dysko
Борис Тадић и Сребреница
Како је сам нагласио г. Б. Тадић, предсједник Србије, усвајање декларације о Сребреници поправиће спољнополитички имиџ Србије. Заслуге за то, ма какве оне биле и ма шта то значило, разумије се, неће заобићи њеног предсједника, као најзаслужнијег за креацију и усвајање тог, засад, хипотетичког документа. Дакле, спољнополитички имиџ Србије, онако како га види Борис Тадић, […]
Како је сам нагласио г. Б. Тадић, предсједник Србије, усвајање декларације о Сребреници поправиће спољнополитички имиџ Србије.
Заслуге за то, ма какве оне биле и ма шта то значило, разумије се, неће заобићи њеног предсједника, као најзаслужнијег за креацију и усвајање тог, засад, хипотетичког документа.
Дакле, спољнополитички имиџ Србије, онако како га види Борис Тадић, потребнији је и важнији од унутарсрпског консензуса и стабилности – битнији од будућности Републике Српске!
Можда ову Тадићеву иницијативу треба схватити и као одговор на Месићеве пријетње јер су коицидирале временски и просторно. И да ли уопште негдје у свијету постоји потреба и позив за неким новим спољнополитичким имиџом Србије, осим у глави српског предсједника и нпр. британског амбасадора у Србији (Стивен Вордсворт), који је Тадићеву намјеру похвалио прије него се и осушило мастило на Тадићевом потпису.
Ко се сјећа, сличне похвале су стигле и Слободану Милошевићу када нам је искључио телефоне и увео границу на Дрини, остваривши тако бар накратко сан љубитеља НДХ и „поправивши“ тим начином свој спољнополитички имиџ.
Нешто касније, ти исти захвалили су му се бомбама и хашком оптужницом којом је тај имиџ, не само обесмишљен, већ смишљјено и с предумишљајем претворен у геноцидну хипотеку.
Бјежећи од Милошевићеве судбине, Зоран Ђинђић се брзо освијестио. Реаговао је још брже, па су му се и захвалили на најбрже могући начин. Код нас, на сличан начин али из различитих побуда, имиџ Републике Српске „поправљали“ су Драган Чавић и Биљана Плавшић. Награде су се подразумијевале .
А Србија, једнако као и Република Српска, погрбљене, утучене – не дају се! Усправљају се. И сад кад се усправљање код Срба одомаћило – нађоше Тадића да нас спусти.
Наградиће га са пар интервјуа у западној штампи, препуних отрцаних флоскула о томе како је поправио имиџ Србије. Њемачку награду „Штајгер“, за коју до јуче на овим просторима такорећи нико није ни чуо, управо је примио ових дана у Бохуму, из руке неког бившег министра чијег имена се више нико и не сјећа, нити и он зна чега је био министар.
Можда чак убрзо пусте Војислава Шешеља из Хага, што би Томислава Николића натјерало директно на Тадићев млин. Није тај процес за потцијенити. Напротив.
Дакле, да ли је могуће озбиљно анализирати Тадићеву најаву декларације о Сребреници, а да вас при томе не прогласе националистом, анахроним и ретроградним? Како је настао приједлог Тадићеве резолуције? Ко га је осмислио? Шта му је циљ? Коме паде на памет идеја која је, према њеним властитим ријечима, изненадила и – од ненадане среће сву устрепталу Наташу Кандић? Ко то тамо Наташи зарађује плату!?
О Сребреници су све званичне приче испричане. Бар засад. Нико, па ни аутор овог текста, не негира масовни злочин који се десио у тој источнобосанској забити.
Предсједници Српске и Србије, на лицу мјеста поклонили су се сјенима жртава, извинили се и прихватили кривицу – већу од тражене и стварне! Постоји и пресуда Међународног суда за ратне злочине. Истовремено, немале српске жртве протеклог рата, опште страдање и разарање – минимизирају се и потцјењују.
Свјесно и с предумишљајем.
Помињање Сребренице у свијету код многих изазива одиум према Србима уопште, а потом и сличан осјећај према Србији и Републици Српској.
Зашто је онда баш сад предсједник Србије направио овакав корак?
Треба се свакако присјетити и како је Сребреница етаблирана као „једина и највећа злочиначка операција“ у рату у БиХ. Плаћене агенције су извојевале много наслова у свјетској штампи. Услиједиле су резолуције Америчког конгреса и Европског парламента, па читава хистерија која је србофобиују учинила готово прихватљивом и препоручљивом компонентом новог свјетског поретка и политике.
Али, креатори антисрпске хистерије знали су да све то није довољно – све док Срби сами не признају оно што креаторима одговара, без обзира на то да ли је све било онако како је било! Процес је то. И није им било лако.
Али нашли су извођаче радова!
Присјетимо се Ешдаунових овлашћења упртих у Чавићева леђа. Притиснут и сатјеран у ћошак, тадашњи предсједник РС излаз је нашао у томе да попусти и бланко призна све! Само да процес престане.
Наивно и кратковидо – Драган Чавић потписао је бланко папир фамозне Комисије за Сребреницу. Биљана Плавшић још наивније је и још кратковидије пристала да услика само једну страну медаље као официјелну. На то страни пише: Срби су криви, Срби су злочинци, Срби су геноцидни… српске жрвте су мање важне.
Насупрот томе, многи домаћи и свјетски интелектуалци почели су да оспоравају квалификацију геноцида и то са научне стране. Јер су дјеца, жене и старије особе поштеђене, а злочин извршен на војно способним и већма заробљеним мушким лицима. Таквом ставу придружила су се и бројна, у свијету угледна адвокатска и тужилачка имена, а међу њима, богами, и имена судија Хашког трибунала (Кристјан Флиге).
Јавиле су се многе иницијативе за расвјетљавање „Сребренице“ са научног и историјског аспекта. Покренута је и акција Пројекат Сребреница, и баш тад односно сад, на сцену – ничим изазван и без претходних симптома ступа Борис Тадић, који тражи блицкриг-усвајање посебне декларације у скупштини Србије.
Ништа о науци! Ништа о посљедицама по Српску и Србију. Према властитим ријечима Бориса Тадића, ријеч је о имиџу!
Дакле, ријеч је о моди и креацији патриотизма по потреби „новоимиџне моде“.
Са таквим Тадићевим новим имиџом, Срби би били зацементирани Сребреницом и лишени будућности. Зато су се многи одговорни и угледни људи одлучили да Тадићу поруче да није већи од Србије и да Србија себи не смије да дозволи лажну дилему: Тадић или Србија, замаскирану дилемом – Косово или будућност.
Јер модел је исти као и у Републици Српској.
Ништа од онога што су кратори глобалне сатанизације Срба натурили Србији, подметнули Србији и напакостили Србији стварањем слике о ружним, прљавим и злим момцима – неће имати вриједност, ако сами Срби то не потврде. И то управо тамо гдје се то највише чује, гдје највише вриједи.
У Скупштини Србије.
Затим би сценарио могао да се врати на Републику Српску, па да ми (Република Српска), револтирани и понижени, дозволимо да БиХ призна Косово, или да бар то предложимо како бисмо поправили свој спољнополитички имиџ.
Да ли би у Србији тада били задовољни? Да ли би Велики Брат тада чвршће загрлио Малог Брата?
Мисли ли Борис Тадић о томе кад хвали Сарајево, а Бањој Луци оспорав слободну вољу – право на референдум! Мисли ли о томе предсједник Србије кад препоручује да се Ејуп Ганић врати у БиХ, гдје немају намјеру да му суде, већ се припремају да га славе!
Је ли чуо предсједник Србије аудио снимак на којем Ејуп Ганић сасвим разговјетно наређује разулареном башибозуку из паравојне „Патриотске лиге“: „Чим Алија изађе из транспортера – све побијте и попалите!“
Има ли дилему предсједник Србије?… Са тим у вези!? Икакву!? Зна ли Борис Тадић да су за њега гласале и мајке, и очеви, и браћа невиних жртава из сарајевске Добровољачке? Немојте ни мислити о томе! Сумњу потисните!
Уосталом, брзо ће гласање у Скупштини Србије.