Босић: Не може преводилац енглеског језика да спаси Српску од економског суноврата
Предсједник СДС Младен Босић каже да влада коју води Жељка Цвијановић нема капацитет нити ауторитет да може нешто учинити на побољшању услова живота у РС. "Јасно је да неко с референцом преводиоца енглеског језика и искуством рада у појединим међународним организацијама није кадар који у овом тренутку може спасити РС од њеног економског суноврата", навео […]
Предсједник СДС Младен Босић каже да влада коју води Жељка Цвијановић нема капацитет нити ауторитет да може нешто учинити на побољшању услова живота у РС.
"Јасно је да неко с референцом преводиоца енглеског језика и искуством рада у појединим међународним организацијама није кадар који у овом тренутку може спасити РС од њеног економског суноврата", навео је Босић у писаној изјави медијима.
Он даље наводи да премијер РС Жељка Цвијановић превасходно има обавезу да заштити своје политичке менторе и врх СНСД који ју је због тога и поставио на чело владе и да је њен задатак да слуша и да заташка све прљаве работе које је чинила власт СНСД-а у претоходном периоду.
"Других квалификација за премијерску позицију Цвијановићева нема и због тога, нажалост, грађани немају шта очекивати од владе, која нас убјеђује да је добро то што ћемо постати јефтина робовска снага поред природних ресурса које власт СНСД крчми, распродаје и уништава", констатује Босић.
Вјероватно си Босићу у праву, ето полако сви коначно почињете мислити о последњој народној имовини коју нису опљачкале и распродале све досадашње власти.
Мислим да је вријеме да се печат да ономе ко искрено ресурсе може заштитити, контролисано их користити, ко може са Београдом, Москвом и Европом равноправно разговарати јер га немају за шта уцијенити.
Ако има такав у позицији и опозицији слажем се да му се да право на коришћење печата у име народа, ако нема Еколошка партија има тај капацитет.
Po meni.
Što se tiče potencijala Cvijanovićke kao premijera(zaista mi je glupo da govorim o njenom poznavanju ekonomije), Bosić apsolutno u pravu, sigurno u pravu. Ništa ona neće moći da uradi jer je marioneta. ZNAČI BOSIĆU SJEDI ČISTA 5.
Što se tiče otvaranja radnih mjesta u Bileći, sa predpostavkom da je projekat održiv, finansijski podržan. dugoročno pozicioniran, BOSIĆU SJEDI 1, nemas pojma o ekonomiji.
То да је Цвијановићка Додикова марионета и да она ништа не одлучује то је и будали јасно,али је и Босићу паметније да не лупета ако не зна рећи паметну ствар,замјерити некоме ако је отворио 200 радних мјеста у овој кризи је крајњи безобразлукx-(
Cvijanovićka je jedna iz garniture Dodikovih marioneta isto kao i Bosić. Dodik ima svoju projektovanu opoziciju, u liku SDS- Bosića i PDP-Ivanića, ima svoje stanke satelite Pavića i Đokića. Sve ih lako pokupuje i ima u džepu pošto su svi naši opozicionari poglepni i gramzivi lako se prodaju.
…..preTpostavka…
Ivanovićev PDP je kao i G17+ osnovao MMF i Svetska banka sa namerom da zazori i privatizuje bankarski sistem RS krajem 90-ih. SNSD je sa samo dva posalnika došao na vlast, nameštan od amerikanaca 1997-98. zbog donošenja novog zakona o tenderskoj privatizaciji da bi tako Zapad nametnuo RS privatizaciju i provredni sistem. Plavšićka je kupljena i ucenjena od Zapadnih obaveštajnuh službi, obećanejm da joj neće suditi za ratne zločine pristala da razbije SDS i podeli na frakcije.
Ma može biti premijer i nobelovac iz oblasti ekonomskih nauka ali od toga nema nikakve vajde kad naređenja, komande i direktive izdaje traktorista, mesar, švercer ronhila i pjevač narodnih pjesama !!!
И тај погон у Билећи је вид политичке дискриминације, који ће доживјети исти епилог као и остали мегаломански потемкиновски пројекти, ТАТ Требиње, Нова Романија, аеродроми, РАОП, Бирач, Рафинерије, МЕБЛ,…
Ako se nas razvoj zasniva na tekstilnoj industriji i plati od 370 km, onda nista vise nismo ni zasluzili…
Oni se na Zapadu hvale stanim investitorima da je naša komparatina prednost jeftina radna snaga, roblje – koje ne pita za platu i prirodni resursi koje investitor dobije pride, uz uslov da domaćim izdajnicima odvoje 10% dobiti.
G17+ je konstantno u vlasti u Srbiji, a PDP nije zadnjih 7 godina. I „Glasu Naroda“ širiš dezinformacije. SNSD je doveden da privatizuje RS između ostalog i banke, a Ivanić je pokušavao da spasi šta se spasiti može. Pa zato, nisu privatizovane „Šume Srpske“, „Kristal banka“ nije otišla u stečaj itd, itd, a pošto se to strancima i domaćim izdajnicima nije sviđalo digli su optuženicu protiv Ivanića.
cim je to javno preduzece jasna mi je njegova sudbina..
Glas Naroda, 16.05.2013. 21:12:35
Волио бих кад бих ја могао тако све објаснити укратко. У двије-три реченице сте много тога рекли, а што је најважније, рекли сте истину коју не можемо чути често у медијима.
Имам инфо да је ДНС спреман да напусти коалицију са СНСД-ом, под условом да друг Павић буде мандатару новом мијешању карата. Као одговор, друг Додик се „случајно“ среће на улици с другом Иванићем, како би показао другу Павићу да има резерви план.
Што се тиче другарице Премијерке, страшна је чињеница по којем основу се она нашла прво на челу министарства, а сада и Владе РС. Она је пуна самопоуздања, али је скромног знања. Увјерена је да зна све, а додатно је у њену „супериорност“ јој дају они који су је инсталирали на нашој грбачи.
Буковски је рекао: „ПРОБЛЕМ СА СВЕТОМ ЈЕ ТАЈ, ШТО СУ ИНТЕЛИГЕНТНИ ЉУДИ ПУНИ СУМЊИ, ДОК СУ ГЛУПИ ПУНИ САМОПОУЗДАЊА.“
За другарицу Цвијановић се не може рећи да је глупа (можда бисмо то са сигурношћу могли рећи за једног њеног министра), али није ни изнад просјека. Ако посматрамо самопоуздање, у врху је. Она је испод нивоа готово сваког коментатора на Фронталу, а нама у врху требају они најбољи. Она то засигурно није. Но, и поред незнања, ако се не краде лопатом, може се направити бољи резултат од претходних влада. Само док се сви изредају на овом народу, нема нас нигдје.
Vrlo je veroato da već sada Zapad ovde po srbijanskom scenariju sprema zamenu uloga, samo će zameniti igrače i uloge u predstavi i nastaviti provoditi jednu isto globalističku strategiju već 22 godine. Ispostavlo se kao što smo i znali da od stanih investicija u energetiku nema ništa, a to je vlast i najavljivala, pripremala je narod za prevaru, kao da navodno federacija koči 2,5 milijardi evra obezbeđenih investicija u enetgetiku.
Šta je bilo sa Comsar energy? Gde je nova TE ? Rašid čeka presudu za postojiću termoelektranu da je preuzme.
Šta je bilo sa RWE i gromoglasno najavljivanim investicijama u Gornju Drinu. Na svu sreći neće nam oteti naše prirodne resurse jer im nećemo to dozvoliti.
I tako mafijaški režim u sprezi sa belosvetskom mafijom drži u BiH i RS 4 miliona talaca i pri tom taoce ubeđuje da dobro žive dok ih pljačkaju i zadužuju.
„Буковски је рекао: „ПРОБЛЕМ СА СВЕТОМ ЈЕ ТАЈ, ШТО СУ ИНТЕЛИГЕНТНИ ЉУДИ ПУНИ СУМЊИ, ДОК СУ ГЛУПИ ПУНИ САМОПОУЗДАЊА.““
Где се ти пронађе у томе?Је л’ то што си пун полуинформација и сумњичав према свему или ипак преовладава твој непрегледни его који те ставља у другу групу?
Сама појава лика портпарола мд-а изазива одбојност према њој самој, а идеје су јој у рангу шалтерске службенице пред пензионисањем!
Ако је то та сламка спаса за РС или снсд, онда не треба млатити ту њену празну сламу, него главу сваког бирача који је ову ожењену даму довео на власт!
Бигер Тригер, 17.05.2013. 14:44:26
Кад изађеш из мишије рупе и представиш се, онда можеш са мном полемисати. До тада си за мене миш – провокатор. Узми мало сира!
Човече,па кад сам ја од тебе тражио да се ти мени представљаш или било шта друго?
Ти си се представио својевољно и из сопственог интереса.То је твоја одлука.Шириш неке тезе и идеје,тражиш подршку,ваљда не треба сад сви да климамо главом.
Немој тако,пар неугодних питања,па одбијање комуникације.Ниси Додик.
Не схватам ни овог Босића,ни све оне које очекују неког Месију са неба или одакле већ…новог Тита,Вучића,Говедарицу,Додика или кога више.
Нема тог појединца који ће променити све аномалије друштва.Не схватам како неко очекује се појави супер-јунак из наше околине па да његовим доласком на власт нестане корупције,непотизма,незнања,затуцаности,мржње и свих других недостатака којима смо вични.
Образовање и васпитање,прихватање позитивних вредности,рад на себи и постајање самомислећим,слободним човеком…то је једини пут,подизање друштва на тим темељима.И то дуготрајан.
До тада,ангажовање у сваком облику грађанских иницијатива (од кућних савета до НВО сектора),мењање обичних ствари,решавање свакодневних проблема самоиницијативно и притискањем локалних власти,партиципацијом у доношењу одлука од интереса за заједницу,сугерисање локалим властима и тражење информација о њиховим активностима…
Ti si Biggy ovdje jedini od kojeg je Cvijanovićeva inteligentnija.To je zato što nisi samomisleći čovjek i što su ti truli temelji.Daje li ti centrala bar petsto maraka za ovaj danonoćni rad?Jesu li tebe stvarno ubjedili da je ova žena dobro rješenje il pišeš kao samomisleći dječak zalutao duboko u Perućici?Jadno da jadnije ne može biti.
