Бобан Савић: Пропаганда и демократија

“Пропаганда је за демократију исто што и маљ за тоталитарну државу.” -Ноам Чомски

субота, септембар 2, 2017 / 05:35

Медијска слика идеалног друштва, понашања, начина облачења, образаца идеалног мушкарца и жене допринијела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених. Поступке деморализоване масе почела је компензује њихова флексибилност. Приказујући уживо разврат по узору на породицу Борџија, демократија не само да се прилагодила жељама малог броја зомбија него те жеље директно промовише као стил живота.

У интересу сваке корпорације је продати производ, у што већим количинама и што брже. Како би исти производ продали, они се служе наметањем осјећања незадовољства обичним људима. Тако рецимо, људи преко филмске индустрије схватају да им је потребан што новији комад технологије, и директно постају конзументи непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства заправо од почетка вјештачке природе.

Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел, у свом чувеном роману „1984“, описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се наравно може двојако схватити. Не страда тијело, али страда душа и то неосјетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма у коме све што је било губи битку са профитом.

Темељи вођења политичке пропаганде преко штампе подигнути су у вријеме Наполеона Бонапарте. Иако велики диктатор и апсолутиста, Наполеон је придавао велики значај штампи, што могу потврдити и ове његове изјаве: „Ако бих пустио узде штампи, не бих се одржао на власти ни четири мјесеца“; „Оставити штампу самој себи значи исто што и заспати пред опасношћу“.

Правила пропаганде према Жан Мари Доменаку

Жан Мари Доменак (француски интелектуалац) дефинишући манипулативни карактер пропаганде издваја пет правила обликовања: 1) симплификацију у којој персонификујемо противника; 2) хиперболизацију којом мијењамо чињенице; 3) оркестрацију којом дистрибуирамо преобликоване поруке; 4) трансфузију којом садржај прилагођавамо различитим циљним групама и 5) заразу као ефекат јединствености јавног мњења. Уочава се психолошко-комуникацијско дјеловање којим се утиче на реципијента да одређено мишљење прихвати као своје, при чему нема други избор. Из позитивне конотације на почетку, појам временом добија вриједносно негативан, манипулативан смисао вјештине која гуши сваку слободу избора мишљења, са чисто политичким импликацијама.

Пропаганда и стање ствари

Страх као неидентификован страх од непознатог, стање константне анксиозности је стање од којег болује већина популације. Страх је главни параметар који одлучује у изборима, како политичким тако и животним. Научили смо да се бојимо непознатог, промјене и непознате казне коју очекујемо. Васпитаван путем медија човјек прихвата неслободу као природно стање слободе и тешко бива убјеђен у супротно. Мали број оних који имају представу да нешто не ваља је аутоматски разоружано од воље за борбом јер дан има само двадесет и четири сата која из године у годину све брже пролазе. Иако све је брже, од могућности транспорта до интернета, слабо шта се стиже, а док технологија све више путем интернета приближава људе, ближњи се све више запостављају. Низ јединица и нула је постао својеврсни непробојни “фајервол” пропаганде у демократији и комплексна загонетка чија сврха иде далеко дубље од пуког дијељења информација.

Основни циљ пропаганде је убиједити грађанство да је свака промјена нужно лоша, зато што је прати казна и бол. Ова појава се може посматрати и у контексту религије (алудирајући на Бога, пакао и рај). Људи пристају на застрашивање (у биоскопима, забавним парковима или при читању књига), али само док могу да контролишу јачину страха у себи. “Из биоскопских дворана се може изаћи кад страх пређе (индивидуалне) мјере подношљивости, они почињу да (не)свјесно траже начине и средства за отклањање страха…тада се омогућује застрашивачима…да дозирају осећаје страха у жртвама, да бирају жртве по сопственом нахођењу, али и да одређују вријеме застрашивања“.

У савременој теорији комуникологије појам манипулације добија негативне слојеве значења, јер указује на односе међу људима, при чему „једни врше утицај на друге да би остварили неки лични или групни интерес“ (Шушњић).

Пропаганда јуче, пропаганда данас

Американци данас изједначавају термине „пропаганда“ са „психолошко ратовање“ (psywar), психолошке операције (psyop). Војни извори показују да је британски историчар Фулер (J.F.C. Fuller) први употријебио термин „психолошко ратовање“, предвиђајући да ће у блиској будућности тенкови бити „замијењени психолошким ратовањем у којем оружје неће бити употријебљено, нити ће постојати видљиво бојиште…али ће у великој мјери бити извршена корупција људског резоновања, помрачења људског интелекта и дезинтеграција морала и духовног живота нације… кроз утицај воље другог“. Циљ је „морални слом непријатеља“, а почетак сваког напада je у знаку два „Д“: деморализације и дезорганизације, па „код противника треба ширити стријепњу од опасности, страх и осјећање кривице“.

У свом дјеловању пропаганда се не ослања на рационалне аргументе већ на придобијање присталица помоћу психолошке обраде аудиторијума неспособног за критичко резоновање. Маса која изгуби сваки вид критичког мишљења постаје подобна за било шта. Најплодније тло на свијету за економију није врста квалитетне земље него људски мозак довољно потлачен да више нема начина ни да поставља питања. Пропаганда циља на завођење маса апелујући на сферу несвјесног, али са привидним позивом за учешће у јавном животу. Њима је битно да човјек увиди да је саставни дио друштва, тако што ће му увијек бити дозвољено да се бави широким спектром активности, за које ће још бити и финансиран и награђиван. Организују се различите манифестације које имају за циљ афирмацију ваљаности система, чиме се ствара колективно расположење одушевљења, односно, страха (или било ког другог осјећања које је у том тренутку потребно изазвати), чиме је сврха интеграцијске пропаганде, задовољена. Колективно одушевљење народних маса мора бити дозирано страхом. Мртва тијела су најбоља упозорења за контролисане масе, и зато се обавезно налазе у етру подсјећајући људе да им је потребан систем да брине о њима јер би другачији систем “очигледно” доносио само смрт и ништавило.

Још је Хитлер увидео да пропаганда нема много утицаја на свијест образованих који су на њу имуни, већ само на свијест “духовно ограничених слојева”. Зато је било потребно пружити “високо образовање” које никада неће широким масама пустити довољно квалитетне одговоре. Управљање образовањем је најбољи метод обликовања система и колективне мисли.

Истраживањем мита о аријевској раси, проналазим важан одговор на питање како је њемачки народ прихватио нацистички поглед на свијет и слиједио крајње “ретроградну идеју”. Закључујем да је њемачки народ придобијен пажљивом сегментацијом публике и прилагођавањем садржаја различитим (традиционално подобним) групама: радницима, сељацима, младима и хришћанима. Анализе јавних говора Хитлера и Гебелса јасно указују на оправданост претходног закључка. Такође је потребно додати да нацистичка пропаганда не би била упола успјешна да није у њемачком националном бићу постојала основа и предиспозиција за утврђивање ових ставова.

Елементи начина на који је Хитлер пажљиво увјежбавао сваки сегмент јавног наступа, начин на који је коришћена штампа, радио и филм за вријеме спектакуларних наступа, су широко коришћене у савременим пропагандним дјелатностима, нарочито у изборним кампањама. Нацистички пропагандисити су међу првима предлагали садржаје, уместо простог преношења информација са више инстанце

публици, што је данас улога специјализованих consoulting агенција. Они се могу сматрати зачетницима савременог начина пропаганде и манипулације који је данас досегао невјероватне оквире.

Најефикаснија пропаганда у вијестима је онда када се аутор (публициста, новинар) суздржава од коментара (представља само догађај, појаву, проблем, личност), тако да читалац, односно гледалац сам извлачи закључак, а сам закључак је већ одавно био оформљен у глави становништва. Информација може бити моћан инструмент ако прећуткујемо слику догађаја који се догодио у стварности. Уколико се слика не уклапа у оно што понуђена информација треба да изазове, слика се изоставља, или се значајно мијења. Симболичка тежина информације може се ублажавати или потпуно избрисати. Терористички напад, у смислу вијести, увијек ће се моћи приказати као позив на одређену акцију (војну интервенцију, појачање сигурности, повећање војног буџета, повећање броја надзорних камера или сигурносних протокола на интернету), a најбољи примјер покоравања медија виталним интересима власти видјели смо 11. септембра 2001. у САД.

Манипулација под називом “утицај треће стране” је тренутно најпопуларнија техника манипулације примјењена у свакој сфери људског живота. Ауторитет треће стране подразумјева “пречицу” до промјене мишљења тако што личност којој људи највише вјерују, одобрава нешто, с тога нема потребе вршити пропагандни утицај на стотине хиљада људи када може једна особа, са одређеним ауторитетом сама да учини то увјеравање, односно одобравање. Пластично објашњење би било на примјер, свјетска здравствена организација одобрава жвакаће гуме дајући нам до знања да су оне здраве и на многим паковањима звакаћих гума ви можете прочитати то одобрење. Обичан човјек посјећује редовно свога љекара и између њега и љекара, постоји одређен однос повјерења. Тај љекар такође одобрава коришћење тих жвакаћих гума и при томе не изговара никакву лаж јер он стварно сматра да изговара истину јер је то његово учење и оно у шта сам вјерује. Тако одређене елитне групе и у свим областима живота уз помоћ утицаја треће стране извршавају у потпуности своје интересе.

Велики дио личних ставова посљедица је индоктринације, пошто се још кроз образовање у свијест усађују вриједносни судови једног система. При томе, појам образовање означава процес социјализације индивидуа, док индоктринација има искључиво манипулативни карактер убеђивања у исправност одређених идеја. Ако пажљивије анализирамо садржаје школских уџбеника схватићемо да се пропаганда и индоктринација међусобно преплићу као неразмрсиво клупко, па није случајно што послије одређених политичких промјена у друштву, слиједе реформе образовања и издавање нових уџбеника. Звучи познато? Није то случај само са историјом, географијом, социологијом, и другим друштвеним наукама, већ и математиком, хемијом, физиком и другим природним наукама. Анализирајући садржај једног америчког уџбеника математике, Ноел Фриман је уочио велики број задатака у којима се афирмативно говори о профиту, изнајмљивању радне снаге, заради, и сличним капиталистичким вриједносним категоријама.

Главни човјек који се данас у одређеној копорацији или власти бави пропагандом није човјек који се бави рекламирањем односно маркетингом него човјек који ствара догађаје који руше колотечину људског живота. Проблем ствара догађаје који изискују рјешење које раније нико не би прихватио, али сада, усљед најновијих догађања, пружено рјешење се представља као нормална и логична опција.

За крај

Духовни отац демократије био је Жан Жак Русо, а његове оптимистичке представе о људској природи прешле су на демократску идеологију. Демократија неће да зна за радикално зло човечје природе. Она као да не предвиђа да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, док истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција да ће воља народа бити усмјерена на добро, да ће воља народа пожељети слободу, а не оно супротно. Читајући Едварда Бернаyса који се сматра за “оца односа са јавношћу” јасно је да је демократија била замишљена само за стварање привида да постоји начин да сваки човјек учествује у политичком систему.

Демократија вјерује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увијек водити до коректних резултата. Царство које душу види као фатаморгану може да задобије озбиљне посљедице када иста продише. Коријен идејне лажи демократије у себи носи потврђивање човјечијег, да људска воља мора о свему одлучивати и да је потребно одстранити све елементе који је спутавају. Грамзива и заборавна глава је окренута на другу страну и не види да духовни темељи људског друштва леже дубље од саме изјаве човјечије воље.



5 КОМЕНТАРА

  1. Čitava se priča zasniva na ideji da čitav svijet danas živi loše. U strahu. Je l to istina?

    Nije istina.

    Zapravo prosječan stanovnik svijeta – nije nikada bolje živio. Nikada nije veseliji i srećniji bio. Nikada nije više putovao. Nikada nije vozio bolja auta. Nikada nije spavao u boljem krevetu. Nikada nije manje radio a više trošio. Ako imaš priliku da opušteno razgovarate sa Francuzima, Šveđanima, Česima, Slovencima – skontaćeš da oni dobar dio vremena provode u razbibrizi. Nikada više razbibrige u svijetu nije bilo. Nikada se više nismo vraćali prirodi. Zapravo, živimo u vremenu koji će u istoriji ostati zapisan kao period u kome se čovječantvo okrenulo istinskim vrijednostima – sebi i prirodi. Vijekovima se čovječanstvo zasnivalo na iscrpljivanju svih resursa… vrijeme današnje to ubrzano mijenja.

    1. ex1978- Svidja mi se vas entuzijazam, medjutim nisam siguran da zivimo na istoj planeti? Ako imas priliku da “opusteno” pricas sa prosecnim stanovnikom , afrike, azije, juzne amerike, doci ces do saznanja da 70% stanovnistva ide u krevet praznog stomaka, umire od izlecivih bolesti ili od metka. Pod pretpostavkm da Ja i Vi imamo dva obroka na dan i krov nad glavom mozemo sebe smatrati privilegovanim manjinom.

      1. Planeta nikada bolje nije stajala. Siromaštvo nakon 2. svjetskog rata u kontinuitetu opada. Sve se duže živi, sve je manje nepismenih, sve je više bolnica, škola, tvornica, puteva, vodovoda…

        Subjektivan osjećaj je posljedica medijskih izvještaja. Bombarduju nas crnim hronikama, katastrofama, svakojakim ekstremima…

  2. Zapadna propaganda je unistila mnoge drzave pa i balakanske. Najbolja kontra mjera je stvaranje svojih lobija, kreiranje sopstvene propagande koju ćemo da koristimo protiv njih, kao što rusija ima RT koju sve vise stanovnika sjedinjenih drzava gleda svakog dana

  3. Vise puta sam citirao Stanslava Leca:
    “Prozor u svijet se moze zatvoriti novinama” Dodao bih : Pogotovo ako se cita Glas S. i RTRS medijska hidra.

    Ipak sustina je da se od zavisnih ljudi ne moze ocekivati nezavisan stav….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *