БОЖЈЕ ИМЕ

За Божић, доносимо једну вјерско-језикословну тему, која кореспондира са именом празника на више начина.

Највећи број људи на планети је религиозан у неком облику, изјашњавајући се да вјерују у више биће, које управља судбином постојећег.

Пише: Дани(ј)ел Симић

На Азијском континенту су установљене скоро све данас утицајне религије, које имају највише припадника и које су потиснуле велику већину вјероисповјести са осталих континената.

На југозападном дијелу континента, Арабијском полуострву, исходиште је три велике вјере: јудаизама, хришћанства и ислама, чији припадници чине 43% становништва на Земљи. За све три, Стари завјет јесте основа.

Прва књига Мојсијева, односно њених неколико првих поглавља, дефиниција је доживљаја свијета првобитног човјека. Њена објашњења стварања свијета су и данас неспорна за многе вјернике. У сваку њену ријеч се вјерује, будући да су је писали људи надахнути од Бога.

Кабалисти, јеврејски средњевјековни мистици, вјеровали су да се у њој налази пут до божанског, до којег се стиже пермутацијом слова, бројки, и различитих појмова садржаних у књизи. Због великог утицаја светих списа, у степену већег организационог нивоа, све три наведене вјероисповјести су их канонизовале.

Свето писмо

Од тог времена, они постају својеврсни приручници за правилан живот исповједника једне од религија, и њихов садржај је апсолутно неповредив. У српској усменој предаји се такође укорјенила изрека да нешто “није Свето писмо”, што значи да је могућа његова измјена, и да се искључује слијепо вјеровање.

Ни један вјерник се не би усудио да проба измјенити њен садржај, или чак да слободније цитира или употријеби неки њен дио у сврхе које се не поклапају јасно са начелима његовог вјероисповједања.

Смисао овог написа јесте да укаже шта би читатељ почетних поглавља књиге Постања могао сам да закључи, упустивши се у анализу текста која захтјева једино авантуру духа.

БОГ

У почетку створи Бог небо и земљу, прве су ријечи Постања, у којима се нећемо задржавати на значењу, него ћемо обратити пажњу на име Створитеља свих ствари. Термин који се користи за његово именовање је “Бог”; и он се употребљава све до другог поглавља и четвртог ставка (2:4).

У цијелом првом поглављу, и прва три ставка другог, имамо неопозив, заповједан тон, који приповједа о седам дана стварања свијета, при чему до половине посла трећег дана, имамо извјештај који је необорив егзактном науком и данас. Стварање се завршава се шестим даном, са човјеком као круном стварања и благословом за плођење и мњожење.

Потом, 2:4 гласи: “То је постање неба и земље, кад посташе, кад Годспод Бог створи земљу и небо.”. Од тада почиње употреба другог термина за име вишег бића. Заједно са промјеном термина мијења се и начин приповједања.

ГОСПОД БОГ

Иако је човјек већ створен, као и биље, понавља се њихово стварање уз одредницу да су створени “док још не бјеху на земљи”. Ту отпочиње познати извјештај о стварању човјека од праха земаљскога и његовом животу у Еденском врту.

Начин приповједања је овдје много развијенији у односу на штури и херметични тон првог извјештаја. Термин “Господ Бог” се користи све до 4:1, када отпочиње употреба термина “Господ”. Изузеци су у 3:1,3,5; гдје се у изравном дијалогу змије и жене користи “Бог”.

Непосредан доказ да разлика именовању вишњег бића није само слобода у одабиру назива; јер се у 3:1 “Господ Бог” и “Бог” користе напоредо. “Господ Бог” у језику приповједача, а “Бог” у управном говору ликова. Једини прави изузетак је у 3:11 гдје се и у језику приповједача користи “Бог”.

ГОСПОД

Са 4:1 “Иза тога Адам позна Еву жену своју, а она затрудње и роди Каина, и рече: добих човјека од Господа.” отпочиње примјена овог термина који је доцније најфреквентнији у “Старом завјету”.

Уз мање прекиде он се цјелисходно примјењује у свим књигама, што значи да је то најчешће једини термин. Изузеци постоје и у већим цјелинама: примјерице у “Књизи пророка Езејкијела” гдје су у употреби како “Бог” тако и “Господ Господ”. Поред свега тога највеће осцилације у примјени термина су у “Постању”, што указује на битност и старину документа.