Пих…за 500 марака се ни не конектујем на интернет.
Ја напишем реферат о томе да нема тог појединца на свету који је решење за све,а он мене пита је л’ ја стварно мислим да је „ова жена добро рјешење“.И још доводи нечију интелигенцију у питање.
Нема Месије, има закона,програма, провођења договореног.
Нико није луд да мисли да све може промијенити одједном, ипак ситуација је тако трагична да ће једна нормална власт и поштовање закона промијенити најмање десет пута морални и последично привредни амбијент у РС на боље.
Нема власти ако не мислиш својом главом и не одговараш ако треба и животом за свој рад.
Нема Месије, има закона,програма, провођења договореног.
Нико није луд да мисли да све може промијенити одједном, ипак ситуација је тако трагична да ће једна нормална власт и поштовање закона промијенити најмање десет пута морални и последично привредни амбијент у РС на боље.
Нема власти ако не мислиш својом главом и не одговараш ако треба и животом за свој рад.
Prije nego sto se nesto napise na ovu temu trebalo bi najprije procitati Stradiju od R.Domanovica gdje je dio o ministrima tadasnje Srbije samo blijeda slika danasnje situacije sa vlatima u RS:
Momak se, čim ču reč „stranac“, učitivo pokloni, i uđe u ministrov kabinet.
Najedared se otvoriše dvokrilna vrata i na njima se pojavi dežmekast, punačak, omalen čovek, pokloni se s osmehom i dosta glupo, i pozva me lično unutra.
Ministar me privede jednoj fotelji i namesti da sednem, a on sede prema meni, prebaci nogu preko noge, pogladi se zadovljno po oblom trbuhu, i započe razgovor:
– Baš se radujem, gospodine, što ste me posetili, a ja sam već mnogo slušao o vama… Ja, znate, htedoh da legnem, da malo prospavam… Šta bi drugo?… Nemam posla, pa od duga vremena prosto ne znam šta ću.
– U kakvim ste odnosima sa susednim zemljama, ako smem pitati, gospodine ministre?
– E, kako da vam kažem?… Dobro, dobro, na svaki način… Pravo da vam kažem, ja nešto nisam o tome ni imao prilike da razmišljam; ali, ceneći po svemu, vrlo dobro, vrlo dobro… Nije nam se ništa zla dogodilo, sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po našim selima Anuti iz susedne zemlje… No to nije ništa… To su sitnice.
– Šteta je za taj izvoz svinja. Čujem da ih mnogo imate u zemlji? – primetim učtivo.
– Ima, hvala bogu, ima ih dosta, ali svejedno; poješće se ovde te svinje, još će biti jevtinije; a najzad, šta bi bilo kad ne bismo ni imali svinja?!… Moralo bi se opet živeti! – odgovori mi ravnodušno.
U daljem razgovoru pričao mi je kako je izučavao šumarstvo, a sad rado čita članke o stočarstvu, i kako misli da nabavi nekoliko krava i da gaji telad, jer tu može da su dobri prihodi.
– Na kom jeziku najviše čitate? – upitam.
– Pa, na našem jeziku. Ja drugi jezik ne volim, i nisam hteo nijedan učiti. A nije mi se ni ukazivala potreba za znanjem stranog jezika. Naročito na ovom položaju, to mi nije potrebno; a ako bi iskrsla takva prilika, lako je poručiti stručnjaka sa strane.
– Sasvim tako! – odobrim mu tako duhovite, originalne misli, ne znajući ni sam šta bih drugo mogao činiti.
– Zbilja, volite li pastrmke? – upita me, posle izvesnog ćutanja.
– Nisam ih nikad jeo.
– Šteta, to je vrlo fina riba. Upravo specijalitet. Juče sam dobio od jednog prijatelja nekoliko komada. Vanredno dobra stvar…
Pošto još neko vreme porazgovarasmo tako o važnim stvarima, izvinim se gospodinu ministru što sam ga svojom posetom uznemirio možda u važnom državnom poslu, pozdravim se s njim, i pođem.
On me ljubazno isprati do vrata.
***
Sutradan sam posetio ministra policije. Pred ministarstvom masa naoružanih momaka namrštena izraza, čisto zlovoljni što već dva-tri dana kako nisu tukli građane, kao što je to običaj u toj strogo ustavnoj zemlji. Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra. Koga sve tu nema! Neki su elegantno odeveni, sa cilindrom na glavi, neki opet podrpani i pocepani, jedni opet u nekakvim šarenim uniformama, sa sabljama o bedrici.
Nisam se hteo odmah javljati ministru, želeći da se malo porazgovaram s tim raznovrsnim ljudima.
Prvo stupih u razgovor s jednim otmenim mladim gospodinom, i on mi reče da je došao tražiti državnu službu u policiji.
– Vi ste, izgleda, školovan čovek; sigurno ćete dobiti odmah državnu službu? – upitam.
Mladi čovek preznu od tog mog pitanja, i bojažljivo se okrete oko sebe, da se uveri da li je ko čuo i obratio pažnju na moje pitanje. Kad vide da su ostali svi zauzeti jedan s drugim u svoje razgovore, pretresajući svoje nevolje, odahnu, a zatim mi glavom dade znak da govorim lakše, i oprezno me povuče za rukav da stanemo malo u stranu, dalje od ostalih.
– I vi ste došli da tražite službu? – upita me on.
– Ne. Ja sam stranac, putnik. Rad sam da govorim s ministrom.
– Zato vi tako glasno velite da ću kao školovan odmah dobiti državnu službu! – reče on šapatom.
– Zar se ne sme to reći?
– Sme, ali bi meni škodilo.
– Kako škodilo, zašto?
– Zato što se u ovoj struci, ovde u našoj zemlji, ne trpe školovani ljudi. Ja sam doktor prava, ali to krijem i ne smem nikom reći: jer kad bi ministar doznao, ne bih dobio službu. Jedan moj drug, takođe školovan, morao je, da bi dobio službu, podneti uverenje kako nikad ništa nije učio, niti misli išta učiti – pa je dobio službu, i to odmah dobar položaj.
Još sam s nekolicinom razgovarao, a između ostalih i s jednim uniformisanim činovnikom, koji mi se požali da još nije dobio klasu, a stvorio je krivice za veleizdaju petorice ljudi koji pripadaju opoziciji.
Ja sam ga tešio zbog tako strašne nepravde koja se čini prema njemu.
Zatim sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem, koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od svega toga sam zapamtio samo kako je pre nekoliko godina držao prvi hotel u nekoj palanci, i kako je stradao zbog politike, jer je oštećen sa nekoliko stotina dinara; ali je odmah posle mesec dana, kad dođoše na vladu, njegovi ljudi, dobio dobre liferacije, na kojima je zaradio veliki kapital.
– Utom, veli on, pade kabinet.
– Pa ste opet stradali?
– Ne, povukao sam se s političkog polja. Doduše, u početku sam pomagao naš politički list novcem, ali nisam išao na glasanje, niti se jače isticao u politici. Od mene je dosta i to. Drugi nisu ni toliko učinili… A i umorila me politika. Šta će čovek da se lomi celog veka! Sad sam došao gospodinu ministru da ga molim da me o idućim izborima izabere narod za narodnog poslanika.
– Pa to valjda narod bira?
– Pa, kako da vam kažem?… Jest, ono bira narod, tako je po ustavu; ali obično bude izabran onaj koga policija hoće.
Kad sam se tako narazgovarao s publikom, priđem momku, i rekoh mu:
– Želim da iziđem pred gospodina ministra.
Momak me pogleda namršten, gordo, s nekim prezrenjem, pa će reći:
– Čekaj! Vidiš koliko tu ljudi čeka?!
– Ja sam stranac, putnik, i ne mogu odlagati! – rekoh učtivo, i poklonim se pred momkom.
Reč stranac imala je uticaja, i momak odmah kao smušen jurnu u ministrovu kancelariju.
Ministar me odmah primi ljubazno i ponudi da sednem, pošto se već pre toga, razume se, kažem ko sam i kako se zovem.
Ministar, protegljast, suv čovek, sa grubim, surovim izrazom lica, koje odbija od sebe, iako se on trudio da bude što ljubazniji.
– Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine? – upita me ministar smešeći se hladno, preko srca. Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam:
– A naročito mogu čestitati ovoj divnoj zemlji na mudroj i pametnoj upravi. Ne znam, prosto, čemu čovek pre da se divi!
– The, moglo bi i bolje biti, ali mi se trudimo koliko možemo! – reče ponošljivo, zadovoljan mojim komplimentom.
– Ne, ne, gospodine ministre, bez laskanja, bolje se ne da poželeti. Narod je, vidim, vrlo zadovoljan i srećan. Za ovo nekoliko dana bilo je već toliko svetkovina i parada! – rekoh.
– Tako je, ali u tome narodnom raspoloženju ima nešto moje zasluge što sam uspeo da u ustav, sem svih sloboda koje su date narodu i potpuno ujemčene, unesem još i ovo:
„Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim deputacijama i depešama svaki važan događaj i svaki postupak vlade.“
– Znam, ali kako se, gospodine ministre, to može izvesti? – upitam.
– Vrlo lako, jer se svaki mora pokoravati zakonima zemljaskim! – odgovori ministar, i napravi lice važno, dostojanstveno.
– Lepo – primetim – ali ako to bude kakva nepovoljna stvar po narod i njegove interese, kao i po interese zemlje? Eto, kao na primer, juče sam doznao od gospodina ministra predsednika da je zatvoren na severu izvoz svinja; a time će zemlja, kako izgleda, pretrpeti grdnu štetu.
– Tako je! Ali to je moralo biti; pa opet će zato danas-sutra već stići tolike deputacije iz svih krajeva Stradije, i čestitati ministru predsedniku na tako mudrom i taktičnom vođenju politike sa tom susednom i prijateljskom zemljom! – reče ministar oduševljeno.
– To je prekrasno, i tako mudro uređenje može se samo poželeti, a slobodan sam i ja da vam kao stranac iskreno čestitam na tom genijalnom zakonu, koji je postao vašom zaslugom, a koji je usrećio zemlju i suzbio sve brige i nevolje.
– Za svaki slučaj, ako bi narod baš nešto i zaboravio da vrši svoju obavezu prema zakonu, to sam ja već, predviđajući i taj najgori slučaj, poslao pre tri dana poverljiv raspis svima policijskim vlastima u zemlji, i strogo im preporučio da narod povodom tog slučaja dolazi u što većem broju i čestita ministru predsedniku.
– A ako se kroz koji dan otvori izvoz svinja, šta onda mislite? – upitam učtivo i radoznalo.
– Ništa prostije: pošaljem drugi poverljiv raspis, u kome ću opet tako isto narediti policiji da poradi da narod opet u što većem broju dolazi na čestitanje. To tako mora ići u početku poteško, ali će se narod postepeno navići, pa će dolaziti i sam.
– Tako je, imate pravo! – rekoh iznenađen ovim odgovorom ministrovim.
– Sve može da se učini, gospodine, samo kad se hoće, i kad ima sloge. Mi u kabinetu pomažemo jedan drugog da bi se naredba svakog člana vlade najtačnije vršila. Eto, vidite, danas mi je ministar prosete poslao jedan svoj raspis da ga i ja potpomognem i naredim svima policijskim organima u područnom mi ministarstvu da se strogo pridržavaju toga raspisa ministra prosvete.
– Neka važna stvar, ako smem pitati!
– Vrlo važna. Upravo neodložna; i ja sam učinio potrebne korake. Evo, vidite – reče, i pruži mi u ruku tabak hartije.
Uzeh čitati:
„Uviđa se kako se kojim danom sve više i više počinje kvariti jezik u našem narodu, i da čak neki građani toliko daleko teraju, te su, zaboravljajući odredbu zakonsku koja glasi: „Narodni jezik nijedan građanin ne sme kvariti, niti izvrtati red reči u rečenici i upotrebljavati pojedine oblike protivno propisanim i utvrđenim pravilima, koje propisuje naročiti odbor gramatičara“, počeli čak i reč gnev, nažalost drsko, i bez ikakva zazora, izgovarati gnjev. Da se i ubuduće ne bi dešavale ovakve nemile pojave, koje mogu biti od vrlo krupnih zlih posledica po našu milu otadžbinu, to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev koju su tako onakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi: bilo ovu, ili drugu koju reč, bilo gramatički oblik reči, svojevoljno menjali, ne pazeći na jasne odredbe zakonske.“
– Pa zar se za ovo kažnjava? – upitam preneražen od čuda.
– Razume se, jer to je već krupnija stvar. Za ovakav slučaj kazni se krivac – ako se njegova pogreška dokaže svedocima – od deset do petnaest dana zatvora!
Ministar poćuta malo, pa produži:
– O ovome treba da razmislite, gospodine! Taj zakon kojim imamo prava da kažnjavamo svakog ako nepravilno uptrebljava reči i pravi gramatičke pogreške, ima neocenjive vrednosti još i sa finansijskog i političkog gledišta. Razmislite, pa ćete doći do pravilnog gledišta na celu stvar!
Pokušam da se udubim u misli, ali nikakva pametna ideja da mi dođe na um. Što sam više mislio, sve sam manje razumevao smisao ministrovih reči, sve sam, upravo, manje znao o čemu mislim. Dok sam se ja mučio tim bezuspešnim pokušajem da mislim o tom čudnom zakonu u toj još čudnijoj zemlji, ministar me gledaše s osmehom zadovoljstva što stranci ni izbliza nisu tako razumni, dosetljiva soja, kao narod u Stradiji, koji ume izmisliti nešto toliko pametno, što bi u drugom svetu važilo čak za čudo.
– Dakle, ne možete da se setite?! – reče s osmehom, i pogleda me ispod oka, ispitujući.
– Izvinite, ali nikako ne mogu.
– E, vidite to je najnoviji zakon koji ima velike vrednosti za zemlju. Prvo i prvo, kazne od takvih krivaca naplaćuju se u novcu, i tu zemlja ima vrlo lepa prihoda, koji troši na popunjavanje deficita što se nađe u kasama načelnih prijatelja, ili na dispozicini fond, odakle se nagrađuju pristalice vladine politike; drugo, taj zakon, koji izgleda tako naivan, dosta može pomoći vladi pri izborima narodnih poslanika da, uz ostala sredstva, istera svoju većinu u skupštini.
– Pa vi velite, gospodine ministre, da ste ustavom dali narodu sve slobode?
– Tako je. Narod ima sve slobode, ali ih ne upotrebljava! Upravo, kako da vam kažem, mi, znate, imamo nove slobodoumne zakone, koji treba da važe; ali nekako, po navici – a i radije, da vidite – upotrebljavamo stare zakone.
– Pa našto ste onda donosili nove zakone? – usudih se da upitam.
– Kod nas je takav običaj da se što češće menjaju zakoni, i da ih ima što više. Mi smo u tome pretekli ceo svet. Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti, odbacivan, i opet nanovo priman, te tako ni mi, niti se građani mogu razabrati i znati koji zakoni važe, a koji su odbačeni… Ja držim, gospodine, da u tome leži savršenstvo i kultura jedne zemlje! – dodade ministar, na završetku.
– Imate pravo, gospodine ministre; i stranci vam moraju zavideti na tako mudrom uređenju.
Uskoro se pozdravim sa gospodinom ministrom i izađem na ulicu.
***
Na ulici me iznenadi nepregledna masa sveta što se u grupama talasa sa sviju strana, skupljajući se pred jednom velikom kućom. Svaka od tih velikih grupa ljudi istakla svoju zastavu, na kojoj je ispisano ime kraja iz koga je narod u grupi, a ispod toga reči: „Za Stradiju sve žrtvujemo“ ili: „Stradija nam je milija i od svinja!“
Ulica dobila naročiti svečan izgled, na kućama istaknute bele zastave sa narodnim grbom u sredi, sve radnje zatvorene, a svaki saobraćaj prekinut.
– Šta je ovo? – upitam radoznalo jednog gospodina na ulici.
– Svečanost. Zar niste znali?
– Nisam.
– Pa o tome se piše po novinama već tri dana. Naš veliki državnik i diplomata, koji ima velikih i ogromnih zasluga za otadžbinu, a i presudni uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku naše zemlje, imao je jaku kijavicu, koja je izlečena milošću božjom i iskrenim zauzimanjem stručnih lekara, te sad to neće smetati velikom i mudrom državniku da svu svoju brigu i staranje posveti na dobro i sreću ove namučene zemlje, i da je povede još boljoj budućnosti.
Svet se okupi pred domom velikog državnika u tolikoj masi da i kiša najjača ne bi od ljudi, žena i dece, mogla pasti na zemlju. Ljudi poskidali kape, a u svakoj grupi je po jedan kome iz džepa strči napisan rodoljubivi govor.
I na balkonu svoga doma pojavi se sedi državnik, a gromoglasno „Živeo!“ prolomi vazduh i odjeknu celim gradom. Na svima okolnim kućama zazvečaše prozori i na njima se pojaviše mnoge glave. Ograde oko kuća, krovovi, sve to puno radoznala sveta, pa čak i na svakoj badži od tavana vire bar po dve, tri glave.
***
Prestadoše uzvici, nastade mrtva tišina, iz mase zaciča s trepetom tanak glas:
– Mudri državniče!…
– Živeo! živeo! živeo! – prekidoše govornika burni i silni uzvici; a kad se stiša rodoljubiva masa, govornik produži:
– Narod moga kraja lije tople suze radosti, i klečeći na kolenima zahvaljuje premilostivom Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku bedu od našeg naroda i dade ozdravljenja tebi, vrli naš državniče, da nam dugo poživiš na sreću naroda i ponos zemlje! – završi govornik, a hiljadama grla uzviknu:
– Živeo!
Mudri državnik zahvali govorniku na iskrenom čestitanju i napomenu da će sve njegove misli i osećanja biti i ubuduće upravljeni na to da se ojača kultura, privreda i blagostanje mile otadžbine.
Razume se, posle tog njegovog govora ponovi se nebrojeno puta: „Živeo!“
Sad se tako izređa desetak govornika iz raznih krajeva otadžbine, a posle svakog govora stari državnik je odgovarao rodoljubivim i jezgrovitim govorima. Naravno, kroza sve je to bilo isprpletano ono oduševljeno, gromoglasno: „Živeo!“
Dugo je trajalo dok se svi ti obredi izvršiše, a kad se dođe kraju, zasvira muzika kroz sve ulice, a svet je šetao gore-dole, uveličavajući time svečanost.
Uveče je bilo osvetljenje, i opet muzika, uz zapaljene buktinje koje nosaše rodoljubiva masa sveta, prolamaše vazduh po ulicama ovog srećnog grada; a u visini, u tamnom vazduhu, rasprskavale su se raketle, te zasija ime velikog državnika, koje izgleda kao od sitnih zvezdica opleteno.
Posle toga nastade duboka, tiha noć, i rodoljubivi građani divne zemlje Stradije, umoreni vršeći svoje uzvišene građanske dužnosti, zaspaše slatkim snom, snivajući srećnu budućnost i veličinu svoje mile otadžbine. Razbijen ovim čudnim utiscima, ne mogoh cele noći zaspati, i tek pred zoru što me, obučena, s naslonjenom glavom na sto, zanese san, a kao da čuh neki strašan, demonski glas sa zlobnim kikotom:
– To je tvoja otadžbina!… Ha, ha, ha, ha! Trgoh se, i grudi zadrhtaše od strašne slutnje, a u ušima odjekuje ono pakosno:
– Ha, ha, ha, ha!
***
Sutradan se već o toj svečanosti pisalo u svima listovima zemaljskim, a u vladinom listu naročito, u kome sem toga beše vazdan telegrama iz sviju krajeva Stradije, u kojima se sa nebrojeno mnogo potpisa žali što se nije moglo stići da lično iskažu svoju radost zbog srećnog ozdravljenja velikog državnika.
Sem toga, glavni lekar državnikov postade odjednom slavan čovek. U svima listovima moglo se čitati kako će svesni građani ovoga i onoga mesta, ovoga i onoga sreza ili kraja, ceneći zasluge lekara Mirona (tako se zvao), kupiti takav i takav skupoceni poklon. U jednim novinama stoji:
„Saznali smo da i grad Kradija, po ugledu na druge gradove, sprema skupoceni poklon lekaru Mironu. To će biti mala srebrna statua Eskulapova koji će u rukama držati takođe srbrni divit, oko koga se prepleću dve pozlaćene zmije sa dijamantima mesto očiju, i u ustima drže sveće. Na grudima Eskulapovim biće zlatom urezane reči: „Građani grada Kradije, iz večne zahvalnosti za zasluge prema Otadžbini, lekaru Mironu.“
Ovakvih vesti bile su prepune novine. Svuda su se po zemlji spremali lekaru skupoceni pokloni i putem telegrama iskazivala zahvalnost ovome srećnom lekaru. Jedan grad je toliko bio oduševljen da je čak počeo podizati veličanstvenu vilu, na kojoj će biti uzidana grdno velika mermerna ploča, i na toj ploči izraz narodne zahvalnosti.
A već samo po sebi se razume da je odmah izrađena i umnožena slika koja je predstavljala kako se veliki državnik rukuje i zahvaljuje lekaru za iskreno zauzimanje. Ispod nje je tekst:
„Hvala ti, odani Mirone, ti si otklonio od mene bolest, koja me je ometala da se sav posvetim staranju za sreću svoje drage otadžbine!“
“ Ja sam samo vršio svoju svetu dužnost prema otadžbini!“
Više njihovih glava lebdi, u oblaku golub i u kljunu nosi traku na kojoj su reči:
„Milostivi Tvorac otklanja svako zlo od Stradije, koja mu je u volji“.
Više goluba je krupan naslov: „Za spomen na dan srećnog ozdravljenja velikog državnika Simona“ (mislim, tako se zvao, ako se dobro sećam).
Po svima ulicama i hotelima nose dečica ove slike i viču u sav glas:
– Nove slike! Državnik Simon i lekar Miron!…
***
Kad sam pročitao nekoliko listova (u svakom gotovo bila je opširna biografija čuvenog i rodoljubivog lekara), rešim se da odem gospodinu ministru privrede zemaljske.
Ministar privrede, postariji, omalen, žurav čovečić, prosed, sa naočarima na nosu, dočeka me ljubaznije nego što sam i mogao očekivati. Namesti me da sednem kraj njegova stola, a on sede za sto na svoje mesto. Sto je bio pretrpan nekim starim knjigama sa požutelim listovima i otrcanim koricama.
– Odmah ću da vam se pohvalim. Ne možete verovati koliko sam zadovoljan! Šta mislite, šta sam pronašao?
– Neki način kojim ćete moći usavršiti privredu u zemlji.
– 0, ne! Kakvu privredu! Privreda je usavršena dobrim zakonima. O tome više ne treba ni misliti.
Ja zaćutah, ne znajući šta da mu kažem, dok mi on s dobroćudnim, blaženim osmehom reče, pokazujući neku staru knjižurinu:
– Šta mislite, koje je ovo delo?
Ja se učinim kao da se sećam, dok će on opet sa onim blaženim osmehom:
– Omirova Ilijada!… Ali, vrlo, vrlo… retko izdanje!… – izgovori sladeći svaku reč, i uze me ljubopitljivo gledati kako će me to iznenaditi.
I zaista sam bio iznenađen, ali samo iz drugih razloga; ali sam se pravio kako me baš ta retkost zadivljuje. – To vam je divno – rekoh.
– Ali kad vam još kažem da ovog izdanja više i nema!…
– Ta to je veličanstveno! – uzviknuh kao oduševljeno i uzeh razmatrati knjigu, praveći se duboko tronut i zainteresovan tom retkošću.
Jedva sam uspeo raznovrsnim zapitkivanjima da odvratim razgovor od toga njegovog Omira, o kom ja nisam nikad čuo reči.
– Uzimam slobodu, gospodine ministre, da vas zapitam o tim valjanim privrednim zakonima! – rekoh.
– To su zakoni, upravo reći, klasični. Nijedna zemlja, verujte, ne troši na podizanje privrede koliko naša zemlja.
– Tako i treba – rekoh – to je i najvažnija osnova za napredak svake zemlje.
– To sam i ja, razume se, i imao na umu, kad sam uspeo da se što bolje zakoni naprave i da se što veći budžet odobri za podizanje privrede i industrije u zemlji.
– Koliki je budžet, ako smem pitati, gospodine ministre?
– Lanjske godine, kad je bilo drugo ministarstvo, bio je budžet manji, ali ja sam uspeo velikim trudom i zauzimanjem da u budžet uđe pet miliona dinara.
– To je za vašu zemlju dovoljno!
– Dovoljno… E sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: „Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više.“
– To je povoljan zakon – rekoh.
Ministar se zadovoljno osmehnu, pa produži:
– Razgranao sam činovništvo u svojoj struci tako da svako selo ima privredno nadleštvo od pet činovnika, od kojih je najstariji upravnik ekonomije i privrede sela toga i toga. Zatim, u svakom sreskom mestu je ekonom za srez sa velikim personalom činovnika, a nad svima su pokrajinski ekonomi, i ima ih dvadeset, na koliko je pokrajina podeljena naša zemlja. Svaki od pokrajinskih ekonoma ima celokupan nadzor sa svojim činovništvom, da motri nad svima ostalim činovnicima vrše li svoju dužnost, i da utiče na snaženje privrede u celom kraju. Preko njega vrši ministarstvo (koje ima dvadeset odeljenja, i u svakom po jedan šef odeljenja sa velikim brojem činovnika) prepisku sa celim krajem. Svaki šef odeljenja u ministarstvu ima prepisku sa po jednim ekonomom pokrajinskim, a oni posle o tome izveštavaju ministra, preko njegovih ličnih sekretara.
– To je onda užasna administracija? – primetim.
– Vrlo velika. Naše ministarstvo ima najveći broj numera od sviju ostalih. Činovnici nemaju kad od akta da dignu glave povazdan.
Posle malog ćutanja, produži ministar:
– Posle toga, ja sam udesio da svako selo ima dobro uređenu čitaonicu, koja mora biti snabdevena dobrim knjigama za ratarstvo, šumarstvo, stočarstvo, pčelarstvo i druge grane privrede.
– Seljaci sigurno rado čitaju?
– To je obavezno, kao i vojna obaveza. Dva časa pre podne i dva časa po podne mora svaki radnik seljak provesti u čitaonici, gde čita (ili mu čitaju ako nije pismen), a sem toga im činovnici drže predavanja o savremenom racionalnom obdelavanju zemlje.
– Pa kad, onda, rade u polju? – upitam.
– E, vidite kako je. U početku izgleda tako. Ovo je spor način, koji će u prvi mah izgledati nepodesan, ali posle će se tek videti blagotvorni uticaj ove krupne reforme. Po mome dubokom uverenju, najglavnije je da se prvo teorija dobro utvrdi, pa će posle ići lako, i onda će se videti da će se sve ovo vreme provedeno u teorijskom izučavanju privrede stostruko nadoknaditi. Treba, gospodine moj, imati jaku osnovu, temelj zdrav, pa podizati zgradu! – završi ministar, i od uzbuđenja obrisa znoj sa čela.
– Potpuno odobravam vaše genijalne poglede na privredu! – rekoh oduševljeno.
– I tako sam taman lepo rasporedio pet miliona dinara: dva miliona na činovnike, jedan milion honorara piscima za udžbenike iz privrede, jedan milion na zasnivanje biblioteke, i jedan milion na dijurne činovnicima. To je taman pet.
– To ste divota udesili!… Dosta i na biblioteke trošite.
– E, vidite, ja sam sada izdao raspis da se, sem privrednih knjiga, nabavljaju i udžbenici za grčki i latinski jezik, te se seljaci posle poljskog rada mogu, učeći klasične jezike, oblgorođavati. Svaka čitaonica ima Omira, Tacita, Paterkula i vazda drugih lepih dela iz klasične literature.
– Divota! – uzviknem s raširenim rukama, i odmah ustanem, te se pozdravim s gospodinom ministrom i pođem, jer mi već bučaše glava od te velike reforme, koju nisam mogao shvatiti.
Ministar finansija, kad odoh da ga posetim, primio me je odmah, iako je, kako on kaže, bio u velikom poslu.
– Baš dobro te ste došli, gospodine, te ću se tako malo odmoriti. Dosad sam radio, pa me, verujte, već glava boli! – reče ministar i pogleda me klonulim, pomućenim pogledom.
– Zaista je vaš položaj vrlo težak pri tako ogromnom radu. Bez sumnje ste razmišljali o kakvom važnom finansijskom pitanju? – primetim.
– Držim da će vas na svaki način zanimati polemika koju vodim sa gospodinom ministrom građevina o jednom vrlo važnom pitanju. Od jutros sam puna tri časa na tome radio. Držim da ja imam prava i da zastupam pravednu stvar… Evo, pokazaću vam članak koji sam priredio za štampu.
Ja sam s nestrpljenjem očekivao da čujem taj znameniti članak i da, u isto vreme, saznam oko čega se vodi ta važna i očajna borba između ministra finansija i ministra građevina. Ministar, dostojanstveno, sa svečanom ozbiljnošću na licu, uze u ruke rukopis, iskašlja se, i pročita naslov:
„Još dve-tri reči povodom pitanja: Dokle se na jug u starom veku prostirala granica naše zemlje.“
– Pa to je, kako izgleda, neka istorijska raspra?
– Istorijska – reče ministar malo začuđen tako neočekivanim pitanjem i pogleda me preko svojih naočara tupim, umornim pogledom.
– Vi se bavite istorijom?
– Ja?! – uzviknu ministar s nešto ljutnje u glasu… – To je nauka kojom se ja bavim već blizu trideset godina, i to, da ne laskam sebi, sa uspehom – završi ministar, i pogleda me prekorno.
– Ja veoma cenim istoriju i ljude koji ceo svoj život posvete toj zaista važnoj nauci – rekoh učtivo da bih, koliko-toliko, opravdao svoj malopređašnji zaista nerazmišljeni postupak.
– Ne samo važna, gospodine moj, već najvažnija, razumete li, najvažnija! – uzviknu oduševljeno ministar i pogleda me značajno, ispitujući.
– Sasvim tako! – rekoh.
– Eto, vidite – opet će ministar – koliko bi bilo štete kad bi se, recimo, o granici naše zemlje utvrdilo onako kako to iznosi moj kolega ministar građevina.
– A i on je istorik? – prekidoh ga pitanjem.
– Nadriistorik. On svojim radom na toj nauci samo štete donosi. Uzmite, samo, pa čitajte njegove poglede povodom toga pitanja o staroj granici naše zemlje, pa ćete videti koliko tu ima njegovoga neznanja, pa čak, ako hoćemo pravo, i nepatriotizma.
– Šta on dokazuje, ako smem znati? – upitam ga.
– Ne dokazuje on ništa, gospodine moj! Žalosno je to dokazivanje kad on veli da je stara granica s južne strane išla severno od grada, Kradije; a to je nepoštenje; jer naši neprijatelji onda mogu s mirnom savešću polagati pravo na zemljište do više Kradije. Šta mislite koliko štete time nanosi ovoj napaćenoj zemlji? – uzviknu ministar ljutito, s pravednim gnevom, uzdrhtalim, bolnim glasom.
– Neizmerna šteta! – uzviknem i ja, kao preneražen tom strahotom koja bi postigla celu zemlju zbog neznanja i nerazumevanja ministra građevina.
– Ja to pitanje, gospodine, neću ostaviti, jer to mi, najzad, nalaže dužnost koju imam da činim prema našoj miloj otadžbini kao sin njen. Ja ću to pitanje izneti i pred samo narodno predstavništvo, pa neka ono donese svoju odluku, koja ima da važi za svakog građanina ove zemlje. U protivnom slučaju, ja ću dati ostavku, jer ovo je već drugi moj sukob sa ministrom građevina, i to sve zbog tako važnih pitanja po zemlju.
– Pa zar skupština može i o tim naučnim pitanjima donositi odluke?
– Zašto ne? Skupština ima pravo da o svima pitanjima donosi odluke koje su obavezne za svakog kao zakon. Juče je baš jedan građanin podneo skupštini molbu da mu se dan rođenja računa pet godina ranije nego što se rodio.
– Kako to može? – uzviknuh i nehotice od čuda.
– Može, zašto ne?… On se, recimo, rodio… 74. godine, a skupština njegov dan rođenja proglasi da je u godini… 69.
– Čudnovato! A šta mu to treba?
– Treba mu, jer tek tako ima prava da se kandiduje za poslanika na jedno upražnjeno mesto, a on je naš čovek i pomagaće svojski postojeće političko stanje.
Zaprepašten od čuda, nisam umeo ni reči progovoriti. Ministar to kao da primeti, te će reći:
– Vas kao da to čudi. Takvi i slični slučajevi nisu retki. Jednoj gospođi skupština je uvažila molbu takve iste prirode. Ona je, opet, molila da je skupština oglasi za deset godina mlađu nego što je. Jedna je, opet, podnela molbu da narodno predstavništvo donese merodavnu odluku da je u braku sa svojim mužem rodila dvoje dece, koja odmah postaju zakoniti naslednici njenog bogatog muža. I skupština, razume se, kako je ona imala jakih i dobrih prijatelja, usvoji njenu naivnu i plemenitu molbu, i oglasi je majkom dvoje dece.
– A gde su deca? – upitam.
– Koja deca?
– Pa deca o kojoj govorite?
– Ta dece nema, razumete li, ali se računa, zbog te odluke skupštinske, da ta gospođa ima dva deteta, i tako je prestao rđav život između nje i njenog muža.
– To ne razumem – primetim, iako čak ne beše učtivo da to kažem.
– Kako ne razumete?… Vrlo prosta stvar. Taj bogati trgovac, muž te gospođe o kojoj govorimo, nema s njom dece. Razumete li?
– Razumem.
– E, lepo, sad pazite dalje: kako je on vrlo bogat, to zaželi da ima dece koja će naslediti njegovo veliko imanje, i usled toga dođe do vrlo rđava života između njega i njegove žene. Njegova žena, onda, kao što vam kažem, podnese skupštini molbu, i skupština povoljno reši.
– Pa je li bogati trgovac zadovoljan takvom odlukom narodnog predstavništva?
– Razume se da je zadovoljan. Sad je potpuno umiren, i veoma od tada voli svoju ženu.
Razgovor je tekao dalje, razgovarali smo o mnogim stvarima, ali se gospodin ministar ni jednom rečju ne dotače pitanja finansijskih.
Naposletku, okuražim se da ga najponiznije zapitam:
– Finansije su vrlo dobro uređene u vašoj zemlji, gospodine ministre?
– Vrlo dobro! – reče on s pouzdanošću, pa odmah zatim dodade:
– Glavna je stvar budžet dobro izraditi, pa sve ide lako.
– Koliko je miliona godišnje budžet vaše zemlje?
– Preko osamdeset miliona. A evo kako je raspoređen: Za bivše ministre, koji su sad bilo u penziji, bilo na raspoloženju, trideset miliona, za nabavljanje ordenja deset miliona, za uvođenje štednje u narod pet miliona.
– Izvinite, gospodine ministre, što vas prekidam… Ne razumem kakav je to izdatak od pet miliona za uvođenje štednje.
– E, vidite, gospodine, štednja je neosporno najvažnija stvar, kad je već reč o finansiranju. Te novine nema nigde u svetu, ali nas je tome nevolja naučila zbog rđavih finansijskih prilika u zemlji, te smo tako hteli da žrtvujemo tu priličnu sumu godišnje samo da bismo narodu pomogli i olakšali mu koliko-toliko. Sada će, na svaki način, poći nabolje, jer je već za ovo kratko vreme izdat čitav milion piscima knjiga o štednji za narod. Ja sam i sam nauman da, koliko-toliko, pomognem narodu u tom pogledu, te sam već počeo pisati delo: „Štednja u našem narodu u starom veku“; a moj sin piše delo: „Uticaj štednje na kulturni napredak u narodu“; a moja ćerka je do sada napisala dve pripovetke, opet za narod, u kojima se iznosi kako valja štedeti, a sad piše i treću: „Raskošna Ljubica i štedljiva Mica“.
– Mora biti neka vrlo lepa priča?!
– Vrlo lepa; u njoj se iznosi kako propada Ljubica zbog ljubavi, a Mica se udala za velikog bogataša, i uvek se odlikovala štednjom. „Ko štedi, tome i Bog pomaže“, završuje se priča.
– To će imati neobično dobra uticaja na narod! – rekoh oduševljen.
– Razume se – produži gospodin ministar – velika i značajna uticaja. Eto, na primer, otkad je ustanovljena štednja, moja ćer je već preko sto hiljada uštedila za miraz sebi.
– To vam je onda najvažnija partija u budžetu – primetim.
– Tako je, ali je samo bilo mučno doći na tako srećnu misao, a ostale su budžetske partije bile i ranije, pre moga ministrovanja. Na primer, za narodne svečanosti pet miliona, za poverljive vladine izdatke deset miliona, za tajnu policiju pet miliona, za održavanje i utvrđivanje vlade na svome položaju pet miliona, na reprezentaciju članova vlade pola miliona. Tu smo, kao i svuda, veoma štedljivi. I sad dolazi ono sve ostalo manje važno u budžetu.
– A na prosvetu, vojsku, i ostalo činovništvo?
– Jest, imate pravo, i tu, sem prosvete, ide oko četrdeset miliona, ali to ulazi u redovni godišnji deficit.
– A prosveta?
– Prosveta? E ona već, razume se, dolazi u nepredviđene izdatke.
– Pa čime onda pokrivate tako veliki deficit?
– Ničim. Čim se može pokriti? To dolazi u dug. Čim se nakupi poviše deficita, mi zaključimo zajam, pa tako opet. Ali se i, s druge strane, staramo da u nekim budžetskim partijama bude suficita. Ja sam već u svome ministarstvu počeo uvoditi štednju, a na tome živo rade i ostale moje kolege. Štednja, kao što vam kažem, to je osnova za blagostanje svake zemlje. Juče sam u interesu štednje otpustio jednoga služitelja. To je već ušteda od osam stotina dinara godišnje.
– To ste dobro učinili! – primetih.
– Moramo se, gospodine, već jedared početi starati o blagostanju narodnom. Momak plače da ga primim opet, moli, a nije grešnik ni rđav, ali što ne ide, ne ide; jer to zahtevaju interesi naše mile otadbine. „S polovinom ću plate služiti“, veli on meni. „Ne može da bude, rekoh; ja jesam ministar, ali ovo nisu moje pare, već narodne, krvavo stečene, i ja moram o svakom dinaru voditi ozbiljna računa.“ Molim vas, gospodine, recite sami, otkud ja smem uludo baciti državnih osam stotina dinara? – završi ministar, i s raširenim rukama očekivaše od mene pozitivan odgovor.
– Sasvim tako!
– Eto, onomad je izdata velika suma novca jednom članu vlade da leči ženu iz budžeta na poverljive izdatke, i onda, ako se ne pazi na svaku paru, kako će narod plaćati?
– A koliki su prihodi u zemlji, gospodine ministre; to je, držim, važna stvar?
– The, to baš i nije važno!… Kako da vam kažem? Upravo, ne zna se još koliki su prihodi. Čitao sam nešto o tome u jednom stranom listu, ali ko zna je li to tačno? Tek, na svaki način, ima dosta prihoda, dosta bez sumnje – reče ministar sa ubeđenjem i nekom stručnjačkom važnošću!
U tom prijatnom i važnom razgovoru prekide nas momak, koji uđe u ministrovu kancelariju i javi da jedna činovnička deputacija želi pred gospodina ministra.
– Zvaću ih maločas, neka pričekaju – reče momku – a zatim se obrati meni:
– Verujte da sam tako umoran od tog mnogog primanja od ovo dva-tri dana, da mi čisto glava buči. Ovo sad s vama što sam ugrabio da provedem u prijatnom razgovoru!
– Dolaze poslom? – upitah.
– Imao sam, evo vidite, baš tu na nozi grdno veliki žulj, pa sam ga pre četiri dana operisao, i operacija je, bogu hvala, ispala vrlo srećno. Zbog toga dolaze činovnici, sa svojim šefovima na čelu, te mi čestitaju i izražavaju svoju radost zbog srećno izvršene operacije.
Ja se izvinim gospodinu ministru što sam ga smetao u poslu, a da ga ne bih i dalje prekidao, to se najučtivije pozdravim i iziđem iz njegova kabineta.
I zaista, o tome žulju ministra finasija beše i u novinama vazda novih saopštenja:
„Činovnici… nadleštva, juče u četiri časa po podne, sa svojim šefom na čelu, bili su deputativno kod gospodina ministra finansija da mu čestitaju s radošću srećnu operaciju žulja. Gospodin ministar ih je izvoleo ljubazno i svesrdno primiti, a tom prilikom je g. šef u ime sviju činovnika svoga nadleštva, izgovorio dirljiv govor u tom smislu, a gospodin ministar je zahvalio svima na toj retkoj pažnji i iskrenom osećanju.“
***
Kada sam izišao na ulicu, opet ulica prepuna silna sveta što se talasa na sve strane, a graja da uši zaglunu.
– Kuda će ovaj ovoliki svet? Šta je sad opet?… Sigurno deputacija kakva? – mislio sam u sebi, gledajući s čuđenjem u tu nebrojenu šarenu masu raznovrsna sveta, i priđem prvom što beše do mene, te ga zapitam:
– Kuda žuri ovaj ovoliki svet?
Onaj se oseti duboko uvređen od tog mog glupog pitanja, pogleda me ljutito i s prezrenjem, pa se okrete leđima meni i pođe za masom.
Zapitam drugog, trećeg, i svaki me s prezrenjem pogleda i ne odgovori. Najzad se namerih na jednog s kojim sam se poznao prilikom pokretanja jednog patriotskog lista (a već u toj zemlji, da se ne čudite, svaki dan se pokreće po nekoliko listova), te upitah i njega:
– Kuda žuri ovoliki svet? – a strepim da li ću i s ovim poznatim patriotom još gore proći nego sa ostalima.
I on me pogleda prezrivo, pa zagušenim glasom, punim srdžbe i gneva, izgovori:
– Sramota!
Ja se zastideh i jedva promucam:
– Izvinite, nisam imao nameru da vas vređam, samo sam hteo da zapitam…
– No, to je lepo pitanje! Gde ti živiš, zar te nije sramota da pitaš za jednu stvar koju i stoka može znati? Naša zemlja strada, i mi svi žurimo da joj priteknemo u pomoć kao njeni valjani sinovi, a ti se iščuđavaš, i ne znaš za tako važan događaj! – izgovori moj poznanik glasom što drhti patriotskim bolom.
Ja sam se dugo izvinjavao i pravdao za tako krupnu pogrešku, koju sam nerazmišljeno učinio, i zamolim ga zaoproštaj.
On se odobrovolji i ispriča mi kako Anuti, jedno ratoborno pleme, upadaju s juga u njihovu zemlju i čine grdne zulume.
– Danas je stigla vest – produži on govor – da su noćas potukli mnoge porodice, popalili mnoge domove i zaplenili mnogu stoku!
– To je strašno! – rekoh, i stresem se od užasa i dođe mi da jurnem na jug zemlje i da se pobijem sa Anutima, jer me tako zabole stradanje nevinih, mirnih građana od njihova varvarstva, pa čisto zaboravih da sam star, iznuren i nemoćan – osetih u tom trenutku mladićku snagu.
– Pa zar smemo mi ostati gluvi prema tim pokoljima i tom zverskom postupanju naših suseda?
– Nikako! – uzviknuh oduševljen njegovim vatrenim rečima; i od boga bi bila grehota!
– Zato i žurimo na zbor. Nijednoga svesnoga građanina nema koji na ovaj zbor neće doći; samo će svaki stalež za sebe držati zbor na zasebnom mestu.
– Što to?
– The, što?… Naša večita nesloga! Ali, ipak, svaki zbor će doneti jednodušnu odluku, patriotsku. Uostalom, i bolje je što više, a glavno je da smo svi u osećanju i mislima složni, dišemo jednom dušom, kad je pitanje o našoj miloj otacbini.
I zaista, svet se poče odvajati u razne grupe i ići raznim pravcima; svaka grupa žuri na svoje određeno mesto gde će se držati zbor.
Kako, razume se, nisam mogao stići na sve zborove, to se sa svojim poznanikom uputim tamo kuda iđaše on i njegova grupa. To su bili činovnici sudske i policijske struke.
Zađosmo u prostranu salu jednog hotela, u kojoj već behu spremljena sedišta i sto sa zelenom čohom za sazivače zbora. Rodoljubivi građani posedaše na stolice, a sazivači zauzeše svoja mesta za stolom.
– Braćo! – poče jedan od sazivača. – Vi već znate što smo se ovde okupili. Sve je vas ovde okupilo plemenito osećanje i želja da se nađe leka i stane na put drskim upadima anutskih četa u južne krajeve naše drage otadžbine, da se pomogne nesrećnome narodu koji strada. Nego, pre svega, gospodo, kao što znate, pri ovakvim prilikama red je da se izbere predsednik, potpredsednik i sekretari zbora.
Posle duge graje izabraše toga što otvori zbor za predsednika, a one druge sazivače za ostalo zborsko časništvo.
Pošto se, po utvrđenom redu i običaju, časnici odborski zahvališe rodoljubivo skupu na toj retkoj počasti, predsednik lupi u zvono i objavi da je zbor otvoren.
– Želi li ko da govori? – upita.
Javi se jedan iz prvog reda sedišta i reče da je red da se sa zbora pozdravi vlada i veliki mudri državnik, koji će samom vladaru protumačiti izraze njihove vrednosti i odanosti.
Zbor primi taj predlog i odmah se spremiše napismeni pozdravi, koji behu aklamacijom usvojeni, ali da se samo na nekim mestima udesi red reči pravilno, po sintaksi.
Stadoše se javljati govornici sve jači i jači. Svaki govor beše pun rodoljublja, pun bola i pun gneva prema Anutima. Svaki je od govornika bio saglasan s predlogom prvog govornika da se bez ikakva odlaganja, jer je stvar i inače hitne prirode, donese odmah tu, na zboru, oštra rezolucija, kojom će se najenergičnije osuditi varvarski postupci Anuta.
I tu odmah izabraše trojicu, koji su dobro vladali jezikom, da sastave rezoluciju u pomenutom smislu i da je pročitaju zboru radi odobrenja.
U isti mah, javi se jedan s gotovom rezolucijom i zamoli zbor za dozvolu da je pročita, pa ako se zbor slaže s njom, da se primi.
Odobriše mu, i onaj uze čitati:
„Činovnici sudske i policijske struke okupljeni na današnjem zboru, duboko potreseni nemilim događajima koji se svakodnevno, nažalost, odigravaju u južnim krajevima naše zemlje, zbog varvarskog ponašanja anutskih četa, nalaze se pobuđeni da donesu sledeću rezoluciju:
1. Duboko sažaljevamo što je naš narod u tim krajevima snašla takva beda i nesreća;
2. Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s njima!
3. S gnušanjem i prezrenjem konstatujemo da su Anuti nekulturan narod, nedostojan i pažnje svojih prosvećenih suseda.“
Ova rezolucija bi jednoglasno primljena u načelu, ali pri burnoj debati u pojedinostima bi još usvojeno da se kod 2. tačke doda kod „divlje“ još i reč „odvratne“.
Zatim ovlastiše upravu da u ime zbora potpiše rezoluciju, a zbor se raziđe u najvećem redu.
Na ulici opet graja i masa sveta što se vraćaše sa mnogih patriotskih zborova.
Na licima se njihovim sad primećivaše duševni mir, kao ono kad čovek oseti zadovoljstvo posle izvršene teške, ali plemenite, uzvišene dužnosti.
Na mnogim mestima čuo sam razgovor ovakve prirode:
– Nije trebalo, ipak, da bude onako oštro – dokazuje jedan.
– Šta nije trebalo? Dobro je ono. Nije nego šta misliš? Prema takvim životinjama treba biti grub i oštar – ljuti se drugi.
– Znam, molim te, ali ne ide, nije taktično! – opet će prvi.
– Kakav takt prema njima ti još hoćeš? Da se, valjda, ne zamerimo tako valjanim ljudima, šta li? Ovako ti njima, pa kad čita da se strese – opet će drugi, a glas mu drhti od ljutine.
– Pa mi baš i treba, kao prosvećeni, da budemo uzvišeniji od njih; a, posle toga, treba biti oprezan da se ne zamerimo susednoj zemlji – razleže onaj miroljubivi i taktični.
Pred veče toga istog dana već su se u novinama mogle čitati mnogobrojne rezolucije donete toga dana na rodoljubivim zborovima. Niko nije izostao a da ne pohita zemlji u pomoć. Prepune novine: rezolucija profesora povodom nemilih događaja na jugu Stradije, rezolucija omladine, rezolucija učitelja, rezolucija oficira, rezolucija radnika, trgovaca, lekara, prepisača. Jednim slovom, niko nije izostao. Sve su rezolucije u jednom duhu, sve oštre i odlučne, u svakoj ima ono „duboko potreseni“, „najoštrije osuđujemo“, i tako dalje.
Uveče je, opet, nastalo veselje u gradu, a zatim miran, tih i spokojan san rodoljubivih i kuražnih sinova srećne zemlje Stradije.
Sutradan su stizale vesti iz ostalih krajeva Stradije. Nijednog jedinog mesta nema gde ne beše doneta oštra rezolucija povodom „poslednjih nemilih događaja“, kako su to Strađani nazvali.
A, već, po sebi se razume da je svaki građanin za ove velike usluge otadžbini, ko manje ko više, obasut odlikovanjima za građansku kuraž i vrline.
I mene oduševi taj bujni narod, pun građanske svesti i samopregorevanja za opštu stvar, pa mi se iz grudi ote uzvik: „Stradijo, ti nećeš nikad propasti, pa ma svi narodi propali!“
– Ha, ha, ha, ha! – u tom trenutku kao da mi zazvoni u ušima opet onaj satanski, podrugljiv smeh nekog zlog duha ove srećne i blažene zemlje.
Nehotice uzdahnem.
Iako sam mislio da prvo idem ministru prosvete, ipak, zbog ovih poslednjih nemilih događaja, zaželim da čujem šta o tome misli ministar vojni, te se još istog dana uputim njemu.
Ministar vojni, mali žurav čovečić s upalim grudima i tankim ručicama, tek beše svršio molitvu malo pre nego što mene primi.
U njegovoj kancelariji se osećaše miris izmirne i tamjana kao god u kakvom hramu, a na stolu njegovom vazda pobožnih, starih i već požutelih knjiga.
Ja u prvo vreme pomislih da sam pogrešio i došao drugom kome, ali me uniforma višeg oficira, što je gospodin ministar imaše na sebi, ipak protivnome uveravaše.
– Izvinite, gospodine – reče blago nežnim tankim glasom – sad sam baš svršio svoju redovnu molitvu. Ja to činim uvek kad god sedam za posao, a naročito sada molitvi ima mnogo više smisla, zbog ovih poslednjih nemilih događaja na jugu naše mile zemlje.
– Ako oni produže svoje upade, to još može doći do rata? – upitam.
– A ne, nema nikakve opasnosti.
– Ali ja držim, gospodine ministre, da je to već opasnost kad oni ubijaju ljude i pljačkaju svakodnevno po čitavom jednom kraju vaše zemlje?
– Ubijaju, to jeste; ali mi ne možemo biti tako nekulturni, tako divljačni kao… Ovde je hladno, kao da odnekud ima promaje. Kažem tim nesrećnim momcima da u mojoj sobi temperatura bude uvek šesnaest i po stepeni, pa ipak ništa… – skrenu gospodin ministar svoj započeti govor i zazvoni u zvonce za momka.
Momak uđe i pokloni se, a zveknuše mu ordeni na grudima.
– Pa jesam li ja vama, za ime boga, govorio da u mom kabinetu bude stalna temperatura od šesnaest i po stepeni, a eto, sad opet hladno; pa neka promaja; prosto da se smrzne čovek!
– Evo, gospodine ministre, sprava za merenje toplote pokazuje osamnaest! – reče momak učtivo i pokloni se.
– Onda dobro – reći će ministar, zadovoljan odgovorom. – Možete sad ići, ako je po volji.
Momak se opet duboko pokloni i iziđe.
– Baš mi ta prokleta temperatura, verujte, zadaje mnogo brige; a temperatura je za vojsku glavna stvar. Ako temperatura nije kao što treba, vojska neće valjati ništa… Celo jutro sam spremao raspis svima komandama… Evo, baš ću vam ga pročitati:
„Kako su u poslednje vreme učestali upadi Anuta u južne krajeve naše zemlje, to naređujem da se vojnici svakog dana zajednički, pod komandom, mole svevišnjem Bogu za spas naše drage nam i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka. Molitvu će za taj slučaj, onu koju treba, odrediti vojni sveštenik; ali, na kraju molitve, da dođe i ovo: ‘Neka dobrim, mirnim i pravednim građanima što padoše kao žrtve zverskog nasilja divljačkih Anuta milostivi Bog da rajsko naselje! Bog da im prosti pravednu rodoljubivu dušu; laka im bila zemlja Stradija, koju su iskreno i žarko ljubili! Slava im!’ Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine odjednom; ali će se izgovarati pobožnim, skrušenim glasom. Zatim će se svi ispraviti, dići gordo i ponosno glave, kao što dolikuje hrabrim sinovima naše zemlje, i tri puta gromoglasno uzviknuti, uz jek truba i lupu doboša: ‘Živela Stradija, dole s Anutima!’ Treba paziti da se sve ovo lepo i pažljivo izvede, jer od toga zavisi dobro naše otadžbine. Kad se sve to bez opasnosti izvede, onda će nekoliko četa, sa zastavom, promarširati pobedonosno kroz ulice, uz gromke ratoborne zvuke muzike, a vojnici moraju koračati oštro, tako da im se pri svakom koraku ljušne mozak u glavi. Kako je stvar hitna, to ćete sve ovo odmah tačno izvršiti, i o svemu podneti iscrpan izveštaj… U isto vreme, najstrože naređujem da obratite naročitu pažnju na temperaturu u kasarnama, kako bi bio zadovoljen taj najbitniji uslov za razvijanje vojske.“
– To će na svaki način imati uspeha, ako raspis stigne na vreme? – rekoh.
– Morao sam žuriti, te je, hvala bogu, blagovremeno otkucan telegrafom ceo raspis na čitav čas pre vašeg dolaska. Da nisam žurio da stvar ovako na vreme pametno uputim, moglo bi se desiti vazda neprijatnih rđavih slučajeva.
– Imate pravo! – rekoh koliko tek nešto da reknem, iako nisam mogao imati pojma šta bi se to rđavo moglo desiti.
– Da, gospodine moj, tako je. Da ja nisam kao ministar vojni tako uradio, mogao bi koji od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku. Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali oni neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle. Prvo i prvo, mi, današnja vlada, hoćemo miroljubivu, pobožnu spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi; a što oni tako zverski postupaju prema nama, to će im bog platiti večnom mukom i škrgutom zuba u paklu ognjenome. Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska poglavito treba za naše unutrašnje političke stvari. Na primer, ako je koja opština u rukama opozicionara, onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne, i da se vlast preda u ruke kome našem čoveku…
Gospodin ministar se zakašlja, te ja ugrabim reč.
– To sve jeste, ali ako upadi anutskih četa uzmu jače razmere?
– E, onda bismo i mi preduzeli oštrije korake.
– Šta mislite, ako smem zapitati, gospodine ministre, u takvom slučaju?
– Preduzele bi se oštrije mere, ali opet taktično, mudro, smišljeno. U prvi mah bismo naredili da se po celoj zemlji opet donesu oštrije rezolucije, pa, bogami, ako i to ne pomogne, onda bismo, razume se, morali brzo, ne gubeći ni časa, pokrenuti rodoljubivi list sa isključivo patriotskom tendencijom, i u takvom jednom listu osuli bismo čitav niz oštrih, pa čak i zajedljivih članaka protiv Anuta. Ali, ne daj bože da već, po nesreći i dotle dođe! – reče ministar, pa obori glavu skrušeno, i uze se krstiti šapućući bledim svojim ispijenim usnama tople molitve.
Mene, doduše, ne obuze nimalo to blaženo, religiozno osećanje, ali sam se, tek društva radi, i sam počeo krstiti, a neke čudne misli me obuzeše:
Čudna zemlja! – mislio sam. – Tamo ginu ljudi, ministar vojni sastavlja molitve i misli na pokretanje rodoljubivog lista! Vojska im je i poslušna i hrabra, to se dokazalo u tolikim ratovima: i zašto, onda, ne izvesti jedno odeljenje na granicu i sprečiti opasnost od tih anutskih četa?“
– Vas, možda, čudi ovakav moj plan, gospodine? – prekide me ministar u mislima.
– Pa i čudi me! – rekoh nehotično, iako se odmah pokajah zbog te nerazmišljenosti.
– Niste vi, dragi moj, posvećeni dovoljno u stvari. Nije ovde glavno održati zemlju, već što duže održati kabinet. Prošli kabinet se držao mesec dana, a mi tek dve-tri nedelje, pa da tako sramno padnemo! Položaj nam je neprestano uzdrman, i mi, razume se, moramo upotrebljavati sve mere da se što više održimo.
– Šta radite?
– Radimo što su i do sada činili! Pravimo iznenađenja svakog dana, činimo svečanosti; a sad ćemo, kako nam stvari rđavo stoje, morati izmisliti kakvu zavrru. A to je bar lako u našoj zemlji. I, što je glavno, svet se na to toliko navikao, da, čak, iako je sve ropski poslušno, sa čuđenjem raspituje: „Šta? Zar još nema nikakve zavere?“ samo ako se zadrži nekoliko dana više s tim najsigurnijim sredstvom za suzbijanje opozicije. I tako, dakle, zbog tih iznenađenja, svečanosti, zavera, nama je vojska uvek potrebna za naše unutrašnje stvari. To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ljudi ginu; ali meni je glavno da svršim preče stvari, korisnije za zemlju nego što bi bila tako očita budalaština, tući se sa Anutima. Vaše, kako mi izgleda po svemu, mišljenje o ovim stvarima nije originalno; tako, nažalost, misle i naši oficiri i naša vojska; ali mi, članovi današnjeg kabineta, gledamo na stvar mnogo dublje, trezvenije!
– Pa zar je vojska čemu god potrebnija nego da bude odbrana zemlje, odbrana onih porodica tamo na jugu, koje stradaju od tuđinskog zuluma? Jer taj isti kraj, gospodine ministre, šalje u vojsku svoje sinove, šalje ih rado, pošto u njima, u vojsci, gleda potporu svoju – rekoh gospodinu ministru dosta ljutito, iako to nisam trebao reći; e, ali dođe tako čoveku, te rekne i učini štošta, kao da je stao na ludi kamen.
– Mislite li da vojska nema preče dužnosti, gospodine? – reče mi gospodin ministar tihim, ali prekornim glasom, klimajući glavom prekorno, tužno i s nešto prezrenja; a pri tom me je s omalovažavanjem merio od glave do peta.
– Mislite li? – ponovi on s bolnim uzdahom.
– Ali, molim vas… – počeh nešto; a ko zna šta sam hteo, jer ja i sam ne znam; dok me ministar prekide jačim glasom, izgovarajući značajno svoje važno i ubedljivo pitanje.
– A parade?
– Kakve parade?
– Ta zar se još i to može pitati? A to je bar tako važna stvar u zemlji! – naljuti se malo smireni i pobožni gospodin ministar.
– Izvinite, to nisam znao – rekoh.
– Niste znali?!… Koješta! a neprestano vam govorim da, zbog raznih važnih iznenađenja u zemlji, mora biti i svečanosti i parada; a kud bi sve to moglo biti bez vojske? To je, bar za danas, glavni njen zadatak. Neka upadaju neprijateljske čete, to nisu tako važne stvari; ali, glavno je da mi paradiramo po ulicama u jeku truba; a već ako bi opasnosti po zemlju uveliko nastupile spolja, onda bi se valjda i ministar spoljnih odnosa zemaljskih počeo nešto o tome brinuti, ako ne bi bio slučajno zauzet svojim domaćim poslovima. On, siromah, ima dosta dece, ali se ipak država stara o svojim zaslužnim ljudima. Njegova se muška deca, znate, vrlo rđavo uče; i šta se moglo drugo raditi već da se izberu za državne pitomce? To je i pravo; a i za žensku decu će se država postarati; jer će im se spremiti miraz o državnom trošku, ili će se mladoženji koji bi uzeo ministrovu ćerku dati veliki položaj, koji inače, razume se već ne bi nikad mogao dobiti.
– To je lepo kad se cene zasluge! – rekoh.
– Kod nas je to jedinstveno. U tome nam nema ravna. Ma ko bio ministar, pa čak dobar ili rđav, uvek se blagodarna država stara o njegovoj porodici. Ja nemam dece, ali će država poslati moju svastiku da uči slikarstvo.
– Gospođica svastika ima dara?
– Ta ona dosad nije slikala ništa; ali, ko zna, može se očekivati uspeha. S njom će ići i njen muž, moj pašenog; i on je izabran za državnog pitomca. To je vrlo ozbiljan i vredan čovek; od njega se možemo mnogo nadati.
– To je mlad par?
– Mladi još, držeći; paši je šeset, a mojoj svaji oko pedeset i četiri godine.
– Vaš gospodin pašenog se bavi na svaki način naukom?
– O, još kako! On je inače piljar, ali rado čita romane; a novine guta, što se kaže. Čita svake naše novine, a već raznih podlistaka i romana pročitao je više od dvadeset. Njega smo poslali da studira geologiju.
Gospodin ministar ućuta, zamisli se nešto, i uze sukati svoje brojanice, koje mu višahu o maču.
– Pomenuste iznenađenja, gospodine ministre? – podsetim ga na započeti razgovor, jer me nije mnogo interesovao ni njegov paša, ni njegova svastika.
– Jest, jest, imate pravo, ja sam malo skrenuo razgovor na sporedne stvari. Imate pravo. Priredili smo krupno iznenađenje, koje mora imati veliki politički značaj.
– To će, zaista, biti vrlo značajna stvar. A o tome se ne sme znati ništa pre nego što se dogodi? – upitam radoznalo.
– Zašto ne, molim vas? To je već objavljeno narodu, i ceo narod priprema veselja i očekuje svakog časa važan događaj.
– To će biti neka sreća po vašu zemlju?
– Retka sreća. Ceo narod se raduje, i s ushićenjem pozdravlja vladu na mudroj, rodoljubivoj upravi. Ni o čemu se sad više ne govori i ne piše u našoj zemlji, već samo o tom srećnom slučaju koji će uskoro nastupiti.
– A vi ste na svaki način spremili sve što treba da takav srećan slučaj neminovno nastupi?
– Mi o tome nismo još ništa temeljnije razmišljali, ali nije isključena mogućnost da baš zaista nastupi kakav srećan slučaj. Vi, sigurno, znate onu staru, prastaru priču kako je u jednoj zemlji vlast objavila nezadovoljnom narodu da će se u zemlji pojaviti veliki Genij, uprav Mesija, koji će otadžbinu spasiti od dugova, rđave uprave, i svakeg zla i bede, pa će narod povesti boljim putem, srećnijoj budućnosti. I zaista, razdraženi i nezadovoljni narod na rđave zemaljske vlasti i upravu umiri se i nastade veselje po celoj zemlji… Niste nikad, zar, slušali tu staru priču?
– Nisam, ali je vrlo zanimljiva. Molim vas, šta je dalje bilo?
– Nastupila, kao što vam kažem, radost i veselje u celoj zemlji. Narod je, čak, skupljen na velikom opštenarodnom zboru, rešio da se bogatim prilozima kupe velika imanja i podignu mnoge palate, na kojima će biti zapisano: „Narod svom velikom Geniju i izbavitelju.“ Za kratko vreme sve je to urađeno, sve pripremljeno, samo se očekivaše Mesija. Čak je narod opštim, javnim glasanjem izabrao i ime svome izbavitelju.
Gospodin ministar zastade i uze opet svoje brojanice, na kojima poče lagano odbrajati zrna.
– I pojavi se Mesija? – upitam.
– Ne.
– Nikako?
– Valjda nikako! – reče ministar ravnodušno, i izgledaše kao da bez volje priča tu priču.
– Zašto?
– Ko to zna?
– Pa ništa se čak ni važno nije dogodilo?
– Ništa.
– Čudnovato! – rekoh.
– Mesto Mesije, pao je te godine veliki grad i upropastio sve useve u zemlji! – reč ministar, gledajući smireno u svoje ćilibarske brojanice.
– A narod? – pitam.
– Koji?
– Pa narod u toj zemlji o kojoj govori ta zanimljiva priča?
– Ništa! – reče ministar.
– Baš ništa!
– Šta bi!… Narod kao narod!
– To je divno čudo! – rekoh.
– The, ono, ako hoćete pravo, narod je ipak u ćaru.
– U ćaru?
– Razume se!
– Ne razumem!
– Prosta stvar… Narod je bar nekoliko meseci živeo u radosti i sreći.
– To je istina! – rekoh postiđen što tako prostu stvar nisam mogao odmah protumačiti.
Posle toga smo još prilično govorili o raznim stvarima, a, između ostaloga, gospodin ministar mi napomenu kako će baš povodom tog srećnog slučaja o kome beše reč, tog istog dana proizvesti još osamdeset generala.
– A koliko ih imate sada! – upitam.
– Imamo ih dosta, bogu hvala, ali ovo se mora učiniti radi ugleda zemlje. Zamislite samo kako to zvuči: osamdeset generala za dan.
– To imponuje – rekoh.
– Razume se. Glavno je da je što više pompe i galame!
***
U Ministarstvu prosvete sve sam ovejani naučnik. Tu se tek radi temeljno i smotreno. Po petnaest, pa i dvadeset dana doteruje se samo stabilizacija i najmanjeg akta, pa, razume se, već tu su i jezikoslovne sitnice, padeži svakojaki, s predlozima i bez predloga.
Posmatrao sam akta.
Jedan direktor, na primer, piše:
„Gospodinu Ministru Prosvete,
Nastavnici ove gimnazije već šest meseca nisu platu primili, i u takvu su materijalnu nevolju dovedeni da ni hleba nemaju. Ovo se dalje ne može dozvoliti, jer će se time ubiti ugled nastavnika, pa i same nastave.
Učtivo molim Gospodina Ministra da što pre izvoli poraditi kod Gospodina Ministra Finansija za nužno naređenje da nam se izda plata bar za tri meseca.“
Na poleđini previjenog akta stoji:
„Ministarstvo Prosvete,
PN. 5860.
1-II-891.
Direktor gimnazije …ske moli da se tamošnjoj gimnaziji izda plata za tri meseca.“
Ispod toga drugim rukopisom referat:
„Stil nepravilan. Red reči ne odgovara pravilima sintakse. Upotrebljene su strane reči: dozvoliti i nužno“. (Te su reči u aktu podvučene crvenom pisaljkom.)
Ispod toga ministrovom rukom napisano (rukopis ružan, nečitak, kao što obično takav rukopis dobije odmah istog momenta svaki koji god postane ministar):
„Prosvetnom Savetu na mišljenje.“
Ispod toga stoji opet novi rukopis:
2. III 891.
„Glavnom Prosvetnom Savetu.
(Jedan taj Prosvetni Savet je svega i bio, a mislio bi čovek ima bar trideset sporednih.)
U prilogu % šalje se Savetu akt direktora …ske gimnazije da u njemu prouči gramatičke oblike, sintaktičke i stilističke osobine, pa da ga, sa svojim mišljenjem, vrati što pre Ministarstvu Prosvete na dalju upotrebu.
Po naredbi Ministra
itd.
(Potpis.)
Kako je stvar hitne prirode, to ne prođe ni petnaest dana, a Glavni se Prosvetni savet iskupi u sednicu. Između ostalih predmeta, dođe i ovaj, i Savet odluči da se ta stvar uputi na ocenu dvojici stručnjaka. Odrediše dvojicu i staviše rešenje u zadisnik, a delovođa ima dužnost da to izvrši.
Sad dolaze pisma stručnjacima:
„Gospodine,
Prema aktu Gospodina Ministra Prosvete PN. 5860 od 2. III ove godine, a prema odluci XV sednice Glavnog Prosvetnog Saveta, držane 17. III iste godine SBr. 2, čast mi je umoliti Vas da proučite akt direktora …ske gimnazije u pogledu gramatičkom, sintaktičkom i stilističkom, pa da o tome u što kraćem roku podnesete savetu iscrpan referat.
Primite, Gospodine, i ovom prilikom uverenje o mom odličnom poštovanju.
Predsednik
Gl. Prosvetnog Saveta“
(Potpis.)
Takve sadržine pismo upućeno je i drugom referentu.
Posle dva meseca, tek, stiže Prosvetnom Savetu iscrpan referat o direktorovu aktu na kome su zajednički radila oba stručnjaka. Referat ovako počinje:
„Glavnom Prosvetnom Savetu.
Razmotrili smo i prou