Борци, војводе и сердари

Бој не бије свијетло оружје, већ боје бије срце у јунака, па је због тога мања група бораца не гледајући са ким се сукобљава већ какву светињу брани, успјела да спријечи јаке полицијске снаге да деложирају из стана породицу Радослава Милетића.

Пише Небојша Вукановић

Мучне сцене сукоба Судске полиције и демобилисаних бораца који су бранили своју, али и част и достојанство породице погинулог сабораца, узнемириле су многе грађане, и изазвале осјећај туге, бијеса, гњева… У вишесатном психолошком рату и надмудривању са полицијом, која је невољно радила свој посао и сукобила се са својом браћом јер су их на то приморали недостојни политичари, мања група прекаљених бораца са прве линије фронта, углавном припадника славне Бобанске чете, као и у рату показала је карактер, одлучност и спремност да се отворено сукоби са силом како би одбранила слободу, основно људско достојанство и част породице.

Осјећам се јако поносним што се након дуго година баш у Требињу неко тако снажно и одлучно супроставио отуђеној и корумпираној власти, и показао да ипак постоји праг толеранције који се не може прећи. Да су борци поклекли, да је породица Милетић завршила на улици, никада нико више не би ријешио њихово основно егзистенцијално питање. Ако ми као друштво дозволимо да се болесна старица, која је за државу дала сина јединца, супруга и двије кћерке погинулог борца као похабан кауч избаце из стана на улицу онда више не би постојала никаква граница људског достојанства а бахати и осиони властодршци би се увјерили да некажњено могу да раде шта год хоће. Због тога је ова побједа бораца можда једнако важна као и ратне побједе којима су најсмјелији, најпоштенији и најхрабрији бранили нашу дјецу, домове и породице.

Требињска бригада пред крај рата имала је око 5000 војника, и поражавајућа је чињеница да је свега двадесетак бораца дошло да брани породицу погинулог саборца. То говори да су корумпирани политичари систематски успјели да разоре све поре овог друштва, па самим тим и Борачку организацију, јер би у противном више стотина понижених и обесправљених бораца опколило све најважније институције у граду и јасно показао ко је створио државу, и ко треба максимално да се поштује и уважава.
У јавним наступима сви наши политичари громогласно говоре о заштити права породица погинулих, бораца, српству, патриотизму, одбрани националних интереса, али иза великих ријечи обично нема никаквих дјела. Они се народу лажно представљају као велике војводе и сердари, заштитници бораца, понижених и обесправљених, а у ствари су углавном лицемјери који причом о српству, националним интересима и патриотизму покушавају да прикрију свој нерад, неспособност криминал и издају.

Тако и нова власт у Требињу већ годину дана не престаје да прича о борцима, њиховим правима и положају, али иза крупних ријечи нема великих дјела. Осим начелника Одјељења за борачка питања Рајка Ћапина, нико из градске администрације није се удостојио да дође до насеља Тина током претходне три деложације и види шта се већ мјесецима догађа. Челници града о проблему су били спремни да разговарају тек када су се борци окупили испред сједишта скупштине, али иако је ситуација понижавајућа за цијели град у овом случају протеклих мјесеци нико није ништа конкретно предузео. Тако се свакако не понаша истински заштитник, јер би он на дан деложације сам требао стати на врата хаустора и својим ауторитетом затражити од Судске полиције да се повуче и сачека да се ријеши проблем, па да тек послије тога породица Милетић напусти стан.

Градоначелник се није удостојио да дође до Тине, али му са друге стране није било тешко да 11-ог јула оде у Подгорицу и на Европски дан сјећања на жртве Сребренице са градоначелником Подгорице Миомиром Мугошом отвори Улицу Срђана Алексића. Лијепо је што Подгоричани цијене Срђанов чин и страдање и што су по њему назвали улицу у главном граду Црне Горе, али није лијепо што се његово име и страдање на врло ружан начин злоупотребљава у политичке сврхе. Срђан је својом жртвом показао да је Требиње и у рату био један од најмирнијих и најтолерантнијих градова у БиХ, али покојни Срђан нема никакве везе са Сребреницом. Он је страдао је у јануару 1993. а не у јулу 1995., тако да је откривање плоче на Европски дан страдања Бошњака у Сребреници чиста злоупотреба организатора, Форума Бошњака Црне Горе. Иако нам је познато да наш градоначелник воли да се слика са "важним" људима, он никако није смио упасти у замку и дозволити да својим присуством подржава Форум Бошњака, политичку злоупотребу Срђановог имена и неумјесно повезивање његовог трагичног страдања са накнадним страдањем Бошњака у Сребреници. Дипломатски се требао захвалити на позиву, или ако је већ отишао до Подгорице јасно рећи да није лијепо злоупотребљавати мртве у политичке сврхе.

Нова градска власт након медијског притиска и обећања запослила је неколико чланова породица погинулих бораца и то свакако треба похвалити, али је лоше што се на овај начин покушава прикрити непотребно запошљавање на десетине страначких послушника нове владајуће коалиције у гардску администрацију и предузећа.

Уколико се градоначелник истински залаже за борачку популацију није нам јасно због чега већ неколико мјесеци не жели да одговори на одборничко питање и јавности саопшти списак градских руководиоца који су у отаџбинском рату побјегли из Требиња. Да ли се на тај начин штити интересе бораца за које се декларативно залаже, или дезертера који му помажу да сакупи скупштинску већину?

Вријеме пред нама показаће да ли се нова власт истински залаже за права бораца, или ће дезертери и даље бити привилеговани и недодирљиви слој нашег друштва. Бахата власт разумије само језик силе, и Бобанци су показали како се треба борити са отуђеним и корумпираним властодршцима. Што отпор унутрашњој окупацији буде снажнији, то ће наше друштво бити боље и правденије, а случајеви попут Милунке Савић, Живојина Мишића, Радослава Милетића се више неће понављати и остаће само мрља у нашој славној историји која треба да нас учи и опомиње.