Борис Радаковић: 30. април – дан приједорског устанка

На данашњи дан 30. априла 1992. године, око 400 српских полицајаца преузело је власт у граду Приједору, док је преостала територија Општине Приједор била издјељена између српских и муслиманско-хрватских војних формација. Био је то прави устанак Срба у Приједору који нису чекали да их задеси слична судбина Срба у Посавини и централним и источним дијеловима […]

четвртак, април 30, 2015 / 13:29

На данашњи дан 30. априла 1992. године, око 400 српских полицајаца преузело је власт у граду Приједору, док је преостала територија Општине Приједор била издјељена између српских и муслиманско-хрватских војних формација.

Био је то прави устанак Срба у Приједору који нису чекали да их задеси слична судбина Срба у Посавини и централним и источним дијеловима БиХ који су страдавали од муслиманско-хрватских паравојних формација али и регуларних војних јединица из Хрватске, као што су биле оне које су напале Босански Брод 3. марта 19922, или Купрес 3. априла 1992. године3.

Муслимани и Хрвату у Приједору су имали своје паравојне организације још од 1991. године, а о спремности и јачини муслиманске паравојске говори и чињеница да је Регионални штаб Патриотске лиге Бања Лука дјеловао у Приједору4. Од укупно 9 регионалних штабова Патриотске лиге, само је бањалучки био смјештен ван центра регије, док су остали дјеловали у регионалним центрима и то у Бихаћу, Ливну, Добоју, Тузли, Зеници, Сарајеву, Горажду и Мостару5.

Наоружавање муслиманско-хрватских екстремиста почело је дакле много прије првих сукоба у БиХ, а одвијало се тајно у реализацији тзв. Кризног штаба који је формиран октобра 1991, а у њему су били искључиво припадници муслиманског народа. На чело тзв. Кризног штаба постављен је Мухамед Чехајић тадашњи предсједник Скупштине општине Приједор и члан Извршног одбора СДА за Приједор, а за чланове су изабрани Мирсад Мујаџић предсједник Извршног одбора СДА за Приједор, Бећир Медуњанин секретар Секретаријата за народну одбрану Приједор, Хилмија Хоповац из Љубије, Мустафа Хоџић из Козарца и Ћамил Пезо6 из Приједора. Видимо да СДА иако је имала власт у Приједору, ипак се припремала за сукоб са српским становништвом, што недвосмислено говори да је њихова прича о грађанској и мултиетничкој БиХ била само маска за стварни циљ а то је стварање унитарне БиХ, али ова слика из Сарајева пред почетак грађанског рата говори више од хиљаду ријечи:

Током марта и априла 1992. године, сукоби су пламтили широм БиХ. У тим сукобима долази до првих већих жртава које су биле српске. Срби су тих мјесеци убијани, мучени и затварани у Сарајеву, Босанском Броду, Дервенти, Купресу, Мостару, и многим другим мјестима. Такође, Срби су одвођени и у логоре у Хрватској као што су били у Метковићу, Сплиту, Шибенику и Задру7. Муслиманско-хрватски дио предсједништва БиХ је већ 4. априла 1992, био прогласио општу мобилизацију8. За то вријеме у Приједору је атмосфера била напета али ипак није дошло до отворених ратних сукоба. До наглог заоштравања ситуације долази 29. априла, када је начелник реформисаног и од српских кадрова очишћеног Штаба ТО БиХ Хасан Ефендић, издао наредбу свим општинским и регионалним штабовима ТО БиХ о спровођењу одлуке тзв. Предсједништва БиХ о нападу на јединице ЈНА које се још нису повукле9.

Умјесто да Штаб ТО БиХ пошаље наредбу да се регуларне војне хрватске јединице које су упале из Хрватске и заједно са муслиманско-хрватским паравојним формацијама вршиле злочине над српским цивилним становништвом протјерају са територије БиХ, он се одлучио обрачунати са остацима ЈНА чији су многи припадници били из БиХ и у којима је српски народ гледао заштитнике од регуларних јединица Хрватске и хрватско-муслиманских паравојних формација из БиХ.

Иако је раније био постигнут договор да ЈНА остане у БиХ још пет године – до 1997, и да једнако штите све грађане док се не постигне политичко рјешење, ипак је крње Предсједништво СФРЈ доњело одлуку да се до 19. маја 1992. године сви остаци ЈНА повуку из БиХ10. Како видимо Штабу ТО БиХ није се дало чекати и жељели су да пролију крв младих регрута као што су то учинили у Тузли и Сарајеву.

Срби у Приједору су сазнали за наредбу Хасана Ефендића, и имајући у виду да је у свим мјестима гдје је ЈНА напустила касарне дошло до страдања Срба, као и сукобе широм БиХ, у раним јутарњим сатима 30. априла српски полицајци преузимају власт без и једне жртве11. Одмах по преузимању власти у Приједору, понуђено је свим несрбима да признају нову власт и да не дође до већих сукоба и жртава. Међутим, пошто су се од раније припремали за рат, муслиманско-хрватске паравојне формације нису пристале на мирно рјешење настале ситуације, а већ истог 30. априла одговорили су заузимањем полицијске испоставе у мјесту Љубија. Ту групу предводио је Мухарем Рамић, припадник СЈБ Приједор који је раније прошао обуку у МУП-у Републике Хрватске, а с њим су били још Есад Кадић, Расим Дедић, Исмет, Лука Бузук и Амир Селман12.

Сутрадан 1.маја у Приједору је страдала прва жртва у борби са екстремистима, када је убијен припадним СЈБ Приједор Раденко Ђапа13. Без обзира на све кренуло се у преговоре са муслиманско-хрватским представницима који су 3. маја формирали ратни штаб са сједиштем у Хамбаринама14. Преговори нису уродили плодом па је крајем маја дошло до отворених ратних сукоба које су праћене жртвама на обе стране, а велику одговорност за то сносе политички и војни представници муслиманско-хрватске коалиције у Приједору.

О плану и јачини муслиманских паравојних снага прије сукоба у Приједору посвједочио је командант Патриотске лиге Мехо Каришка звани Кемо. „Имали смо доста наоружања у том дијелу наше земље. И ми смо се у то увјерили , а то и сад тврди Мирза Мујаџић, који је за тај простор био најодговорнији. Дакле, Патриотске лига је тамо могла пружити јачи отпор него што је пружила. Изгледа да су неки људи из Сарајева процијенили да на тим просторима немамо шансе да се одупремо. И то је утицало да се у санској долини догоди оно што се догодило“15 .

Исти тај Мирза Мујаџић је на Радио Приједору, одмах послије преузимања власти од стране српских представника, имао директну расправу са Симом Мишковићем, предсједником СДС-а за Приједор, гдје је осуђивао српско преузимање власти, а како видимо био је један од главних људи СДА који је радио на наоружавању муслиманско-хрватских паравојних формација у Приједору и који је припремао терен за потпуно преузимање власти СДА у Приједору16. Ово показује сву префриганост и лицемјерје чланова СДА која је посвједочена на безброј примјера прије и током грђанског рата у БиХ.

Још једном Срби приједорске регије показали су храброст и одлучност која је красила и њихове претке током Другог свијетског рата, када су српски сељаци предводили антифашистичку борбу у исто вријеме борећи се за голи опстанак против хрватско-муслиманских усташких формација и њихове геноцидне идеје. На сву срећу и због правовременог дјеловања, за разлику од Другог свијетског рата, избјегнуте су велике српске жртве у Приједору и околини током грађанског рата у БиХ, а то је највећи успјех српског устанка у Приједору. Будућа покољења требају да обиљежавају 30. април као дан када није дозвољено да се историја погрома над приједорским Србима понови и када је пружена рука помирења осталим народима у Приједору. Градске власти могле би се одужити важности и значају овог датума, тако што би једна од приједорских улица могла да понесе назив „30. април“, а и прикладним приредбама и манифестацијама сваког 30. априла могла би се изразити захвалност оним људима који су устали против кршења српских права у Приједору. На крају, свим грађанима Приједора и Републике Српске који се сјећају и обиљежавају овај дан желимо срећан 30. априла дан Приједорског устанка.


1 За рад је коришћена библиотека Републичког Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица из Бања Луке.

2 Жарко С. Крстановић, Злочин без казне (1991-1997), Бања Лука, 2003, 254.

3 Злочин и казна, Група аутора, Нови Сад, 1995, 292.

4 Vahid Karavelić, Agresija na Bosnu i Hercegovinu-sjeveroistočna Posavina1991-1992, Sarajevo, 2004, 198.

5 Mesud Šadinlija, Za Sarajevo za Bosnu svoju, Sarajevo, 2010, 18.

6 Министарство унутрашњих послова Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР-КУ-562/94 ,15.

7 Мирослав Тохољ, Црна Књига II, Патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995, Цетиње, 2000, 11, 42.

8 Манојло Миловановић, Истине и заблуде о рату у Босни и Херцеговини (1992-1995. Године), Бања Лука, 2005, 13.

9 Ministarstvo za narodnu odbranu Štab teritorijalne odbrane Sarajevo, br. 02/145-1, Sarajevo, 29. 04. 1992.

10 Manojlo Milovanović, Stvaranje i razvoj VRS u toku odbrambeno-otadžbinskog rata u BiH 1992. do 1995. g, zbornik radova I: Vojska Republike Srpske u odbrambeno-otadžbinskom ratu, Banja Luka, 2012, 21.

11 Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslednjih 9. mj. 1992. g, Ministarstvo za unutrašnje poslove Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br.00633748, Prijedor, januar 1993, 1.

12 Министарство унутрашњих послова Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР-КУ-562/94, 17.

13 Републичко центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4. 1/773-8-1/11 од 05. 04. 2011, 1.

14 Министарство унутрашњих послова Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР-КУ-562/94, 18-20.

15 Oslobođenje, Sarajevo, 14. 01.1999, str. 19; Цитирано према књизи Мирослава Тохоља, Црна Књига II, Патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995, Цетиње, 2000, 474.

16 „Козарски вијесник“ 8. мај 1992. године, чланак под насловом „Депеша као повод“.

 

 

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Da,odradjeno je dobro.Bez ijednog opaljenog metka. Ali , 30. maja grupa ekstrema napada grad i u Prijedoru nastaje haos.
    Tomasicu ne opravdavam, naprotiv. Istorija ne pocinje Tomasicom. Prije toga je bilo svjetskih ratova, buna, ustanaka…. I uvijek ratovali isti protiv istih.
    Dokle?
    Kako smo ludi, dok ne nestane i jednih, i drugih.
    Kao sto Jasenovac nije smio da bude povod Tomasici, tako ni Tomasica ne smije da bude povod da se ubijaju nevini i nizasto krivi.
    Za Tomasicu mnogi su u zatvoru, i neka su, ali za stotine hiljada onih u Jasenovcu, Sargovcu, Susnjaru, za moju Kozaru popaljenu i u crno zavijenu, niko nikada nije odgovarao.

  2. Prijedor, kako nikad niko nije odgovarao? Majstorović obješen u Beogradu, Nardelli i Gustović (vođa akcija na Kozar ispred ustaške vojske) uhvaćeni i osuđeni, doduše sad ih Katolička crkva slavi kao mučenike pa im drži i zadušnice. Luburuć ubijen, masa ih je pobijena (famozni križni put ili skraćeno Blajburg).. istina, to se sad zove partizanska i komunistička represija.. ali, to je to..

  3. А шта је радио Симо Дрљача у Приједору. И је ли Кератерм смјешне на Аљасци или у Приједору…

    То што се десило у Приједору, нити је херојски, нити паметан чин…
    Паметно би било да су се Срби организовали и заштитили и Србе и Муслимане и Хрвате, а ово што су “мрцине предвођене са СДС-ом” је најгора могућа опција…

  4. Simo Drljača je pogrešan čovjek na pogrešnom mjestu.

    Pa tadašnji sds to su stvaraoci koji nam i sad mute vodu, i koji se sada na budžetu, uvijek im je malo, prokleti lešinari.
    Znam da je bilo stvari u PD koji su naša sramota, novo vreme, dabome da je bilo dosta PD koji su pomagali svojim komšijama i prijateljima Nesrbima.

    A to , Aleks, što kažeš to je minoran broj odgovarao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *