Будућност у повратку: Мој уммете, кад у војску пођеш

За мултиетничаре из Тамног вилајета, чији постулати су економске регије, у сувереној и цјеловитој БиХ не постоји град по имену Бања Лука Писао: Дани(ј)ел Симић Жбанићева треба размислити, какав је осјећај у РС чути из уста дјетета, да му је тата шехид? Односно на шта би БиХ личила, да она палих бораца (по тој матрици), […]

среда, новембар 24, 2010 / 07:01

За мултиетничаре из Тамног вилајета, чији постулати су економске регије, у сувереној и цјеловитој БиХ не постоји град по имену Бања Лука

Писао: Дани(ј)ел Симић

Жбанићева треба размислити, какав је осјећај у РС чути из уста дјетета, да му је тата шехид? Односно на шта би БиХ личила, да она палих бораца (по тој матрици), своје очеве зову свештеномученик, пао на путу вјере у борби против погане некрсти?

Мислите о томе…

Е, ово сам написао децембра 2006. године у Независним новинама. Односно мислио сам да сам написао, јер је касније избачено у штампи. Наравно, нико ме није обавијестио о цензури. Стога је мени тада, као и сада, остало да сам одгонетам разлог. Тим теже, јер је то било поткрај једногодишњег пројекта у којем сам донирао по сублимиран чланак дневно, а који се за изречене ставове вадио на филм. Читаву годину ништа није исјечено, па, рачунах, једини разлог што је то учињено при оцјени Грбавице, може бити да не зазвучи лоше неком као Един Рамић. Да се човјек не увриједи. (?!)

И то је у реду. Али само ако би неко у Сарајевској нахији могао одговорити шта је увредљиво у секуларизму, или између тамошњих именовати новине налик на Независне. Некако се ломим. Да ли због њиховог постојања да будем поносан, или пак да ме буде срамота? Поред свих вербално-мултиетничких напора, и малтретирања статистичких наука од стране шрафова као Штефан Признер, овакав дневник је могуће истискати само код Срба.

Нијесам срео никога, ко би (је) забранио или опоменуо БХТ и ФТВ (да не помињемо моралне гноме попут Хајата или Аваза), да не користе термине као агресија, геноцид, ратни злочинци, фашисти, а да та ствар није ни доказана. Нека уђе у записник, како одустајем од права да и мене нешто може увриједити. Само да се докаже.

Право да вам кажем, поштовани читаоци, стид ме што живим у овој земљи. Гдје сви фолирају и лажу до умоболије. Све мед и млијеко, док нам над главом лагахно попушта кончић, за који је везан мач новог рата. То је све што је остало од ужета из Дејтона. Српски политичари су сви изгледа припадали оној групи, која у средњошколским писменим саставима пише оно што претпоставља да професор воли, и за шта даје добру оцјену. Никако оно што стварно мисле! Ови, које са друге стране предводи Хари Силеџија, сигурно су занат испекли тужакајући се учитељици за сваку ситницу.

И куда нас то води?

На стрампутицу, дакако. Јер од Сарајева до Кнежева, нема ни један путоказ куда за Бању Луку. (Путоказ за Сарајево је чак и на сјеверном улазу у западну српску престоницу). Додуше, има један малецни на одвајању са коридора Ц5 за Травник; али само јер је предратни, и избушен мецима. Дакле, што се тиче хуманиста из Тамног вилајета, чији постулати су у мултиетничности и економским регијама, у тзв. сувереној и цјеловитој БиХ не постоји град по имену Бања Лука. Бар судећи по путоказима.

Не, професоре Лајчак, не бих рекао да је то случајно, пошто на излазу из Сарајева постоји број километара чак и до Бихаћа. Једнако као што на излазу из Дубровника, не постоји било какав знак да двадесетак минута даље има град по имену Требиње, или што је многи братствојединствени Београђанин промашио пут кући, будући му Загреб звучао више као мјесто до којег води аутопут. Сироти га ксенофоби навикли код куће звати аутопут Београд – Загреб, док је из супротног правца он космополитски Загреб – Липовац. Тако се, наиме, зове селендра гдје завршава еуропска путарина.

Али и мој поучак о практичним показатељима, ко је за нормалан живот и мирну будућност. Главна препрека за то је, без сваке сумње, ратнохушкачки реваншизам. Поготово онај надахнут исламским фундаментализмом. Ако лаже коза, не лаже рог. Односно путоказ.

Уколико пред сваки Петровдан будем морао слушати изјаве о четницима (убицама, ђубрадима, силоватељима), створиће се атмосфера у којој уз вехабије ничу и зилоти. Сјетиће се они нокаутираних попова по Сарајеву, и заскандирати: реципроцитет. А онда су нам, исламизирана браћо, и праунуци издували.

Тад се ви препирите с онима, који су гледали БХТ-ов документарац Марш смрти – БХ ходочашће. И чудили се како свједоци кажу, да је у колони за Тузлу било 15 тисућа мушкараца под оружјем. Коју су више Кравица дочекале четничке праге и троцјевци, па је: у тој једној пакленој акцији, погинуло сигурно на стотине, можда и хиљаде људи. С њима се, кажем, ви препирите око геноцида. Ја немам утицаја на програмску политику. Само претплату плаћам.

Мени је занимљивији други свједок из овог, нашим парама снимљеног филма. Он каже: Ја им никад вјеров’о нисам, нити ћу им икад вјероват’. А то им смо ми. И какве то онда вриједности пропагира заједничка телевизија? Ко кога овдје зајебава?

Стога бих замолио здраве и нормалне међу исламизираном браћом: Престаните! И то због себе. Грађењем националног идентитета на жртвеном плачипизму, постаћете још више овисни о нама. Геноцидерима, педофилима, неевропејцима, перверзњацима, примитивцима, четницима, бајкерима, ћириличарима, педерима, прецима… шта год. Зовите нас како год хоћете, али ми не желимо учити дјецу мржњи и вјерском фанатизму. Рачунамо да је рат завршен, и није нам до поправног.

А ви; што не признајете да причамо истим језиком, да смо браћа коју неколико вијекова разликује вјера; ви се немојте љутити. Имамо право да онда, под тим условима, не желимо живјети с вама.

Бујрум, наш уммете.

 

Екстра магазин (Бијељина) август 2007.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *