Божићна посланица патријарха Иринеја

Мир Божји, Христос се роди! Блага и најрадоснија вест, браћо и сестре у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о […]

четвртак, јануар 6, 2011 / 18:20

Мир Божји, Христос се роди!

Блага и најрадоснија вест, браћо и сестре у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину.

Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној, човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, тојест Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, тојест Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и демонских сила. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице.

 

Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе.

У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Истовремено, Он нас учи Молитвом Господњом да Његов Отац јесте и наш Отац: „Оче наш који си на небесима…” Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао, постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило.

Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Шта на земљи има светије од мајке и узвишеније од материнства? Толико је оно свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”!

Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину.

Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави.

Када се порекне, заборави и помрачи та небеска светотројична Тајна Бога као Љубави, онда се неминовно губи смисао породице и долази до њеног распада у равни земног јављања и остварења божанске љубави, као и до распада људског заједништва уопште. Што је мање Бога и Божје љубави у људима, то је мање љубави у људским односима; то је мање истинске љубави у браку, породици, друштву, између оца, мајке и деце, и уопште међу људима. Без Бога као Љубави, човечја љубав губи своје мерило и своју меру. Она се своди на биолошку раван, на саможивост, на обоготворење телесне похоте; хедонизам постаје врховна људска вредност.

Људи нашег доба управо су на том путу обоготворавања похоте тела и телесног мудровања, телесне памети. А кад год је неко људско друштво у историји кретало тим путем, оно се неминовно налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације.

Једно зло у друштву прате хиљаду других зала и поремећаја. Тако, например, стављање хедонизма на пиједестал божанства – а управо то се догађа у наше време – постаје узрок масовног чедоморства и његовог озакоњења, незапамћеног у историји човечанства. Не представља ли озакоњење абортуса заправо обоготворење саможивости и егоизма које, у крајњој линији, води рашчовечењу човека, човековом стремљењу смрти и ништавилу? Ко убија Бога у себи и дете у мајчиној утроби, уништава самога себе, угрожава само најдубље ткање и непролазни смисао живота.

Шта је друго сида, та страшна болест и пошаст нашег времена, ако не, у највише случајева, последица обесвећења светиње брака и злоупотреба полности и полне љубави, а веома често и последица њихове противприродне употребе? Као што злоупотреба богоданих психофизичких сила изазива многобројна човекова обољења, исто тако и злоупотреба природе и природних добара око нас, човекова незајажљивост и похлепа, угрожавају саму природу, загађују ваздух и воду, биљни и животињски свет, а тиме и самог човека, који живи и дише у таквом, загађеном свету.

Многи су и дивни дарови којима је Бог обдарио човека. Човек је призван да те дарове употребљава на прави начин, не да их злоупотребљава. Плод тих Божјих дарова и стваралачких способности датих човеку јесу и савремени човекови изуми – например средства масовне комуникације: електрика, радио, филм, телевизија, новине, интернет. Та и многа друга модерна средства општења међу људима и преношења духовних, научних, животно практичних, моралних, естетских, културних и других вредности и свечовечанских искустава, поред не малих добара која доносе човеку и човечанству, такође могу бити и бивају злоупотребљена. Коришћењем речи, слике, игре и мелодије ова драгоцена средства доприносе човековом просвећењу, духовном и моралном преображају, неговању и усавршавању заједничког живљења људи, њиховом обједињавању и свечовечанском сазревању у слободи и у добру, у врлинском узрастању према богоданој безмерној мери човековог достојанства.

Али, ако се ти дарови и средства злоупотребе, као и све друго у човеку и око човека када се злоупотреби, у опасности су да се претворе у извор човековог помрачења и пропасти. Наместо да буду извор човековог просветљења, преображења и оздрављења, у опасности су да се претворе у помрачилиште и тровачницу људске свести и савести. Свођење човека на нагонско, распаљивање сликом, речју, игром и музиком човекових слепих инстиката, пропагирање насиља, зла и суровости, не води ли све то поробљавању човека уместо његовој слободи, умножавању злочина међу људима уместо умножавању добра и доброте, јачању самољубља уместо истинске љубави? Ту се све подређује бесловесном нагону и профиту, трговини; све постаје роба за продају: Бог и човек, отац и мајка, очинство и материнство, дете и отаџбина!