Сваки пажљив проучвалац би одмах посумњао на превод као најчешћи узрок нелогичности.

Преводи се слажу

При погледу на енглески превод тзв. ауторизовану верзију “краља Џејмса”, установљава се да су на свим наведеним мјестима пронађеним у српском преводу (Ђура Даничић), термини такође различити.

Исим редом како смо их ми проналазили, нижу се “God”, “Lord God” и “Lord”. Иста ситуација је и са преводима на другим свјетским језицима, те је то знак особина изворног текста.

Закључак који се намеће, јесте да разлика у именовању бога указује на више различитих приповједача у различитим обичајним срединама. Не може бити говора, не само о томе да је Мојсије написао свих пет књига које му се обичајно приписују, него и о томе да је и бар једно поглавље написано искључиво руком списатеља који га је отпочео.

Термин који списатељ употребљава за име бога је најбоља идентификација за период у којем је дио текста написан. Сваки пут када се за именовање Створитеља употријеби “Бог”, начин приповједања постаје много мање пластичан, прелазећи у збијенији и хладнији тон.

Откуд Каину жена?

Поред имена вишег бића, јасан доказ недослиједности и мозаичности “Постања” се налазе и у другим примјерима. У 4:14 и 4:16, Кајин, Адамов син првенац, бивши проклет, изражава бојазан од људи који га могу убити, односно жени се, док су једини до тада споменути људи Адам, Ева, Кајин и Абел.

Тај детаљ указује, ако не на наивност и непажњу (што је готово немогуће код ове врсте текстова), онда сигурно на каснијег приповједача, припадника већ развијене заједнице којој проблем умножавања првих људи није једно од примарних интересовања.

Поред очитог приређивачког тона (6:9) “ово су догађаји Нојеви” одакле се механички прекида употреба једног појма, на разнородност указује и различита упутства о количини живих бића која су узета за спас од потопа.

Колико је Ноје увео животиња у арку?

У 6:19 њихов број који захтјева “Бог” је двоје од свих живих , да би у 7:2-3 када то захтјева “Господ”, била уведена категорија чистих и нечистих животиња, при чему се од првих узима “по седморо”, а од других “по двоје”. У наставку поглавља када изнова нарећује “Бог” (7:9) код Ноја улази “по двоје” биле оне чисте или нечисте, као и у потврди у 7:15.

На примјеру поглавља у којима се описују догађаји Нојеви, они ставци у којима се спомиње “Господ” и они у којима се спомиње “Бог” могли би се раздвојити тако да би добили два извјештаја о потопу.

Извјештај са “Господом” као именованим божанством је краћи, и завршава се осмим поглављем. Ту је жртва паљеница и њен “мирис угодни” разлог завјета да земља више никада неће бити уништена, док верзија са “Богом” као знак завјета има дугу.

Као врхунац збуњивости намеће се примјер из 7:16, гдје се у истом ставку спомињу оба термина: “Мушко и женско од свакога тијела уђоше, као што бјеше Бог заповједио Ноју; па Господ затвори за њим.”

ЈАХВЕ

Узевши у руке превод групе сарадника у издању “Кршћанске садашњости, Загреб 1980.” испоставља се да су термини у овом преводу “Бог”, “Јахве Бог” и “Јахве”. Термини се разликују у два посљедња случаја иако је ријеч о преводу на српском језику, из разлога што је преузето оригинално име Бога.

Овај знатно млађи, и с тиме много квалитетнији превод, даје изоштренију слику и у многим другим случајевима гдје је име нејасно преведено. У епизоди о Мелкизедеху наводи се да је он свећеник “Бога вишњега”, а робиња Агара дозива “име Господа” казујући: “ти си Бог који види”.

У млађем преводу Мелкизедехов бог је “Свевишњи (Створитељ) Бог”, а Агара дозива “Свевид Бога ; Ел-Рои”. Наслањање на оригинал је довело до избјегавања нејасноћа или грешака које су се поткрале у Даничићевом преводу, нпр. Абрахам и Лот се обраћају анђелима зовући их “Господине” или у 15:6 гдје стоји: “повјерова Аврам Богу” , док се у другом преводу ту налази “Јахве”.

Такође, даље кроз “Постање”, али и остале књиге “Старог завјета”, наилази се у овом преводу на имена из језика изворника; (17:1 “Ел-Шадај, Бог Свесилни”, “Књига о Рути” 1:20 “Шадај”, “1. Самуелова” 1:11 “Јахве Себаот”).

Да ли је логика јерес?

До наведених података дошао је писац ових редова сопственим трудом; да би, заинтересовавши се за материју потражио помоћ већ начињене литературе.

Ту су се недвојбено потврдиле све изречене претпоставке, што је овај рад, у начелу, учинило открићем топле воде, али је, задржавајући право на аутономију мишљења, овај низ изналазака непознат највећем броју припадника религиозног човјечанства.

Спознаја да тај свети спис у који су вјеровали као заповијест, није можда поуздано онакав каквим га је саставио један од надахнутих људи, гура у раскидану несигурност. За онога, за којег је свака ријеч била натрпана недвојбивим и незаобилазним значењем, скоро да су богохулне и перверзне напомене о стилској неуједначеноси или о постојању друге варијанте.

Међутим, још у 18. и 19. вијеку су отпочета истраживања и уочена неистовјетност библијских текстова, као што је то учињено у пријашњим редовима. До данас је развијена поставка о најмање четири временски разнородна предања, која су учествовала у стварању “Петокњижја”.

Четири предања

Прво и најстарије је “Јахвистичко предање”, према имену бога, које је се ка Створитељу односи крајње антропоморфно, усмјеравајући се на грађење култа Јахве. Коначно је заокружена у вријеме цара Соломона (око 950. пне). Оштро одбацује обичаје околних народа и Јахву представља као љубоморног бога, а Јевреје као божји народ.

“Елохимистичко предање” (Елохим, на мјесту гдје је “Бог’ у нашим преводима), настало је у сјеверном краљевству, нешто прије пада Самарије (721. пне) велику пажњу поклања догађајима са тог подручја, и праоцу племена са сјевера Јосифу, Јаковљевом сину. Много је апстрактнија у доживљају бога, без антропоморфизама, настојећи да штовање бога уздигне изнад спољашњег нивоа обреда.

“Јерусалимско (Јошијино) предање” је начињено након пада сјеверног краљевства, начинилли су је избјегли свештеници у Јерусалиму. Потиче јединство и једнакост свих племена, изграђује култ једног мјеста за обожавање Јахве. Мојсије је узет да даје говоре у првом лицу док писци текста дају коментаре. Оно преовлађује у “Поновљеном закону”, подсјећа на велике догађаје из Израелске прошлости и улива наду у избављење. Служило је као основа за велики народни и духовни препород који је отпочео краљ Јошија (621пне.).

“Свештеничко (Левитско) предање” је настало на истом мјесту и у исто вријеме. Наспрам “јерузалемском предању”, оно настоји да занемари једнакост племена истичући издвојеност Левита. Наглашена је припадност Мојсија том племену и његово предодрђеђење левита за свештенике свег Израела. Најприсутнија је у “Левитском законику”, али се њена намјера ка истицању самог обреда у култу Јахве срећу кроз цијело “Петокњижје”.

Откровење топле воде

Дакле, “Постање”, читаво “Петокњижје” па и само “Свето Писмо” је мјешавина различитих духовних стремљења, у различитим временима и од различитих људи, који су старије текстове прилагођавали својим потребама и додавали нове.

Оваква сазнања, примјерице да ријечи Исуса Христа скоро сигурно нијесу наведена баш онако како их је он изговорио, уносе велику пометњу међу сав хришћански, али и исламски свијет. Јасно је да су постојећи, канонизовани списи, само још једна у низу редакција које су вршене кроз повијест тих књига, и да су у најмању руку дјетињасте мисли да је њихов садржај неповријеђен од искона.

Недвогуба вјера у положај сваког зареза, је само једна визија свијета, пуна жеље да се очува постојећи друштвени и мисаони поредак, и страха од измакнутог ослонца.

Сви имамо право да тражимо име свог БОГА.