Босић остаје досљедан?

Након изненађујућег маневра који је СДС направио при преговорима о формирању власти у ПС БиХ, америчка адмистрација се сјетила адресе странке. Пише: Саша Захаровић  Не тако давно, СДС је био оличење национализма и ретроградности у очима представника америчког дипломатског кора. У протеклих четири године, представници сила Запада које су бомбардовале РС и као равноправан непријатељ […]

среда, новембар 17, 2010 / 14:39

Након изненађујућег маневра који је СДС направио при преговорима о формирању власти у ПС БиХ, америчка адмистрација се сјетила адресе странке.

Пише: Саша Захаровић

 Не тако давно, СДС је био оличење национализма и ретроградности у очима представника америчког дипломатског кора. У протеклих четири године, представници сила Запада које су бомбардовале РС и као равноправан непријатељ учествовале у сламању војне надмоћи српског народа у БиХ, зарад произвођења Дејтонског мировног споразума, ријетко су посјећивали СДС. Годинама прије тога, када је ова партија била на власти, чинили су то често, смјењујући њене изабране представнике, опет као равноправан непријатељ, али у разградњи тог истог споразума.

Искрени да будемо, оне опозиционе партије које су редовно посјећивали велепосланици са Запада су, или били отворено њихов пројекат, или су их носиоци власти оптуживали да то јесу. Њихово дружење са страним вршиоцима притисака је, дакако, било само у државничком својству…

Јучерашњи састанак је обзнањен јавности, што је свакако похвално, али у њему је СДС изнио ставове који су доста дипломатскије угођени, него што је то био случај у посљедње четири године. Но, суштина, чини се, остаје иста и при сусрету са америчким амбасадором, што је титула која је донедавно била надређена чак и титули данас симболичног високог представника настањеног у канцеларији ОХР.

Саопштење

 

Предсједник Српске демократске странке Младен Босић разговарао је данас у Бањој Луци са америчким амбасадором у БиХ, Патриком Муном, и том приликом га упознао са ставовима СДС у вези имплементације изборних резултата.

Босић је нагласио да је нову власт на нивоу БиХ потребно формирати што прије и изразио наду да ће ”четверогодишње стање блокаде земље, усљед нералних жеља за радикалним промјенама Устава БиХ, бити отклоњено и да ће нова власт на нивоу БиХ показати спремности за тражење компромисних рјешења, уз пуно уважавање темеља Дејтонског мировног споразума – равноправности два ентитета и три народа”.

”Уколико се формирање власти буде условљавало нереалним захтјевима појединих партија, биће јасно да су грађани БиХ и читава земља у ствари таоци њихових амбиција за радикалним промјенама Устава БиХ”, оцијенио је Босић.

Он је такође рекао да је СДС спремна да одмах буде имплментирана пресуда Европског суда за људска права у случају ”Сејдић-Финци”, и заложио се за затварање Канцеларије високог представника што би била, како је рекао, ”порука међународне заједнице свима у БиХ да ЕУ заиста жели да земљу у догледно вријеме види као своју чланицу”.

Амерички амбасадор Патрик Мун казао је да БиХ и даље остаје предмет интересовања САД, те нагласио спремност америчке администрације да помогне БиХ на њеном путу ка европским интеграцијама, стоји у јучерашњем саопштењу које потписује Информативна служба СДС.

 

А НАТО?

 

СДС у саопштењу није навео да ли су Босић и Мун разговарали о учлањењу Дејтонске БиХ у сјеверноатланску алијансу, док је прије избора то била једна од носећих црта политике ове партије, која се изразито негативистички односила према таквом потезу и инсистирала на референдуму, уколико то питање дође на дневни ред.

Пошто се Младеном Босићем калкулише као најозбиљнијим кандидатом за министра иностраних послова, биће занимљиво видјети да ли ће своје ставове о приближавању Русији и недовољном развијању специјалних и паралелних веза са Србијом провести у дјело. Изостављање разговора о овим питањима је свакако посљедица политичке логике, зарад смањивања броја евентуалних препрека при формирању власти, које засад не иде онако како је Хилари Клинтон инструисала на затвореном састанку са Златком Лагумџијом и Милорадом Додиком.

Занимљиво ће бити видјети и како ће СДС своје ставове поводом грба и химне РС, погурати из Парламентарне скуштине (Дејтонске) БиХ, јер је повратак традиционалних знамења Српске био носећи слоган и визуелни идентитет ове партије на локалним изборима 2008. године, али и 2010. године. На скуповима СДС је редовно интонирана химна "Боже правде" (слоган на општинским изборима), а и на плакатима другопласираног предсједничког кандидата Огњена Тадића, у позадини је јасно доминирао српски двоглави орао.

Самим тим, то је и једно од главних предизборних обећања.

Многе одлуке тзв. Уставног суда БиХ нису испоштоване од стране ФБиХ, па су СНСД и ПДП тада апсолутно непотребно попустиле таквом тумачењу Устава БиХ и РС. Тим више што је то проистекло из одредби наметнутих од стране високих представника, за који су Сејдић и Финци у Европи нашли да је неевропски и против људских права и слобода. Мало ко помиње, да се и у РС бирају предсједник и потпредсједници по том истом, заиста дискриминаторском националном кључу, по којем неко са пар хиљада гласова постаје потпредсједник.

Дипломатски папучари?

Но, једнако онако како је Небојша Радмановић поново показао да је искључиво икебана у Предсједништву БиХ, те свој наступ пред планетарним аудиторијумом у УН није искористио ни близу као Жељко Комшић или Харис Силајџић; могло би се десити да и СДС под прерогативима власти и сусретом са представницима Запада, почне прво дипломатским рјечником, а затим и отворено да избјегава своја предизборна обећања.

Небојша Радмановић је мирне душе могао рећи бар једну од реченица коју је његов партијски шеф, а сада и предсједник Српске у наредне четири године, говорио на предизборним скуповима. Рецимо ону да је „РС вјечна, а БиХ само докле мора“. Могао је то поткријепити нарастајућим исламским фундаментализмом, који је у Бугојну (у сред Европе) приредио призор као из Авганистана или Ирака; те да РС неће моћи дуго издржати такав притисак, уколико јој свијет не помогне да се то смири.

Могло је то све бити упаковано тако да ни Жељко Комшић у свом фундаментализму златног љиљана (ако би поштено гледали) не би могао наћи оправдање, односно да се инсистира да је Дејтон зауставио рат, а да би нови Бутмири могли само да га васкрсну. Но, Радмановић и другари су БиХ до сада послушно водили у правцу колективне сигурности из кокпита бомбардера из 1995. године, а сада се Небојша по свему судећи спрема да преузме улогу Рајка Кузмановића у политичкој агресивности и визији будућности.

И да, референдум…

Истина, можда би незгодно звучало у УН, пред свим тим различитим нацијама, запитање ко је те слике разнешених полицијских станица, откинутих удова и радикализма свих боја и облика, донио у Ирак и Авганистан. Исто као што Радмановић, или било ко други из СНСД, не објашњава зашто нас воде у НАТО и шта конкретно (финансијски, безбједносно) добијамо, а шта губимо. Као што Додик више никако не спомиње референдум о независности, тако се и СДС уштио кад је референдум по питању уласка у НАТО у питању. Све то, ако мислимо искуством, мирише на СНСД-ово потписивање уговора са Словенцима око изградње аутопута до Добоја. Што све скупа траје колико и изборна кампања…

Ко ће знати, можда Босић не буде као Радмановић, већ као Свен Алкалај и слични му претходници. Они су наступали искључиво са позиције своје екстремистичке платформе, односно увијек из позиције жеља ФБиХ, па у томе нико из свијета није видио ништа лоше.

Што не би и Срби мало пробали?

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *