Будућност у повратку: Не исјецајте ми багрење, без њега ће ме вјетрови…

Спознаја да је вербални деликт још жив у овој земљи, не би ме толико погодила, да је нијесам осјетио на сопственој кожи. Писао: Дани(ј)ел Симић Мајка мог пријатеља прича, како се удала у Петровац. Таман негдје, кад је у граду гостовала изложба о усташким злочинима. Садржавала је и фотографију човјека, који држи нож над гомилом […]

недеља, октобар 31, 2010 / 07:07

Спознаја да је вербални деликт још жив у овој земљи, не би ме толико погодила, да је нијесам осјетио на сопственој кожи.

Писао: Дани(ј)ел Симић

Мајка мог пријатеља прича, како се удала у Петровац. Таман негдје, кад је у граду гостовала изложба о усташким злочинима. Садржавала је и фотографију човјека, који држи нож над гомилом мртваца. И мртваца који су живи, само због продужене експозиције. За то времена, што је провела у новом дому, успјела се са поставке свекру вратити запрепаштена: Тата, па то је онај исти човјек, што продаје у БЕКО-у!

Свекар, стари комуниста и првоборац, одлучно загрми да то није истина. Затим је, на њено истрајавање да јесте, нарогушено заповиједио: Снајка, молим вас, не таласајте! Сутра ујутру је отишао до општине, и изложба је непланирано скратила боравак у Петровцу. Наставила турнеју, са временском прогнозом како пуше свега Маестрал, а море није ни благо валовито. Камоли таласаво. И стварно, НАТО-ова Олуја је касније задесила Книнску Крајину. Не Босанску.

Таман негдје пред изборе, мијењали смо и ми изглед ове странице. Тад написах, да нико неће доћи до изражаја осим Додика, јер: једини од политичара личи на хомо сапиенса. И то је добро до лудила! То је објављено. Али, између ове двије реченице је избачена: Кромањонца који је ставио рутаву шапу на извршну власт, и режи на сваког ко проба да му пипне ловину.

Убијеђен сам да је мој извршни  уредник, Ристо Мотика, оплијевио ову реченицу само из техничких разлога. Јер нови прелом, тражи краћи текст. Уколико сте је, даклем, сад прочитали; поносан сам што пишем за Екстра. Свака моја ријеч се објављује! Колико год глупа била.

Спознаја да је вербални деликт још жив у овој земљи, не би ме толико погодила, да је нијесам осјетио на сопственој кожи. У студију АТВ-а, на снимању емисије Бука, ни слутио нијесам да ћу касније гледати Великог Брата. И то оног из 1984, а не 2006. Олимпијада у Сарајеву, по свему судећи, још увијек траје. У вријеме реклама, ИСЈЕЧЕНА је људска порција моје приче. Јесте мало непријатно, кад вам мјесто прљавим чарапама и селотепом, уста запуше рекламом за кафхву. Ипак, још је непријатније, кад послије маркетинга проф. др Иван Шијаковић каже: Данијелово умјетничко запажање је такво какво јесте, али је оно социолошки тачно – а да човјек уопште не мисли на то, што је ишло прије реклама! Добро што Биг Брадер транжира моју мисао; али што води у небрано грожђе човјека, који лук нити је јео, нити мирисао? Још мање да је брао бостан.

Сво то воће и поврће би некако и сварили, да објашњење није било како се извјесна Правна комисија, боји да ће добити РАК (Регулаторну агенцију за комуникације). Јер ја сам, сунце ти пољубим, Босанске муслимане јавно назвао: исламизирана браћа. Како? ИСЛАМИЗИРАНА БРАЋА?! Образлажући то сличним страхом, и РТРС је одбила емитовати рекламу за моју књигу: Интервју са Радованом Караџићем. Мо’ш мислит’, с Караџићем?

Мени се више чини, да одговорни у нашим медијима немају муда. Још мање да читају књиге, прије него их забране испотиха. Зато се обраћам онима који се, као, овако штите. Судећи по терминима агресори с брда, геноцидна творевина, Република Брдска, какве свакодневно објављују – имају и мошница у гаћама.

Исламизирана браћо, молим вас да се јавно очитујете, је ли позивање на братство увреда? Заклињем вас, да устанете у моју заштиту. Не заједничким прецима, већ одбраном слободе мисли и јавног изражавања! Чекам.

Али немам времена. У име мајке оног мог пријатеља, занима ме ко је кога консултовао, за прављење споменика жртвама геноцида у Јасеновцу? Шта, да опет не таласамо? Нико, наравно, не спори да је крајње вријеме. Сад бар знамо динамику радова. Судећи по овом, памјатник за 12 беба које је ЕУ убила на почетку овог рата, Бања Лука ће добити негдје 2056.

Смета само, што једно јутро у новинама осване аутор, мјесто, извођач, паре. Све! И кажу да је монументалан. Ако је тако, зар није требао прво проћи јавну расправу? Да сви кажу шта мисле. То је свачији посао. И у Србији, не само РС. Општесрпска ствар, такорећи. Ја бих, напримјер, огромну коцку напунио свим костима из Градине, и залио је плексигласом. Посадио је преко пута још необновљеног, Храма Христа Спаситеља. Ако не због натурализма, а оно због Градине. Да те кости, небрањене и заборављене, Сава више не отплављује у Црно море. Да увијек будемо свјесни, што Бога молимо да нас на наредном попису изађе бар милион. Колико је тад убијено. Не кажем да је изабрано рјешење горе од мог (нико га није ни видјео), али све ме нешто страх, да без јавне расправе не испадне као онај жалосни бан Милосављевић. Не прави се споменик Јасеновчанима сваки дан.

Не могу бити патетичан колико и балави Балашевић, све и да се трудим. Али ћу за крај покушати да поентирам, гледе гушења јавне мисли: Не исјецајте ми багрење, из њега израстају Тополе уздаха.

 

Екстра магазин (Бијељина) децембар 2006.

 

Везане вијести:



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *