Бонска уста не говоре

Кажу старији људи, а ја им вјерујем, да без обзира колико знали, о томе размишљали, за то се спремали, тај дан ће нас затећи. Само је питање како ћемо то прихватити и како ћемо се у тој ситуацији понијети. Мисли се на то, да ли ћемо своје дјете и даље гледати као такво, или ћемо […]

среда, јун 3, 2009 / 03:05

Кажу старији људи, а ја им вјерујем, да без обзира колико знали, о томе размишљали, за то се спремали, тај дан ће нас затећи. Само је питање како ћемо то прихватити и како ћемо се у тој ситуацији понијети.

Мисли се на то, да ли ћемо своје дјете и даље гледати као такво, или ћемо се према њему опходити као према одраслом човјеку? Да ли ћемо прихватити њихова размишљања, иако су другачија од наших, или ћемо их због њих кажњавати? И једно и друго се правда љубављу.

А шта ако љубави нема? Ако дјете није имало срећу да расте са својим родитељима? Шта ако је расло са наметнутим му старатељем, који је све то доживљавао само као посао? Шта ако му је то једини посао?

Шта онда?

Многи канцеларију Високог представника (ОХР), поистовјећују са овлаштеним лицем из прошлог пасуса. Јер како другачије схватити њихово понашање последњих мјесеци? У више наврата су представници међународне заједнице поручивали да се неће мјешати у уставне реформе. Говорили су да је то одговорност домаћих политичара. Клели су се да уставне промјене нису услов за њихов одлазак.

Домаће снаге су прво кроз Прудски процес, а онда, на захтјев јавности и опозиције, и кроз институције, кренуле у посао уставних реформи. У овом, као и у већини других реформских послова, Република је отишла пар корака испред Федерације.

Народна скупштина је у марту ове године усвојила преговорачку платформу, у којој се каже да је Босна и Херцеговина сложена држава са три нивоа власти (државни, ентитетски и локални). Такође се наводи да би држава требала имати своје надлежности, да би се неке од њих требале дјелити а неке припадати само ентитетима.

У жељи да разрадимо платформу у овом дјелу, приступили смо (вођени добрим намјерама) анализи ефеката преноса надлежности са ентитета на државу. Намјера нам је била да отворимо дијалог са осталим домаћим политичким иституцијама, јер су уставне промјене ипак наша одговорност.

Федералне и заједничке институције, као и обично, остале су нијеме.

Умјесто њих јавио се ОХР, и то са пријетњама. Они су закључке, које смо усвојили, окарактерисали као одвраћање институција Републике "од њихове обавезе да се у потпуности придржавају Устава Босне И Херцеговине", те су затражили да сами поништимо своје политичке ставове!? У супротном, подсјећају нас, у њиховим рукама још увјек је бонска канџија.

Захтјев Високог представника, Валентина Инцка, директно је мјешање у уставне реформе у којима странци, како раније рекоше, неће учествовати и које нису услов за трансформацију ОХР. Очигледно је да су стратези "старатеља" искористили наше закључке, као доказ да су Босни и Херцеговини још увјек потребни.

На то указује и вријеме изазивања политичке кризе. Свима је јасно да се ближи сједница Савјета за имплементацију мира и да се за потребе комуникеа мора наћи "кривац". Сам текст писма, које потписује господин Инцко, срочен је с циљем да изазове што бурнију реакцију републичких институција.

Умјесто ње понуђен им је дијалог. Ваљда им је сада јасно да смо "одрасли". Ако стварно желе, када испунимо потребне услове, отићи – онда ће прихватити разговоре. А ако не желе…

…ја вјерујем у холивудске завршетке!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *