Бреговић: Мајка ми је за мало избјегла Јасеновац

Горан Бреговић је у интервјуу за магазин београдски Време открио неколико мало познатих детаља из свог приватног живота, да су му се родитељи, којима је посветио албум “Алкохол”, развели зато што је његов отац био алкохоличар, да су му мајку умало одвели у логор Јасеновац, као и да је његова баба током Другог светског рата […]

петак, март 1, 2013 / 01:23

Горан Бреговић је у интервјуу за магазин београдски Време открио неколико мало познатих детаља из свог приватног живота, да су му се родитељи, којима је посветио албум “Алкохол”, развели зато што је његов отац био алкохоличар, да су му мајку умало одвели у логор Јасеновац, као и да је његова баба током Другог светског рата породицу издржавала тако што је шверцовала дуван из Херцеговине.

– Мој отац је, на несрећу, био алкохоличар, због тога се развео од маме. Тако је пропала једна огромна љубав. Имао сам десет година, мој млађи брат пет… Када човјеку умре мајка, то је велика катастрофа. Јер, она је неко са ким се волите свакодневно. Отац вам никада на тај начин не повјерава осећаје. Што сам старији, чини ми се да све више личим на оца…

Када се пензионисао, отац се вратио у своје село, у Загорје, Свети Петар Чврстец. Првих пет или шест година није хтио да у кућу уведе струју. Ни воду. Када дођете код њега, морате да разговарате – нема телевизора. Иначе, у том селу је био једини који је отишао у партизане; остали су били у домобранима.

Моја мама га је увијек зафркавала како је у партизане отишао јер су тамо биле боље рибе. Сеоски поп га је у шали наговарао да не иде из села, да остане да код њих умре, јер на гробљу нису имали ниједног партизана. Када размишљам о оцу, волио бих да умрем као и он. Отишао је срећан, лако. И испунио је жељу сеоског попа… У том свом селу – каже Бреговић, и наставља своју интимну исповест.

– Мајка је умрла раније, док сам био у војсци. И она је из Хрватске, из Вировитице. Њени Перишићи су поријеклом из села Казанци, граница Црне Горе и Херцеговине. Деда је био солунац и, после Првог свјетског рата је у Славонији, као награду, добио неку земљу. Колонисти. Из свог завичаја су довукли и име села: Чемерница. Дивно! Само Црногорци и Херцеговци могу давати таква грозна имена селима.

Када је почео Други свјетски рат, мој деда је отишао у партизане, а моју бабу, два ујака, тетку и моју маму одвели су у Јасеновац; на вратима логора су размијењени за неке заробљене Нијемце. Онда су стигли у Србију и моја баба је цијели рат издржавала дјецу тако што је шверцовала дуван из Херцеговине. Искакала је из воза прије него што уђе у жељезничку станицу Београд.

На питање како се осјећа, као Србин, Хрват или нешто треће, Бреговић је одговорио:

– Ја сам наш! Не знам како се то другачије зове. Осим као наш, другачије не бих могао да се лоцирам на тако малој територији… Уз то, ја сам Сарајлија. То је наравно помало и дијагноза. Лијечени Сарајлија. Када сам у Сарајеву, видим тика-така, закуца срце… Мислим, тешко је наћи некога ко је толико Сарајлија колико сам ја… Одрастао сам тамо гдје Сарајлија расте: са дјецом која носе ифтар у школу и, да се од њих не бих разликовао, носио сам сендвич. На Рамазан, када се ифтари, као и сва дјеца из мог разреда, гледали смо кроз прозор и чекали да се на џамији упале кандиљи, и онда свак’ извади свој сендвич и једемо… Тешко је објаснити зашто је човјек везан за мјесто у којем је рођен. Али имам куће и у Београду и у Загребу и у Сарајеву. Моја домовина је између та три града – закључио је Горан Бреговић.

У интервјуу се не спомиње ништа о настанку пјесме Ђурђевдан



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *