Босић: Провести ванредне изборе и не чекати октобар

Српска демократска странка сматра да би било веома паметно провести ванредне изборе сада и не чекати октобар у оваквој економској, социјалној и политичкој кризи, јер се до октобра може свашта десити БиХ, рекао је у обраћању медијима предсједник Клуба посланика СДС-а Младен Босић. „Морам да изразим огорчење због насиља над демократијом који је начинио Колегиј […]

четвртак, март 13, 2014 / 15:29

Српска демократска странка сматра да би било веома паметно провести ванредне изборе сада и не чекати октобар у оваквој економској, социјалној и политичкој кризи, јер се до октобра може свашта десити БиХ, рекао је у обраћању медијима предсједник Клуба посланика СДС-а Младен Босић.

„Морам да изразим огорчење због насиља над демократијом који је начинио Колегиј Представничког дома који уопште није ставио на гласање наш легитимни приједлог да се Приједлог измјена Изборног закона БиХ нађе на дневном реду данашње сједнице и покуша по хитној процедури разријешити једно врло важно питање за БиХ“, појаснио је Босић након што је на почетку данашње сједнице Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине затражио да се СДС-ов Приједлог закона о измјенама и допунама Изборног закона БиХ уврсти на дневни ред сједнице.

Наиме, Приједлог закона о измјенама и допунама Изборног закона БиХ би омогућио одржавање пријевремених избора с пуним мандатом изабраних представника од четири године.

Како је казао, БиХ на свим нивоима има велики проблем јер није у могућности да политичке кризе разрјешава ванредним изборима.

“Ми смо сматрали да треба омогућити да, уколико би били ванредни избори, у задњој години мандата да мандат новоизабраних вриједи на четири године. Одлука о провођењу ванредних избора је у рукама оних који имају власт, скупштинску већину“, појаснио је Босић.

На дневном реду је и захтјев посланика из Клуба СДП-а БиХ за разматрање Приједлога закона о допуни Изборног закона Босне и Херцеговине по хитном поступку. Приједлог закона о јавним набавкама такође је на дневном реду.

Посланици ће се данас изјаснити и о Приједлогу закона о спрјечавању прања новца и финансирања терористичких активности за који је Заједничка комисија за одбрану и сигурност два пута дала негативно мишљење јер ниједан члан из Републике Српске није гласао за овај закон.

На дневном реду се налази и Приједлог закона о располагању непокретном војном имовином, Приједлог закона о допунама Закона о Правобранилаштву Босне и Херцеговине, Приједлог закона о измјенама и допунама Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине, Приједлог закона о електронском документу те Приједлог закона о утврђивању висине плаће запослених у институцијама Босне и Херцеговине.



0 КОМЕНТАРА

  1. gospodine Bosiću, naš narod kaže strpljen-spašen, Vaše vrijeme dolazi, Vas vidimo kao predsjednika Srpske, a da li će to biti za tri ili šest mjeseci, to je manje bitno, i to je ono što SNSD posebno muči. Znam da će ovi iz SNSD-a da „opletu“ i po meni koja komentarišem, i po Vama, međutim to me drži u ubjeđenju da sam u pravu…

  2. Da li još iko ima toliko lakoveren i naivčina da posle svega šta su uradili može glasati za SDS, PDP, SNSD, SP, DNS.
    Ove banditskje gangsterske orgranizacje treba zakonom zabraniti posle ekonomskog zločina privatizacije zabraniti a sve njihove učesnike procesuirati.
    Na izborima ćemo videti koliko ima lakovernih, zaboravnih, naivnih, povodljivih…..
    Sram te bilo Bosiću, pogleda samo šta radi tvoji načelnici po opštinama, isto kao i one gde je SNSD na vlasti.

  3. Sve postojeće stranke na političkoj sceni su pokazale ko su i kuda vodi njihova vlast. To je narodo sasvom poznato posldnjih 20 godina. Sve je već viđeno.
    POKRET SNAGA NARODA – ALEKSA MILOJEVIĆ NUDI OVO:
    Izgradnju novog privredog sistema, povečanje stvarnog obima fizičke proizvonje drćžavno investiranje u izgradnju fabrika.
    Pokret snaga naroda ne priča bajke o stanim investitorima.
    Pokret snaga naroda ne dozvoljava otimanje prirodnih resursa od naroda kome pripadaju. To je okupacija i kolonijalizam.
    Podsetimo se kako je to država gradila u prošlosti pre 60 godina:
    Narod sam gradi bez para ručno mešalicama i kolicima na Neretvi prve HE 50-ih
    http://www.youtube.com/watch?v=FKlDifJ9Zgs
    Radne akcije narod dobrvovoljno gradi
    http://www.youtube.com/watch?v=88e5T5n2XSo

    Našim snagama izgrađeni RITE Gacko
    http://www.youtube.com/watch?v=m7iPN4T551M
    I hidroelektranu Bajna bašta
    http://www.youtube.com/watch?v=PywUJ8pFhQE
    Sami smo i ovo gradili
    http://www.youtube.com/watch?v=yefroNPz0hY
    http://www.youtube.com/watch?v=_15nATlSg0Q
    http://www.youtube.com/watch?v=HTW0OKgPeVE
    zar posle svega ovoga da se naži neki zlikovci, izdajnici ološ da našre rijeke preda strncima.
    Zar ćemo dozvoliti da se ono što je narod na ovim snimcima izgradio proda stranicma?

  4. Када уништимо привредне гиганте носиоце индустријског развоја, када поотпуштамо раднике, онда дођемо и нудимо им развојну шансу у малим и средњим предузећима. То вам је слично као са причао да је енергетика наша шанса и да треба да сикористимо наше природне ресурсе и енергетске потенцијале за производњу струје, па због тога потшто је то наша развојна шанса рудник Угњевик и ријеку Дрину дајемо странцима јер, забога, морамо искористити наше природне поренцијела који су наша комапративна предност.
    Влада је обавезна да економски брани државу и народ. Уз остало обавезна је да разоткрива преваре које смишљају странци и које завршавају у економском неразвоју. Једна од тих превара су мала предузећа као наша развојна шанса и остварење “административних повољности” за њихово што једноставније оснивање. Испуњавају се ови захтјеви странаца, а не улажу напори како да дођемо до крупних предузећа која су основ развоја.
    Када би трошкови производње били исти и у малим и средњим предузећима као и великим предузечима или копрорацијама, онда не би ни било економије ми би смо још живели у првобитној заједници. Суштина економије је крупнo предузеће.
    Нама се као развојна шанса намеће и потурају мала и средња предузећа, самозапошњавање да биони који су ситјерани из крупних предузећа подигли кредит ИРБ за покретање малог предузећа од пар запосних. Странци овдје не желе економски развој и све чине да униште домаћу привреду. Да би то што успјешније остварили служе се заводљивим методама навођења на погрешне одлуке и пружања и финансијских помоћи да се такве погрешне одлуке доносе. Једна од тих “помоћи” су помоћи за развој малих и средњих предузећа. Зна се да су само крупна предузећа ослонци развоја и странци не пружају ту врсту помоћи. Они говоре само о малим али не и о крупним предузећима. Колико су у томе искрени види се из основне чињенице. Управо док се овдје залажу за развој малих предузећа у властитим земљама бујају крупна. И томе наравно не приговарају. Нама мала, а њима крупна. То је филозофија економске помоћи развијених. То се односи и на административне повољности. Као да је скраћивање времена оснивања предузећа одлучујућа чињеница привредног развоја? Као да ћемо бити сви успјешни мали бизнисмени па је превелика гужва на шалтерима. Али странци не говоре како да се овдје дође до крупних предузећа, бар оних и онаквих какве смо имали и каква су код њих. То би било супротно свакој економској логици. Зашто би себи градили конкуренцију, Енергоинвест и слично који је односио побједе на међународним тендерима и спречавао да те послове добију неке стране фирме морао је да буде уништен. Потпуно је бесмислено очекивати да ће се странци, борећи се за “административне повољности”, борити да овдје поново израсту неки нови Енергоинвести и слично. Када то схватимо можда ћемо почети да се освјешћавамо и да разоткривамо улогу и намјере странаца. Можда ћемо тада доћи до снаге да дефинишемо властите интересе као основу става и односа према тзв. европским интеграцијама.

  5. Куда са пољопривредом?
    Пар мање родних година на видјело су избациле слабости наше пољопривредне производње, недовољном да нас све прехрани. У тексту пред вама су одломси првог дијела приједлога које износи професор Алекса Милојевић, директор Економског института, у приједлогу Нова пољопривредна политика – откуп по сталним цијенама.

    И поред изузетних повољности за развој наша пољопривреда убрзано пропада носећи реалне пријетње да останемо и без пољопривредног земљишта, да га преузму странци, а ми да доживимо масовну глад и подхрањеност.

    Увозних производа је све више, наша увозна зависност на подручју хране се повећава уз убрзано смањење наших конкурентских способности. Пут у пољопривредни и укупан неразвој је широм отворен којим се крећемо све већом брзином.

    За постојећу пољопривредну политику би се могло рећи да представља огромну, ненадокнадиву штету. То је политика неразвоја која својим утицајима подстиче пропадање наше пољопривреде.

    Присутна је силна друштвена потреба да се напусти постојећа и оствари нова пољопривредна политика. То је управо основни смисао овог приједлога. Предлаже се да наша нова пољопривредна политика буде политика откупа по сталним цијенама.

    То је основа пољопривредне политике развијених, прије свега европског запада. Тамо је откуп оствариван по вишим фиксним цијенама, односно вишим цијенама од увозних, свјетских. То је додатна стимулација која је пружана домаћим произвођачима коју ми на жалост нисмо у стању да пружимо. Задржали смо се само на нивоу увозних цијена као сталних (фиксних) цијена.

    Запад је на увоз пољопривредних производа наплаћивао прелевмане (увозне царине) која средства су уплаћивана у фонд из којег су се касније исплаћивале субвенције домаћим пољопривредним произвођачима. Код нас то није могуће остварити. Нисмо у могућности да уводимо царине на увоз пољопривредних производа. С обзиром да на Западу влада крупан посјед нису биле потребне било какве стимулације за развој прехрамбене индустрије. То се подразумијевало, ишло само од себе. Крупни пољопривредни произвођачи су уједно и власници предузећа прехрамбене индустрије у којима прерађују своје пољопривредне производе.

    Код нас није тако и ту је тежиште проблема. Код нас не влада крупан него ситан посјед. С обзиром да је прехрамбена индустрија основни носилац развоја пољопривреде, њен стуб носач, било је потребно пронаћи рјешење гдје се и на основи ситног посједа успјешно развија прехрамбена индустрија. То је основно прилагођавање овог успјешног западног пољопривредног модела нашим условима. Рјешење је нађено у акционарству пољопривредних произвођача у предузећима прехрамбене индустрије. То је основна иновација на основу које би требало да се оствари изузетан развојни резултат.
    Шта учинити

    Стална цијена је увозна цијена односног пољопривредног производа. Цијене се одређују годишње за наредну годину. Одлуку о висини откупних цијена доноси Скупштина општине. За одлуку је потребно да гласа 75 % од укупног броја одборника. На утврђену откупну цијену зарачунава се подстицај (субвенција) за поједине производе.

    Исплата подстицаја (субвенција) остваривала би се тако што би се предузећу прехрамбене индустрије које је откупило производе уплаћивао акционарски улог на име пољопривредног произвођача од којег су пољопривредни производи откупљени. Откуп односно уплата акција би се вршила из Пољопривредног фонда општине. Средства Пољопривредног фонда би се остваривала издвајањем из буџета.

    На нивоу Републике формирао би се Пољопривредни фонд Републике Српске. Средства Фонда би се остваривала издвајањем из буџета или завођењем посебног доприноса. Три су основна задатка овог Фонда:

    * да финансира откуп у робне резерве
    * да финансира исплату посебних врста подстицаја
    * да исплаћује дотације општинским пољопривредним фондовима

    Одлуке о финансирању из овог Фонда доносиле би се на Народној скупштини Републике Српске са 75 % укупног броја гласова. Најнижа цијена откупа у робне резерве је увозна цијена односног производа увећана за износ подстицаја (субвенције).
    Царински рат – изгубљен прије почетка

    Нама је развојни пут развијених онемогућен. Одузето нам је право да уводимо царине и да као они некада, штитимо своју индустрију, привреду. Ми морамо да отворимо границе и да нијемо и беспомоћно гледамо како моћни са Запада, њихове мултинационалне корпорације сатиру нашу индустрију и привреду у цјелини, мељу је у ситан прах. То је захтјев глобализма који се безпоговорно извршава. Зашто, то вјероватно само неки знају. Они кој сатирући народ имају личну корист.

    Ако су отворене границе, наметнута животна стварност, која се у догледно вријеме не може мијењати проблем је што власт не промишља и не проналази могућност развоја индустрије у таквим задатим условима. Увјерење је да је и у таквим условима развој могућ. С тим на уму овдје се приступа и гради приједлог о развоју пољопривреде и прехрамбене индустрије код нас.

    Тржиште – основни проблем

    Тржиште је основни појам у економији. Са производњом се не почиње док се не дође до позитивних одговора о тржишту. Тек када се утврди неспорни купац доноси се одлука о производњи. То је за пољопривредну производњу од посебног значаја. Три су главна разлога:

    * сезонски карактер производње
    * роба високог степена кварљивости
    * висока нееластичност тражње.

    Сезона је једно од најтежих питања у пољопривреди. Дуг циклус производње и гомилање готових роба у изузетно кратком року обара цијену. То пољопривредну производњу издваја у изузетну посебност која не може без државне политике. Прво питање које држава мора да ријеши, а које се односи на пољопривреду је тржиште. Држава мора да омогући:

    а) преузимање цјелокупне производње

    б) да се преузимање оствари по нетржишним (вишим) цијенама које су такве да обезбјеђују проширену репродукцију.
    То се углавном рјешава откупом

    Здружено са овим (сезона) дјелују и друга два неповољна тржишна фактора. Роба је високо кварљива и не може да чека на купца. Купац мора да буде унапријед познат.
    Висока нееластичност тражње носи пријетње снажног утицаја на цијене.

    С обзиром да се потрошња хране значајније не мијења, односно да је приближна (нееластична), промјене у понуди снажно утичу на промјену цијене. Пораст производње (понуде) убрзано обара цијену чак до нивоа који не обезбјеђује успјешну обнову. Због тога је природна тежња пољопривреде, вођена индивидуалним рачуном, да се смањи производња, а повећа цијена. Да се зарађује на расту цијена, а не на расту производње, расту количина. То је најлакши начин стицања високих профита.

    То је управо оно што раде мултинационалне корпорације. Да би максимирале профите оне ограничавају производњу хране до нивоа изазивања масовне глади. Глад, као крајње исходиште манипулације производњом, најповољнији је начин стицања високих профита. Несташица хране, управо због високе нееластичности њене тражње, омогућава стицање баснословних профита.

    Храна нема замјену. Она се мора купити не питајући за цијену. Њена тражња је нееластична. Због тога су најмоћније мултинационалне корпорације израсле управо на подручју хране. Разлог је у највећим износима профита.

  6. Kako je Newton zajebo Bakira

    Zvao me jednom prilikom u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.
    Elem, susreo veliki Albert Einstein svoje kolege, čuvene fizičare i matematičare Isaaca Newtona i Blaisea Pascala, pa im predložio da odigraju partiju žmure. „Šta ti je to?“, zbunio se Newton. „Žmure, ba… sakrive“, objasnio mu Pascal. „A, to. Može“, složio se Englez. Kako je pak sam predložio, tako je Einsteina dopao i prvi „pik“, pa se okrenuo prema zidu, pokrio oči i počeo odbrojavati: „Pet, deset, petnes, dvadeset, dvaespet…“ Blaise Pascal za to vrijeme pobjegao u kuću da se sakrije, a Isaac Newton uzeo kantu bijele boje, mirno na tlu nacrtao kvadrat metar za metar, pa stao u sredinu.
    „…Devedeset, devespet, sto! Ko se nije skrio magarac je bio ko je iza pika triput žmiri ja idem!“, izdeklamirao brzo Einstein, okrenuo se i, jasno, ugledao Engleza. „Pik spas za Newtona!!!“, odmah dreknu Einstein, a Newton mu se iskezio u lice: „Polupani lončići, polupani lončići!“ „Kako ba polupani lončići, šta ti je?“, lecnuo se Einstein. „Ako je iko polupo lončiće, to si ti, jer si bio iza pika!“
    „Jok ja“, pokazao mu ovaj nacrtani kvadrat na tlu. „To što si vidio jest Njutn po kvadratnom metru, a to je Paskal!“
    Na tu je valjda nobelovsku foru, jer ne znam na koju drugu, prvi potpredsjednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić zajebao princa Muhameda bin Zajeda iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, što se s milijardu dolara kredita u torbi uputio u Sarajevo kod starog prijatelja Bakira Izetbegovića. Zaustavio ga Vučić, da mu pokaže Barjakli džamiju u Gospodar Jevremovoj ulici – posljednju u cijelom Beogradu – i onda na zaprepaštenje visokog gosta uzeo bijelu boju i oko džamije iscrtao veliki kvadrat, kilometar za kilometar, cijeli Dorćol uokvirio u bijeli kvadrat, pa predložio šeiku Muhamedu da tu uloži svoju milijardu dolara. „Ali to je za Sarajevo, ne za Beograd“, zbunjeno ga je pogledao ovaj.
    „Dabome, dragi Muhamede, ali ovo nije Beograd“, objasnio mu je Vučić. „Ovo što vidite je jedna džamija po kvadratnom kilometru, a to je Sarajevo.“
    Tako je valjda bilo – zajebao Vučić Bakira na elementarnu fiziku i matematiku – jer nema drugoga objašnjenja za takvu jednu posve nevjerojatnu vijest kakva je ona iz Beograda: da jarani Bakira Izetbegovića i osvjedočeni prijatelji bošnjačkog naroda iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, dok im Bosna na oči stenje pred kolapsom, milijardu dolara kredita daju njenim ljutim historijskim dušmanima Srbiji i Aleksandru Vučiću.
    Polomio se, eto, siromah Bakir dozivajući bogate prijatelje i saveznike da ulože pare u Bosnu i Hercegovinu, eno baš prije par dana primio vodeće ljude najvećih investicijskih korporacija iz Emirata, Saudijske Arabije, Malezije, Katara i Kuvajta, lijepo se oni napričali, sve im med iz usta curi, puni arapski šeici razumijevanja za napaćenu bošnjačku braću, ne znaš imaju li više para ili razumijevanja, zapjevali na kraju zajedno s Bakirom „Bosno moja, poharana“ – „…da dušmane izgonimo, našu Bosnu obnovimo“, orilo se iz Predsjedništva – pa čim su izašli iz zgrade, dohvatili šeici i emiri mobitele da jave Aleksandru Vučiću neka pripremi ugovor, jer će malo zakasniti, zadržao ih Bakir na kafi.
    I dok Bosna i Hercegovina za jebenih četiri stotine milijuna eura od Međunarodnog monetarnog fonda mora skinuti gaće, izglasati rebalans budžeta, smanjiti troškove, izmijeniti zakon o radu, provesti strukturalne reforme i propišati krv, rođena im braća Srbiji daju milijardu eura sa dva posto kamate i grejs periodom od deset godina, kao poklon za Vaskrs! Tri najveće arapske financijske sile, Saudijska Arabija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati, dosad su u Bosnu i Hercegovinu investirale jedva sto milijuna eura, a samo dušmani iz Hrvatske i Srbije više od milijardu i pol, i mene je bogami strah i pomisliti što bi tek bilo da Bakir nema tako prisne prijateljske veze u arapskom svijetu.
    Zahvaljujući njemu, Bosna i Hercegovina dobija tako gizdave nove džamije – eno ih u Sarajevu točno jedna po kvadratnom kilometru – a Srbija pare. Ozbiljan je to, priznat ćete, diplomatsko-poslovni genij. Poznavajući ga, jebite me ako na kraju – po isteku grejs perioda od deset godina – Bosni i Hercegovini ne stigne na naplatu i onih milijardu dolara kredita što ga je Vučić dobio na Njutnu po kvadratnom metru.
    Tako je to, rekoh, bilo, ili je barem moralo biti, jer suvremena fizika drugačije ne umije objasniti kako to veliki Bakirovi prijatelji iz Emirata po Fojnici dijele kurbansko meso, a po Beogradu novce, pa ne samo da Srbiji daju kredite kakve u cijelom financijskom svijetu još samo mostarska Hypo Banka daje Lijanovićima, i ne samo da je Etihad usuo sto milijuna eura u propali JAT, nego je na kraju, čitamo dalje u novinama, emiratska investicijska kompanija Emaar Properties – ona što je sagradila Burj Khalifu, najviši neboder na planeti – odlučila odriješiti kesu i još dvije-tri milijarde uložiti u grandiozni projekt „Beograd na vodi“: nešto poput „srpskog Dubaija“ na stotinu hektara uz Savu, sa sve divovskim Beogradskim Tornjem, ekskluzivnim hotelima, shopping centrima i – Subhanallah elhamdulillah! – najvećom džamijom u Europi!
    Malo, eto, što osvjedočeni bošnjački prijatelji pare umjesto Sarajevu dijele kaurima u Beogradu, nego su im počeli graditi i džamije! Opet, savršeno logično, znajući kako Vučić vlada fizikom: vi niste obraćali pažnju, ali ja jesam – stotinu hektara uz Savu, to je točno jedan kvadratni kilometar, a jedna džamija po kvadratnom kilometru, samo trenutak da izračunam, ispada – Sarajevo.
    „A sve Bakir budala!“, likovat će predsjednik Predsjedništva BiH pod vitkim munarama beogradske Muhamed bin Rašid Al-Maktumove džamije, najveće u Europi. „Ko je sad koga zajebo?“
    Ima Kožo i o tome vic – o džamijama, parama i matematici – kad je ono učitelj ispitivao malog Bakira. „Bakire“, veli, „ako ti sagradim sto džamija, pa još sto, koliko ćeš ukupno imati džamija?“ „To je lako“, odgovori Bakir, „tristo.“ „Ne, ne, slušaj me pažljivo“, strpljivo će ovaj. „Poklonim ti stotinu džamija… pa još stotinu. Koliko ćeš ih onda imati?“ „Kažem, tristo“, zbunjeno ponovi mališan. „Dobro, idemo ovako“, malo se učitelj kao i iznervira. „Kad bih ti sad dao sto miliona dolara, pa onda još sto, koliko bi imao para?“ „Dvjesto miliona“, spremno će ovaj. „Odlično! Znači, ako ti poklonim sto džamija, pa onda još sto, koliko ćeš ih imati?“ „Pa tristo“, ne da se mališan.
    „Kako ti majketi ispadne tristo džamija?!“, posve na kraju izgubi učitelj živce. „Tako“, iznervira se sad i mali Bakir, „što kod kuće već imam sto džamija

  7. Јесте ли примјетили да се значајно смањио број режимски плаћених коментатора и коментара на Фронталу, од како их је Васковић упитао за здравље и тако то. Изгледа да је разна имена коментатора измишљао само један те исти нервни психијатар.

    Другови и другарице СНСД-це, не продајемо пилуле, дефинитивно.

  8. Priču o Dejtonu 2 su i pokrenuli oni koji je “kritikuju“….

    Pojavi se Sitpe Mesić u medijima – niti je na bilo kakvoj funkciji niti, istim, njegovi stavovi imaju bilo kakvu institucionalnu vrijednost, ali, ne, naša vlada tu priču odmah pretvara u nešto što je zvanični stav svih država svijeta i još malo, univerzuma….zašto? – Pa zato jer od priče o izmjeni Dejtona političke žive već 8 godina….

    Dejton2 je čista izmišljotina sadašnje vlade, u istoj mjeri u kojoj su “narandžaste Vlajkijeve revolucije“’…

    Za Dejton2 je potreban konsenzus….

  9. SIMO – Ozbiljna država ne odgovara na tračeve nego na zvanične stavove i zahtjeve…ponoviću, uvijek će biti priče o Dejtonu2, ali nije mi jasno zašto naša sadašnja vlada jedva čeka da neko pomene takvu priču i zašto se za nju odmah hvataju kao pijani plota…jel postoji bilo šta drugo na čemu mogu graditi predizbornu kampanju…

    Ponavljam, probudi se Stipe Mesić, popije kaficu, protegne kosti – padne mu na pamet (ili se naruči) besmislena ideja o Dejtonu2 i onda se ista ta besmislena ideja od strane SNSD-a proglasi kao zvaničan stav, da bi se poslije, za taj izmišljeni zvanični stav, tražile potvrde o njegovoj besmislenosti od Rusije….

    Izmisle/iskonstruišu problem, pa nas onda od tog problema “brane“….

  10. Разлика између „пада 13 западнокрајишких општина“ и ове приче о Дејтон2 је небо и земља.

    Тадашњи општи консензус свих релевантних међународних фактора је био да смо ми полуагресори инструментализовани са плановима и идејама од Гарашаниновог Начертанија до полулегитимном тежњом ЈНА и њених служби за доминацијом, на граници са побуњеном хунтом, јер нам је конститутивност већ била снажно избрисана првомартовским референдумима и декларацијом о независности БиХ.

    У таквим односима, свака општина било она источнобосанска или западнокрајишка била је за међународни фактор упитна на чији тас ће је ставити у било каквој подјели надлежности БиХ и будућој консталацији односа унутар ње.

    Данас је ситуација повољнија у односу на то вријеме, повољнија је зато што имамо из тог времена легитимне институције. Када упркос свему томе Додик вришти на угроженост од Дејтона2, свјесно манипулише и доводи у питање смисао постојања свих институција РС-а. Он то често и злонамјерно ради из два разлога, да би себи прикачио некакве виртуелне заслуге у бескрајној самохвалној причи о „одбрани РС“, а други разлог са том причом држи сваку опозициону идеју под санкцијама, ако сте против криминала и корупције са Додиком као оличењем и отјелотворењем тих пошасти у РС онда сте и против РС и Дејтонског оквира, за који се он декларативно залаже. То су опасне игре малог диктатора.

Оставите одговор на miki9 Одустани од одговора