Цар Раде не зна, а знате ли ви?

Колумна коју је Фронталу прослиједио двадесетогодишњи студент. "О њему говоре у мојој земљи само људи који су полудјели". "Цар Радован је цар царева,владар судбине,господар свемира".   Цар Радован и ја смо стари познаници.   Тако неки дан сједимо нас двојица на кафи и разговарамо о актуелним темама, причамо о новом премијеру Владе Републике Српске, мало […]

недеља, јануар 30, 2011 / 09:51

Колумна коју је Фронталу прослиједио двадесетогодишњи студент.

"О њему говоре у мојој земљи само људи који су полудјели".
"Цар Радован је цар царева,владар судбине,господар свемира".
 
Цар Радован и ја смо стари познаници.
 
Тако неки дан сједимо нас двојица на кафи и разговарамо о актуелним темама, причамо о новом премијеру Владе Републике Српске, мало о спорту,а највише о колегицама са факса.
 
И у једном тренутку ,што ме је стварно изненадило, цар Раде ме пита за мој став о новој серији која се емитује на једној “нашој”, ваљда српској приватној телевизији.
Ријеч је о “Шехерзади”, односно серији “1001 ноћ”.
 
Па зар и ти сине Раде?!
 
И то баш у тренутку кад сам мислио и сам да му онако фино балкански кажем коју и не баш паметну о тој серији, као да ми већ није доста свакодневног гледања забринутих колегица због неизвјесне будућности и љубави Онура и Шехерзаде.
 
О чему се ради? Недјељом, скоро сваки мој оброк Шехерзада плаче, ја дођем да доручкујем она плаче, ја се вратим да ручам она јеца. На вечеру и не долазим док се она не исплаче.
 
Схватим да је боље да то ипак не говорим Радету, прибрао сам се и почео озбиљно да причам. Па царе Раде, по мени је та серија фино осмишљен државни пројекат, одлична врста пропаганде неке идиличне, развијене, модерне, а уједно и традиционалне Турске.
 
Пропаганда која је довела до епидемијског учења турског језика, продаје туристичких аранжмана у које хорде људи одлази да обиђу све истанбулске локације по којима газе Шехерзада и Онур…
 
Раде ту већ поче причати о вјековном везивању Српске и Турске историје, ћевапима, броју турских ријечи у српском језику и цифри која износи 7.000 наводно…
Прекидам га са питањем:
 
Реци ми Раде знаш ли ти који је највећи српски град послије Београда? Он ми као из топа одговара Чикаго. Није Раде ни Чикаго ни Беч, већ Истанбул ма колико политички некоректно то било рећи.
 
На обалама Босфора живи чак три милиона људи поријеклом са ових простора, које ми вјековима пежоративно називамо потурицама. Наравно овдје се не ради о класичној емиграцији, већ о исељеницима који су стотинама година тамо, исламске вјере и турских имена. Чврсто су везани за земљу из које су им прадједови отишли и са поносом потенцирају да су из “Aски Србистана”,што у преводу значи из Старе Србије.
 
Причао ми је Драган Милосављевић, предсједник Удружења српско-турског пријатељства “Инат”, да су некима од тих људи преци још прије 300 па и 400 година населили те просторе, али они и дан данас говоре српски језик и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била. A ако ти је та бројка од три милиона у Истанбулу велика ,шта рећи за чињеницу да је то тек трећина од укупног броја колико их има у Турској?! Да, управо тако, говорим ти већ о девет милиона душа, говорим ти у најмању руку о армији пријатеља Србије, који би и те како могли да нам помогну.
То (можда) и желе, међутим…то међутим нас је кроз историју скупо коштало!
 
Они никада од стране наше власти нису сматрани српским исељеницима због догме да су Срби само православне вјере. Зато што је то и даље табу тема и јеретичко питање данас и имамо нацију Бошњака.
 
Али зар Бошњаци нису поријеклом од богумила, прекину ме његово питање.
Насмијао се.Гледао ми је право у очи, као да је имао одговор на то питање, али је хтио чути и моје мишљење.
 
Хоћеш рећи и да би можда карта Хрватске данас била драстично другачија да је било дозвољено изјаснити се као Србин католик?!
 
Па реци ти мени царе Раде,зар не би?
 
Aко је све то тачно, онда говоримо о огромном броју потенцијалних лобиста, јаких привредника спремних да улажу у земљу у којој су им корјени.
 
Да, Раде, а чак 95 % тих људи су у најмању руку добростојеће занатлије и успјешни привредници. Колико су цјењени говори и податак да се дио Истанбула, прецизније једно излетиште, зове "Београдска шума“, једна од свега четири капије на некадашњем бедему око града носи име "Београдска", а чак тринаест великих везира је било са наших простора.
 
Очекујући још неко питање од цара Раде, добио сам коментар.
Шта би било,кад би било?
 
Ту је цар Раде направио мало дужу паузу, а затим наставио. „Почео сам да размишљам како би наша данашњица изгледала да су се неке ствари у прошлости другачије одиграле, дао си ми слободу да о томе размишљам. Хвала ти за то!
 
Али ти или си луд или ниси нормалан. Ма и ти и онај од кога си чуо или прочитао ове информације. Сви људи би требали имати иста размишљања,(тј. не би требали ни размишљати) само ви лудаци и ненормални имате лична.“
 
„Шта би људи рекли да су чули овај наш разговор ?“
 
(Опет је настала тишина)
 
Миле Аљетић



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *