Дани(ј)ел Симић

Будућност у повратку: Како ми је Караџић помогао да постанем писац

Немате појма колико сам се растеретио. Прво што за филмове пара немамо, а хартија још увијек није толико скупа, да не можемо показати зубе увозним артиклима.

среда, октобар 27, 2010 / 07:07

Однедавно сам миропомазан у писца. И још се смијем. Ја, па писац? Мораћу купити себи неке фенси одјеће, и прати је мало чешће него иначе, да ме неко не би заиста почео тако гледати. То је била прва ствар коју сам помислио. Умјесто да одгонетам, што сам тако дуго бјежао од те титуле? Шта су уопште ти писци? Колико их ви знате, и шта мислите о њима?

Као и у свим професијама, имате писце ратнике, писце економисте, и писце правнике. То су три кључна занимања у људској врсти, ма на колико их подгрупа издјелио образовни и административни систем. Исто тако, у свакој од ових основних група, и њене подгрупе. Код нас углавном ратнике пјеснике, економисте глумце, и правнике пјеваче. Мада, јер их је већину срамота изаћи на сцену, своје пориве за умјетношћу задовољавају претежно писањем. По дневним новинама и тако то. Зато су прави писци само џигерани са лулама и сједим репићима масне косе, испод шешира широког обода. Имате писце на свим нивоима, јер нико не ради свој посао.

Ево примјера. Причају један женски лектор и лекторица. Прва пита: Имам књигу на ћирилици, а у њој се помиње караоке парти. Могу ли ја то написати ћирилицом? Друга се замисли, па јој важно одговори: Не знам, ја мислим да не може. (?!?)

Ова, скоро научнофантастична глупост, не би била страшна, драги моји читаоци, да свему томе нијесам лично присуствовао. Онда је у мене ушао гњев праведнички, те одлучим наружити на пасја кола, потпуно одсуство интелектуалне свијести у Србаља. И то најбоље тако, што ћу епизоду са образованим дјевојкама, упоредити са продавачицом у мом комшилуку. На моју примједбу да врхње Бањолучке мљекаре, од тог јутра има исту амбалажу као павлака београдског Имлека, она се плахо обрадује. Каже: Нек’ бар нешто имамо заједничко.

Њој је било беспредметно рећи, да Срби немају ни званично име језика. Камоли писмо, граматику, правопис и рјечник. Да свако пише како му падне на памет, и да смо јуначки насјели на шизофренију наше исламизиране браће. Да је код нас све више оних мудријаша, који знају која је ријеч српска, а која хрватска. И шта може, а шта не може ћирилицом. Нема сврхе говорити то мојој сусједи. Она зна шта нам је чинити. Дајте да имамо што више заједничког, макар то била чашица за павлаку.

Онда ја, ободрен са њене стране, изађем из радње. Видим како преко пута ниче Конзулат Републике Србије. Ту разаберем да постоје бистри и мутави људи. Сокови су бистри и мутни. Олити кашасти. То бар зна свака продавачица.

Немате појма колико сам се растеретио. Прво што за филмове пара немамо, а хартија још увијек није толико скупа, да не можемо показати зубе увозним артиклима. Мене баш брига, што браћа из Србије долазе да се огребу. Што тезгаре бофл робом, уваљујући је нашим глумицама које заносно трепћу. И пизде што нијесу уписале економију.

Ја сам писац.

Ми смо пројектовани тако, да смо слободни и неустрашиви као Бог, а презрени и гладни као пас. Што рече онај великосрпски националиста, Перо Кочић. Којег је Високи представник отјерао у гроб, још за аустро-угарског вакта. Баш у име сјећања на њега, морам показати да нема тих пара, због којих би прешутио своју мисао. Гладан пас најбоље лаје.

Није ми право, што НВО-хуманоид са Б92 педигреом, дрито из Пинкове продукције и резервне клупе Мирамакса; долази да сними први играни филм Републике Српске. Није то зато, што мислим да је Драгојевић лош редитељ. Опростио би му ја све аисторичне глупости, којима је приказао Западне Србе. Избјеглице и примитивце. Још мање бих желио, да неко помисли да сам упао у индуковану психозу из ФБиХ, па да могу гледе њихове пропаганде, замрзити моју родбину и пријатеље из Србије.

Просто, Срђо је показао да Није анђео, па сумњам да би његов Георгије, могао Убивати Аждаху. Барем док се јавно не извини. Једном, кад се по повратку из Америке шлихтао за могући аранжман у НДХ, рекао је (цитирам): Треба признати да су Хрвати увијек имали боље писце, а ми боље редитеље.

Сад схватате ко је ту мутан, а ко кашаст. Душан Ковачевић?

Баш зато, што се у РС његује овакав полтронизам у спољнополитичком погледу, може се десити да изборне резултате стрпљиво напакују гласовима из иностранства. Аутобус-странкама обезбиједе политички гастарбајтерлук у РС, а апсолутну већину истопе у компромис. И одложе попис становништва до слогана: Косово република. Треба јавно рећи, да су Здравко Чолић, Жељко Самарџић, Ненад Кецмановић, др Неле Карајлић и ини; само обични дезертери. Који себе могу спасити покајањем, а ми их рехабилитовати амнестијом.

И шта ја знам о томе? Знам да се фаул може једнако успјешно написати и ћирилицом. Од великих ријечи и шупљих прича, спасиће нас само да у наредне четири године, будемо паметни и радни. Свако нека ради свој посао. Оно за шта је обучен. Свако нека се држи свога посла, понављам! Ја волим људе, који са ријечи прелазе одмах на дјела.

А ријечи су моје дјело.

 

Екстра магазин (Бијељина) новембар 2006. године

 

Везане вијести:



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *