Брука пресуде Шљиванчанину: У сумњи – против Србина

Већ одавно смо огуглали на пресуде трибунала у Хагу. Коментари циљне групе (углавном српског етноса) своде се на то “па то је и очекивано, у питању је политички суд”. Пише: Дипл. правник Милијана Шућур Довољно је да замислите да је неки од тих невољника испоручених на милост и немилост суду, који је финансиран од стране […]

субота, мај 23, 2009 / 08:15

Већ одавно смо огуглали на пресуде трибунала у Хагу. Коментари циљне групе (углавном српског етноса) своде се на то “па то је и очекивано, у питању је политички суд”.

Пише: Дипл. правник Милијана Шућур

Довољно је да замислите да је неки од тих невољника испоручених на милост и немилост суду, који је финансиран од стране САД, Саудијске Арабије и Џорџа Сороша; неки ваш ближи род, познаник, или родбина вашег познаника. Фротал.РС апелује на вас, да ову ванредно добру правну анализу, прочитате са свијешћу да је Веселин Шљиванчанин неко од ваше родбине, који је за вријеме рата имао дужност команданта минобацачког одјељења. Како би тад посматрали пресуду која се преиначује: са неоправданих пет, на политички коректних седамнаест година?

Другостепена пресуда Хашког трибунала изречена Веселину Шљивавчанину, изазвала је уобичајене реакције у окружењу – Хрватска задовољна, Србија незадовољна. Са већ очекиваним поређењима са пресудама Орићу, Харадинају, Блашкићу… Коментари су се свели на – опет Србину повећана казна, и то са пет на седамнаест година.

Проблем је што је још једном правничка јавност потпуно затајила, те је обичан народ остао ускраћен за објашњење правног скандала, који би требало да забрине комплетну свјетску правничку јавност. Готово је невјероватно да у Републици Српској нико од оних који се називају правницима, није смогао снаге да јавно реагује на овај дугорочни преседан.

Ово више није само питање политичке улоге Трибунала. Оваква пресуда може оставити далекосежне посљедице на комплетно међународно, па и домаће кривично право. Њоме су прекршена бројна начела кривчног права и бројна ранија становишта самог Трибунала, али ћемо се за потребе овог текста бавити само повредом принципа у случају сумње – у корист оптуженог (in dubio pro reo).

Сваком иоле образованом човјеку је познато једно од најважнијих начела кривичног права – претпоставка невиности (свако се сматра невиним за кривично дјело док се правоснажном пресудом не утврди његова кривица). Међутим, још једна подједнако битна тековина модерног кривичног законодавства, јесте и принцип "in dubio pro reo".

Колико су битна ова два начела, говори и чињеница да већина закона о кривичном поступку, ова начела предвиђа на самом почетку закона, те тако и Закон о кривичном поступку Републике Српске ова начела поставља већ у члану 3. Закона.

Шта заправо значи принцип "in dubio pro reo"? Поменуто правило, у ствари, предвиђа да суд сумњу у погледу постојања чињеница, које чине обиљежја кривчног дјела или од којих зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог.

С обзиром на то, чињенице које су на штету (in peius) оптуженог, морају се утврдити са сигурношћу. Дакле, правило "in dubio pro reo" садржи два правила. Прво се односи на чињенице које иду на штету оптуженог и које морају бити утврђене са потпуном сигурношћу, или како то англо-саксонска пракса назива "beyond reasonable dobut", а ако постоји сумња у вези са њима, оне се сматрају неутврђеним. Друго правило се односи на чињенице које иду у прилог оптуженом. Те чињенице се сматрају утврђеним, чак и кад су само вјероватне, па чак и у случају када је постојање чињеница на штету оптуженог вјероватније.

У сажетку пресуде Веселину Шљивавчанину, жалбено вијеће Трибунала, између осталог, наводи:

"Жалбено вијеће примјећује да претресно вијеће није изнијело констатацију или извело закључак о томе када је, и да ли је г. Шљивавчанин сазнао за наређење о повлачењу припадника ЈНА, током ноћи 20. новембра 1991. године. Међутим, једини разуман закључак који се може извести је тај да је г. Мркшић, током њиховог састанка по повратку г. Шљивавчанина у Негославце те ноћи, рекао г. Шљивавчанину да је он повукао припаднике ЈНА који су штитили заробљенике на Овчари. Обзиром на констатацију претресног вијећа, да г. Шљивавчанин није могао да закључи да ће заробљеници вјероватно бити лишени живота, јер је знао за присуство припадника ЈНА, једини разуман закључак је да је г. Шљивавчанин, сазнавши за наређење о повлачењу војника, схватио да је постало вјероватно да ће ратни заробљеници на Овчари бити лишени живота."

Дакле, током поступка није изведен нити један доказ који би указивао на то да је г. Шљивавчанин знао за повлачење војника ЈНА са Овчаре, али жалбено вијеће закључује да је "једини разуман закључак" да му је г. Мркшић то ипак рекао.

Овакво закључивање о чињеницама од којих зависи кривична одговорност оптуженог, једноставно је недопустива. Једини уистину разуман закључак је онај који произилази из изведених доказа, а доказа за овакву тврдњу жалбеног вијећа уопште нема, а то и само жалбено вијеће признаје.

Поставља се питање шта ће бити са кривичним правом ако судови почну изводити "једине разумне закључке" ове врсте?!? У том случају свако би могао да се нађе на оптуженичкој клупи за било које кривично дјело, па би могао и да буде осуђен, само ако неки судија нађе да је то било "једино разумно" за закључити.

Ако се узме у обзир се и данас дан одлуке Нирнбершког суда, који је судио за ратне злочине из Другог свјетског рата, узимају као примјер праксе међународног кривичног судства, онда наслијеђе које пресуда Веселину Шљивавчанину оставља, представља праву опасност. И се то, у моралној свијести правног свијета, у овом тренутку не може довољно нагласити!

Над оваквом пресудом би требало да се забрине сваки озбиљан правник (па и онај из Хрватске) који се бави кривичним правом. Понављамо, без обзира на политичку улогу Трибунала у Хагу, без обзира на очигледну предестинацу његових пресуда.

Ово се тиче свих нас. Макар не били правници.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *