Буђење подсвести – Никола Грул

У галерији ЈУ "Центар за културу и образовање" Лакташи сутра у 20 часова биће отворена изложба Николе Груловића – Буђење подсвести. Писање о уметности готово да је постало табу. Изгубљена у празнини, учмалости и сада већ озлоглашеном извитопереном материјализму, уметност се сматра или хобијем бахатих или последњим уточиштем све малобројнијих повесничара душе. Да ли је […]

среда, мај 15, 2013 / 19:22

У галерији ЈУ "Центар за културу и образовање" Лакташи сутра у 20 часова биће отворена изложба Николе Груловића – Буђење подсвести.

Писање о уметности готово да је постало табу. Изгубљена у празнини, учмалости и сада већ озлоглашеном извитопереном материјализму, уметност се сматра или хобијем бахатих или последњим уточиштем све малобројнијих повесничара душе.

Да ли је истински уметнички сликарски израз данас толико отуђен од наших чула и наших личности, или смо се ми отуђили од самих себе, од сопствених нада, страхова, очекивања, мисли?

Дела Николе Груловића, са формом без форме и садржином која нас болно изазива да останемо испред платна и загледамо се у себе, постају табу о којем ће се ретки усудити да пишу. Осим велике истине да критичари сав свој јед због недостатка личног талента обично излију кроз немилосрдне редове о раду уметника, страх од анализе ових дела добрим делом потиче од истине која ће сваког посматрача неминовно да доведе до бројних питања.

Зашто црно? Зашто бело? Зашто нас боле чула која би требало да опуштено уживају као у некој од наручених „уметничких“ бајки у којима тако радо учествујемо и којима се тако сујетно дивимо? Шта је то што не желимо да видимо, чујемо, или барем ослушнемо? И зашто је ова уметност просто брутална према нама, који само желимо да се спокојно уљуљкамо у свакидашњицу, слепи и глуви на сопствену суштину, на позив да освестимо сво наше „црно“ и сво наше „бело“?

Уметничка ароганција Грулла изазива нас на пут у средиште – себе: нас као непоновљивих личности и нас као разбијених делића колективне свести, као генетских и историјских продуката наше суштине, безбројних предака, њихових судбина, одлука, чињења, њихових живота и њихових смрти. Јер, уметност је први степен апсолута на путу ка самосвести. Не, није ово ода Хегеловом надменом схватању по којем изнад уметности и религије царује филозофија. Ово је позив да се упустимо у готово сулуду авантуру доласка до сопствене суштине која нам током живота остаје недостижна и која нам непрестано измиче, ако се уопште и трудимо да до ње допремо.

Да ли нас ове слике узнемиравају? Да. Да ли нам смета продорност контраста који отварају димензију која не би требало да постоји на платну? Да. Да ли нас строга композиција у исто време гура од себе, али и привлачи све до жеље да и сами додамо неки свој печат на то исто платно? Да. Да ли ми, пасивни посматрачи, у ствари гледамо архетипске слике празнине која се нагомилала кроз небројене генерације и која нас је довела до духовног мртвила и тишине која одзвања у суморним тоновима који нас нетремице гледају са платна? Да ли треба да се предамо, окренемо леђа, одустанемо, одемо? Не.

И да ли на крају осећамо да нисмо ми гледали слике, него оне нас? И да ли је тај „поглед“ у ствари неми крик пун осуде за нашу уљуљканост, опуштеност без покрића, за наше нечињење, за наш немар према себи и свету, за умор који осећамо пред највећу битку која нас очекује у животу – пред битку за сопствено јединствено Ја, за коначно повезивање свих наших генерацијски разбијених делова који се полако губе јер на њих више не обраћамо пажњу, јер нам више нису битни…

Слике Николе Грулла зазиру од несмотрених посматрача, не дају им се, као да живе за онај пажљиви поглед који ће им немо рећи да је све јасно, да се више нема куд, да је време интроспекције почело.

Њихова пластичност одсликава сенке наших личности, задире у све лажне слојеве које смо годинама брижљиво градили и немилосрдно пара лепо скројене слике нас самих које дрско приказујемо свету. Али одрази које видимо у овим уметничким огледалима нашег унутрашњег Ја, без скривања и без оправдања разголићују сав накупљени мрак. Црно се на црном најтеже види, као што још један грех на већ огреховљеној души не изазива много пажње.

А белог је све мање…

Винета Мариновић



Оставите одговор