnjak, 20.03.2014. 14:35:46

    Zaista ne znam o čemu govoriš. Ne osporavam tvoj navod obzirom da su Srbi kod Porte počesto ishodovali dobre ugovore ili benefite, ali ne vjerujem da je takvo konvertitstvo bilo dugotrajno i masovno. No, tursko carstvo (posebno nakon Sulejmanovih reformi) ipak treba posmatrati kao „klasičnu imperijalnu silu“ kakva štiti narode i zajednice pod svojom upravom. Danas Bošnjaci počesto manipulišu istorijskim činjenicama i sebe predstavljaju kao „protivnike Porte“, a pozivajući se na brojne bune i gašenje buna kakve je Porta izvodila preko paša Sokolovića, Latasa i dr. U biti Porta je manjinskim zajednicama garantovala minimalna prava (kako to obično čine velike imperije), a ta prava su grubo gažena od strane ovdašnjih poturica (nisam i ja dao ovaj pogrdni naziv, nego sami Turci), vršena je bjesomučna pljačka, nasilje i ponižavanje. Tada bi Porta odreagovala i uspostavljala mir i red. Sve te muslimanske bune protiv Porte, kakvima danas manipulišu pojedini Bošnjaci, bile su zbog vlastitih interesa, moći i uticaja vođa pobune, a nemaju nikakve veze sa „stvaranjem bosnske države“ ili sličnim ćerestijama kakve se podastiru narodu. Eto, ide se čak do toga da se tvrdi kako su Turci i Srbi ovdje tlačili domaće muslimane, da su Turci ovdje doveli srpsku etničku zajednicu i šta znam kekve sve gluposti. Mešutim, neka vjeruje ko god hoće, ali ima i onih koji sve to vide drugačije. Uostalom, istina se i tumači kao „subjektivni odraz objektivne stvarnosti“….

  8. BORISLAV R., 20.03.2014. 19:31:07 [

    da se razumijemo – ja ne osporavam nicija prava a i dovoljno poznajem istoriju da mi do ne pada na pamet… a i da osporavam – my opinion is irrelevant.. ali cisto diskusije radi: medju Amerikancima ima koliko hoces razlicitih etnickih zajednica: hoces Grcku – ima dovoljno Grka, hoces Srbiju – ima dovoljno Srba: Hrvatska, BiH, Njemacka, Holandija, Rusija – sve isto.. sto se tice osvajanja – pa zar nije, recimo i Rusija bila osvajac tamo negdje 17, 18. vijek: sta mislis kako su oni stvarali svoje kolonije? pa ih kasnije prodavali kao svoje vlasnistvo… ovo se moze nabrajati za sve i jednu velesilu ili cak i regionalnu silu..

    ali, sto se tice istorijskog prava mislim da je to bas opasan… jer kvalitetnih pisanih dokaza ima jos od par stotina godina p.n.e.

    zbog toga te pitam.. ta igra nema granicu…jos sa ovim istrazivanjima genoma… fuf…

  9. „Zaista ne znam o čemu govoriš. Ne osporavam tvoj navod obzirom da su Srbi kod Porte počesto ishodovali dobre ugovore ili benefite, ali ne vjerujem da je takvo konvertitstvo bilo dugotrajno i masovno.“

    orislave, onda potraži i nauči o porezima koje su katolici u Bosni za vrijeme Osmanske okupacije morali plaćati pravoslavnoj crkvi.
    Kako god, Osmanlije kada su došli zatekli su većinsko katoličko stanovništvo i tako ga i popisali, kada su otišli iza njih su AU popisali preko 40% pravoslavnog stanovništva (toliko o neprijateljstvu koje se moralo suzbijati poreskim olakšicama).
    I opet za vrijeme te klete, AU broj pravoslavnih je rastao i u ukupnom broju i u procentima na teritoriju BiH.
    I za vrijeme YU broj Srba pravoslavnog porijekla u procentima se smanjivao, ali je ukupni broj ostajao isti ili se povećavao.
    A sad, na teritoriju RS, Srbi se samim sebi pokazuju kao veći neprijatelji i od sultana i od bečkog cara.

    Ali da se izbjegne suočavanje sa istinom i sadašnjošću u kojoj se svake godine zatvaraju škole, umjesto da se ozbiljno analiziraju uzroci i posljedice zašto su Srbi radije rađali djecu i živjeli pod sultanom nego danas kada je našoj djeci glavni san da se dočepaju Austrije i da tamo rade na bauštelu – vrijeme se gubi na besmislicama tekstovima u kojima se bez imalo naučne relevantnosti i navijački selektiraju tekstovi iz prošlosti i u njima se traže bijele mrlje.

    Iste gluposti rade i u Sarajevu i u Banja Luci, samo niko da mi objsni kako će nam biti bolje ako ostanemo glava zaglavljenih u srednjem vijeku kada niti su postojale nacije u današnjem smisli nitu su vladari tadašnji imali ikakav drugi cilj nego da se dočepaju vlasti i da ostanu na njoj.

  10. „ili: sta mislis da se Mongoli dosjete?“

    Aleks, razočaravajuća je tvoja neobrazovanost!

    Zar ti ne znaš da su Mongoli ustvari izgubljeno srpsko pleme koje se iz prapostojbine Lepenskog vira uputilo na istok i tamo osnovalo Hazarsko carstvo koje se kasnije unutrašnjim sukobima raspalo na judeopoklonike i one koji su dublje na istoku osnovali mongolsku imperiju. Sve je to davno opisano u knjizi „Srbi narod najstariji“ koja je raskrinkala sve zavjere zapadne istoriografije.
    Pa i samo ime pustinje Gobi je izvedeno od riječi gibanica koja je bila jelo koje su mongoli spravljali da nose na svoje pohode.
    Ima još mnogo sličnih nepobitnih dokaza o kojima ne mogu sada, ali ako se javi Jahač on će ti sigurno objasniti malo podrobnije.

  11. aleks, 20.03.2014. 22:23:56

    Da bi se uopšte razumjeli na prvom koraku moramo razjasniti razliku između naroda (etnosa ili etničke zajednice) i nacije. Narodi su, kako ja to počesto volim okvalifikovati, „prirodne zajednice ljudi, kakve su se vijekovima razvilaje iz rodova, plemena, pa sve do kategorije naroda. Ove društvene zajednice potiču iz istog jezgra i vijekovima su razvijane usljed okolnosti kakve su donosili različiti spoljni i unutrašnje uticaji. Narode identifikojemo po jedinstvenom jeziku, zajediničkom porijeklu i bitisanju kroz vijekove, tradiciji, mentalitetu, kulturi i dr. obilježjima. Obzirom da većina drevnih naroda potiče iz vremena masovnih nomađenja, time teritorija ne predstavlja bitno obilježje nekog naroda, kao ni religija, obzirom da religija i ideologija uopšte su promjenjive kategorije.

    Sa druge strane, nacije su ideološko-manipulativne tvorevine vještački stvorene za potrebe razvoja imperijalnog kapitalizma. Ukoliko svoju percepciju zasnivamo na društvenim zajednicama kakve danas dominiraju u razvijenim zemljama Zapada (dakle, kroz nacije)onda upadamo u zamku kakva nam se namjerno postavlja sa ciljem i daljeg imperijalističko-kolonijalnog izrabljivanja. Eto u konkretnom slučaju (plastičnom primjeru) poluge takvog djelovanja mogu se jasno uočiti na našem „zajedničkom“ primjeru. Srbi, Hrvati i Bošnjaci su prema osnovnim obilježjima etničkih zajednica u stvari jedan narod. To primarno dokazuje jedinstven jezik kojim svi zajedno govorimo (zanemarivši dijalekte), zatim potičemo iz jedinstvenog slavenskog jezgra, baštinimo zajedničko viševjekovno bitisanje, srodan mentalitet, tradiciju, pa čak i običaje (ako isključimo one religijske). Međutim, različiti spoljni uticaji su tokom prošlog vijeka proizveli višestruko sukobljavanje ove jedinstvene etničke zajednice i danas više nismo spremni priznati ništa zajedničkog. No, pitanje je zbog čega? Pa naši sukobi su uglavnom posljedica velikih globalnih dešavanja, dakle spoljnih uticaja. Sad, ukoliko bilo koja od ovih zajednica posmatra sebe kroz prizmu nacija (dakle, danas dominantnog oblika društvenih zajednica) onda možemo govoriti o tri različite društvene zajednice. No, ako sebe posmatramo kroz etnička obilježja, onda svakako pripadamo jednoj te istoj zajednici. Eto, nešto identično se dešava i sa Rusima i Ukrajincima povodom aktuelne situacije.

    Na kraju, sve se svodi na pitanje čemu težimo? Ukoliko srednji vijek posmatramo kao „sredstvo“ za dalje konfrontacije, onda tu možemo pronaći „osnova“ koliko nam drago. No, ukoliko težimo ka integracijama, onda možemo utvrditi i kako smo jedan narod, pa i jednake budaletine – kao dodatno obilježje tog našeg nesrećnog naroda.

    U svakom slučaju živ i zdrav ti nama bio i pozdrav!

  12. češnjak, 21.03.2014. 08:24:57

    Što se tiče prvog dijela tvog komentara, o tome bi mogli raspravljati do iznemoglosti, a nikada postići jedinstven stav. Međutim, što se tiče drugog dijela tvog komentara – e tu se u potpunosti slažem sa navedenim. Zbog takvog odličnog zaključka i neću da oponiram oko bilo čega, jer ono najvažnije si pdlično istakao.

    Pozdrav!

  13. češnjak, 21.03.2014. 08:24:57

    Što se tiče prvog dijela tvog komentara, o tome bi mogli raspravljati do iznemoglosti, a nikada postići jedinstven stav. Međutim, što se tiče drugog dijela tvog komentara – e tu se u potpunosti slažem sa navedenim. Zbog takvog odličnog zaključka i neću da oponiram oko bilo čega, jer ono najvažnije si pdlično istakao.

    Pozdrav!

Оставите одговор на BORISLAV R. Одустани од одговора