Пропагирање разврата и бестидности, које преко тих средстава данас допире до најскривенијег кутка земљиног шара, не постаје ли узрок обесмишљења брачне и породичне љубави, извориште свакаквих перверзија, злочина и насиља?

Заиста, људска слобода и човекова права су неограничени. Све је човеку слободно и све спада у област његових права – тако га је Бог створио. Но да ли је свака слобода истинска слобода и да ли је све оно на шта човек мисли да има природно право – истинско и човека достојно право? Два су пута пред човеком: пут живота и пут смрти. Да ли слобода којом човек себе и ближњег свог чини робом смрти и ништавила јесте истинска слобода? Човек је слободан да изврши самоубиство и злочин сваке врсте. По мери наопако схваћене слободе, човек може да постане људождер, убица, крвопија… Но слобода која својим насиљем лишава ближњег слободе и начин упражњавања свога права путем насиља над другима, лишавајући их њихових права и правде – претварају се у тиранију и безакоње. Једно одступање са пута добра и живота, рађа безброј зала, смрти и неправди.

Тако, например, у добра својства савременог човека и човечанства спада истрајна борба за људска права и слободе. Оно, међутим, што при томе није добро јесте мешање добра и зла, светлости и таме, греха и врлине, љубави и мржње. Поготову није добро, у име правâ и слободâ, поистовећивати злоупотребу природних и богоданих сила човекових и њихову употребу, сагласну са богоданим устројством и циљем човекова битисања. Само они који су обасјани светлошћу Христовог Рођења знају да разликују употребу и злоупотребу, лажну слободу од праве слободе, самоубилачко људско право од његовог упражњавања на начин достојан човека и људске заједнице, на градитељски и животодавни начин.

Презирање здравих, Богом даних закона људске природе, преображених Христовим Рођењем у безмерну „меру раста висине Христове”, и обоготворење неприродног блуда и прељубе не могу, по самој природи и моралном поретку ствари, а да не заврше демонизацијом и разарањем човечности у самој њеној сржи.

Не можемо и не смемо, браћо и сестре, као сведоци Христове истине о Богу, човеку и свету, свесни свог вечног и богочовечног звања пред Богом, да не укажемо на ове и друге опасности које данас прете човеку и угрожавају његову истинску слободу и аутентична права, скрнавећи његово боголико достојанство. Поред индивидуалних права и слобода постоје, као што знамо, и колективна или корпоративна права и слободе – права Цркве, било које заједнице, права народа и слично. Ни она прва данас се не поштују, а шта тек рећи о овим другима? Најтежи пример јесте, нажалост, однос многих и премногих моћника према праву српског народа на Косову и Метохији на живот, слободу и будућност. Поред свега осталога, страшни злочин трговања органима невиних српских жртава мржње и терора одвијао се уз ледено, равнодушно, у многим случајевима саучесничко ћутање представникâ међународне заједнице, ма шта тај израз значио, а они су итекако знали шта се стварно дешава „на терену”. Штавише, укључили су се у грађење нечије наводне независности управо на таквим темељима! Али истина и Божја правда увек имају последњу реч. То нам јемчи Рођење Христово, то већ осећамо и знамо.

Божић је празник мира и љубави, праштања и мирења, слоге и јединства. У име тих божићних, богочовечанских духовних дарова и вредности позивамо све вас, драга наша децо духовна, да живите и делате у духу непоколебиве верности својој Мајци Цркви, њеном јединству, вековном поретку и одлукама њених највиших и једино надлежних јерархијских тела. Немојте дозволити да иког од вас збуњују неистине и заводе грубе клевете појединаца и групица које, вођене својим секташким заблудама, свесно или несвесно служећи непријатељима Цркве и вере Христове, покушавају да оспоре духовни ауторитет Цркве и њене законите јерархије и да га замене лажним ауторитетом самопроглашених вођа. У исто време, свима нама је света дужност да се молимо Богодетету Христу, Сунцу Правде, за покајање и просвећење свих заблуделих и за живот и спасење свега света.

На крају, радујући се Богу и Божићу и прослављајући Христа Богомладенца као „једино ново под сунцем”, запевајмо сви, једним срцем и једном душом, песму пастирâ и анђелâ:

„Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља!”



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *