Будућност у повратку: Очеви и оци, адвокати и убице

Ако је некада Сјеча кнезова била повод за устанак, данас је свакако легитиман механизам политичког живота. Писао: Дани(ј)ел Симић Има једна прича, која сеже дубоко у прошлост. Древну. Чак прије увођења ПДВ-а. У кући остарио ђед. Испали му зуби, не може више да ради, само се мота око пећи као прдеж. И син, шта ће, […]

недеља, новембар 21, 2010 / 07:01

Ако је некада Сјеча кнезова била повод за устанак, данас је свакако легитиман механизам политичког живота.

Писао: Дани(ј)ел Симић

Има једна прича, која сеже дубоко у прошлост. Древну. Чак прије увођења ПДВ-а.

У кући остарио ђед. Испали му зуби, не може више да ради, само се мота око пећи као прдеж. И син, шта ће, спреми се да га баци низ провалију. К’о старо псето. Да скрати муке и њему који одузима дјеци од уста, и себи који их храни. Упрти оца на леђа, и пође до бездана.

Кад је био над понором, отац се јави са грбаче. – Немој сине са ове стијене. Продужи још двадесетак корака, овдје сам ја свог оца бацио. И син стане. Замисли се, па окрене назад са ђедом на леђима. Посади га за сто, и даде кусало у руке. Хранио и појио га све до смрти од старости.

А што? Питам вас лијепо. Све вас у партеру.

Одговор је врло једноставан. Због себе! Уколико дјеца упамте ђеда као категорију живог, и он има велику шансу да не заврши као технолошки вишак. Створиће се традиција која обраћа пажњу и на шугаве овце, а он ће бити прва карика која ће се окористити о промјену друштвеног уређења. Чист егоизам.

Због чега ли онда доносиоци одлука у нашем обору, немају ни овај минимум трансгенерацијског разума? Њихов потрошачки однос, не само према ратним носиоцима друштвенополитичке елите, већ према српској традицији уопште; узроковаће стварање новог традиционализма, у којем је морално вршити оцеубиство за фотеље.

Најлакше је узвратити мишљу да немају никаквог разума. И у великој мјери, овој тези се мора дати за право. Носиоци власти у нашој земљи су углавном људи плитког духа. Не говоре језике, опште образовање им је на нивоу фраза, њихова стручност је врло упитне дипломске, постдипломске, а особито практичне вриједности. Спремност на авантуру духа и оригинално мишљење, задовољава се полтронизмом партијске дисциплине и плагирањем визија са Запада. О разумијевању културе и умјетности, постоји муза која се зове Мелпомена. Код ње нађите надахнућа за тај сегмент.

Надасве, апсолутна већина политичкe елите, припада генерацији која је одлучно окренула леђа својој нацији. Образовани по фалсификованим програмима којe су одобрили полуписмени првоборци, они су најјтрајнији и најкобнији резултат геноцида који је започео Анте Павелић; а у циљу мултиетничности, хуманизма и класне једнакости – у духовном смислу наставио Тито.

Како су се њихови очеви (учитељи и властодржци) због новца и моћи одрекли српства у корист братства и јединства, и они су отуд могли тако напречац издати систем који их је обликовао. Означивши га као лаж.

Разумљиво да су доцније, исто тако брзо, за шаку долара продали нове очеве нације; који су између њих изникли деведесетих. Овај процес се све више убрзава, а интервали издаје скраћују. Показујући да, ако је некада Сјеча кнезова била повод за устанак, данас је свакако легитиман механизам политичког живота.

Примјер који ликом и дјелом самоуправљачи дају млађима, непогрешиво ће довести до зла. Прије свега за њих. И то у двије етапе.

На наредним изборима, данашња геронтократија ће доживјети корјенити дебакл. Као и у природи, дошло је до дубоке јесени; а јефтине форе више не скривају да плодова у њих нема. Пудерисање стварности се излизало. Стасала је нова генерација, која редом зна да је Мелпомена муза трагедије. Зна засигурно! Ако не зато што су образовани и начитани, онда зато што непознат појам умију укуцати у претраживач. То је прва етапа.

У другој, оно млађих што су старопартијци припустили у посланичке клупе, а суочени са конкуренцијом која ће навалити са стране; посегнуће за једином методом коју су, осим откопчавања и закопчавања сакоа за говорницом, научили од својих ментора. Све ће их посмицати свиленим гајтаном, сваљујући уједно и кривицу.

И док су неки спремни да бране профил личности налик на Легију (осуђеног у Србији), код нас ће ускоро бити забрањено славити и Видовдан. Шварцијево држи воду док мајстори оду, традиционално је аустроугарски поклон уочи овог празника. Стога чуди што су уживо из Скупштине, сви поскакали да поклону гледају у зубе. Што је изравна посљедица тога, да су ратне вође и умни људи или одстријељени, или приврнутих јајца. Као што бику који набоде тореадора, аутоматски затру сјеме и обезбједе се да му ни један потомак не изађе пред трибине.

Али, као што се од нас захтјева да ишчистимо редове од младићеваца, краџићеваца, слобинаца, шешељеваца… треба бити свјестан да исто толико воде треба протећи кривим Дринама, да би и у Европи помрла генерација тих конформистичких дегенерика, који су Србе одабрали за негативце из чисте досаде. У Француској, напримјер, Саркози је први предсједник рођен послије Другог свјетског рата.

Нико се од посланика није ни почешао по гузици, кад су пуковника Благојевића у Хагу осудили на 18 година робије, а да су му прије тога ускратили право на одбрану. Још један у том мору испод тепиха… Само је његов син викао: Адвокат убица, адвокат убица! Прије него су га избацивачи принудили да напусти локал.

Велико је чудо да је неки син, у оваквом систему вриједности, још спреман да се бори за оца. Стога, очеви и оци, ово времена што вам је преостало искористите да још једном прочитате причу са почетка. Можда извучете и неко наравоученије, прије него вас почну штекати простате. Буквално и у пренесеном значењу.

Какву нам РС оставите, у таквој ћете и остарити!

 

Екстра магазин (Бијељина) јули 2007.

 

Везане вијести:

42 руке у зраку

Будућност у повратку: Српска мора Напријед, па макар и у Провалију

Будућност у повратку: Кога се ви, матере вам, плашите?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *