Боље је са тамним наочарима!

Театар из угла лаика: Коментар представе Наочари Елтона Џона Градског позоришта Јазавац, гледано на премијерном извођењу дана 27.10.2010.год. Пише: Драган Тешановић Позоришни комад „Наочари Елтона Џона“ ,најављен као депресивна комедија, јесте оправдао свој опис. Комичног има а и депресивно је. У изведби овог текста Дејвида Фара назиремо хумор карктеристичан за људе са животне периферије. Исти […]

недеља, новембар 21, 2010 / 10:10

Театар из угла лаика: Коментар представе Наочари Елтона Џона Градског позоришта Јазавац, гледано на премијерном извођењу дана 27.10.2010.год.

Пише: Драган Тешановић

Позоришни комад „Наочари Елтона Џона“ ,најављен као депресивна комедија, јесте оправдао свој опис. Комичног има а и депресивно је. У изведби овог текста Дејвида Фара назиремо хумор карктеристичан за људе са животне периферије. Исти онај познат из мноштва домаћих серија и филмова или британске телевизијске серије Мућке . Понављам, назиремо, јер у изведби чешће су присутни половични гегови и штосови који личе на недовршену студентску вјежбу него вјешт хумор.

Избор текстуалног предлошка Д. Фара наизглед је одлична идеја јер говори о маргиналцима, увијек занимљивој теми сваког театра. Написан као мјешавина комичног и депресивног збиља личи на нашу свакодневницу препуну неостварених животних прича људи који су из колосијека избачени ратом и транзицијом.

Нажалост заплет је предвидљив а расплет неочекивано сладуњав.
Два брата неостварених животних прича (фудбалер и музичар) се срећу послије много година. Сучељавајући своје лажи пролазе кроз поновно упознавање. Један другом ометају колотечину у којој таворе заваравајући себе сновима и оправдањима за пропуштено. Уз њих се на једном мјесту налази скупина њима сличних неостварених људи која у својим властитим лажима проживљава животе испуњене истинском бесциљношћу.

Сукоб ова два поражена човјека , пасивног и депресивног Била са хаотично активним Даном указује на два начина борбе са бруталношћу живота али остаје неодговорено питање чији је начин борбе ближе истини.

Наравно, вјероватно ниједан али представа завршава наговјештајем да је депресивни брат прошао боље, да ће имати шансу за упостављање породичног живота што даје краткотрајну наду да живот ипак има смисла…

Свијет којег представљају јунаци ове представе ипак је свијет са много умијећа у живљењу . Такозвани мали људи су пуни страсти за животом иако их је овај скрајнуо. Они свакодневно доносе тешке одлуке, боре са својим моралним дилемама и препуштају се емоцијама искреније него они који су се „боље снашли“.

Њихови животи су проткани несупјесима али никада не одустају од увјеравања себе и своје околине да је питање времена када ће коначно њихови кривени таленти доспјети на видјело широке јавности и подићи их из блата обичности. Чак и кад су затворени у кући годинама као главни лик представе и даље су спремни указивати на потпуну исправност свих својих илузија.

Музика и спорт који су садржани у њиховим причама су изабрани као дјелатности које људима могу донијети привид могућег брзог издизања из баруштине на положаје смјештене високо на љествицама успјеха и признања.
Привид који држи музику и спорт, а фудбал посебно, у жижи интересовања свеколиког човјечанства.

Протагонисти овог комада у ГПЈ нису се снашли у овој комплексној игри, стицао се дојам да су тек дјелимично пратили редитељску замисао па су поједничне солидне изведбе нестале у несинхронизованој игри екипе.

Г. Владимир Ђорђевић као старији брат Бил је имао потешкоћу са подјелом и није могао искористити своју глумачку енергију јер улога коју игра је ван његовог сензибилитета. Г. Златан Видовић као млађи брат Дан је олако схватио свој задатак и чинио се недовољно посвећен идеји представе уз покушаје игре на публику потцјењујући могућност да постоје и оних који настоје гледати дубље од једноставних занатских знања.

Гђица Ања Станић која је играла фудбалом залуђену усамљену дјевочицу је потврдила таленат који је и раније показивала , њена игра је била свјежа и увјерљива ако изузмемо спорадично избијање приватности које је себи дозволила и најискуснија Наташа Иванчевић у улози њене мајке.

Без обзира на то , гђа Иванчевић је представу изнијела највећим дијелом „на својим леђима“, владајући публиком и разигравајући колеге, што је нарочито долазило до изражаја у сценама са гдје игра са г.Ђорђевићем а још више са г. Видовићем који су били много сигурнији у њеном присуству на сцени.

Г. Марио Лукајић и г. Драшко Видовић су на изведби коју сам гледао оставили утисак да би се боље снашли као комичари у телевизијској серији Мућке него у театарској изведби овог комада.

Занимљивост је да је појава г . Владимира Бранковића у глумачкој минијатури изазвала најбурније позитивне реакције гледалаца.

Г. Марко Мисирача , млади редитељ овог комада је у најави представе која се могла прочитати на сајту ГПЈ написао много тога што побуђује пажњу, указао на своје познавање позоришне теорије , изрекао неке врло зреле ставове али нажалост касније током рада на представи доспио у неколико замки које одговарају његовом неискуству. Прихватио је компромисну подјелу улога која је онда умањила његов маневарски простор за креацију, своју ауторску идеју није провео до краја иако се не може разлучити зашто.

Чини се због недостатка времена али и мањка ауторитета у раду са екипом људи према којима има очигледан пренаглашен респект. Надам се његовим новим инсценацијама оптимистички очекујући врхунска достигнућа у будућности.

Пред визуелно минимализовану сценографију стављам гледалачки плус као и на избор музике која подвлачи емоцију која се представља (остаје нажалост доживљај сиромашног позоришта које борави далеко ван озбиљних финасијских токова па нпр. комплексније сценографске замисли не би могле ни бити проведене у дјело, озбиљнији композиторски ангажмани такође а дужа припрема комада је скоро немогућа).

ГП Јазавац одраније показује жељу за изведбом гледљивих комада који проналазе публику у млађој популацији па је избор овог комада и овог режисера сарадника можда скретање са курса јер чини се да тим који је радио овај пројекат није био креативно усаглашен и да је стога резултат на упитном нивоу осредњости.

Треба се надати да ће ГП Јазавац у будућности чвршће истрајавати на опредјељењу да театар треба приближити младима и наставити да ствара бањалучку позоришну публику, а за очекивати је да ће њихова публика сазријевањем развијати потребу за комплекснијим театарским садржајима.
Надајмо се да како буде публика сазријевала тако ће и трупа окупљена око пројеката у Јазавцу јачати властите капацитете и бити у могућности да донесе снажнији театарски израз од виђеног у Наочарима Елтона Џона.

Текст: Дејвид Фар;

Режија: Марко Мисирача;

Играју: Владимир Ђорђевић, Златан Видовић, Наташа Иванчевић, Ања Станић, Марио Лукајић, Драшко Видовић и Владимир Бранковић;

Костимограф: Ивана Јовановић;

Сценограф: Драгана Пурковић Мацан;

Избор музике: Марко Мисирача

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *