БиХ, колонија ЕУ: Узимање домаћег новца за туђу привреду (3)

Професор Алекса Милојевић у трећем наставку фељтона о економској колонизацији објашњава кога у крајњој линији развија валутни одбор. Валутни одбори се не оснивају да развијају домаћу него инострану привреду. Све је усмјерено на уништење домаће, а помоћ иностраној привреди. Начин да се то оствари је прекомјеран износ девизних резерви. Девизне резерве и до 120 % […]

среда, јануар 18, 2012 / 08:01

Професор Алекса Милојевић у трећем наставку фељтона о економској колонизацији објашњава кога у крајњој линији развија валутни одбор.

Валутни одбори се не оснивају да развијају домаћу него инострану привреду. Све је усмјерено на уништење домаће, а помоћ иностраној привреди.

Начин да се то оствари је прекомјеран износ девизних резерви. Девизне резерве и до 120 % (100 % новац у оптицају плус и до 20 % обавезне резерве банака) су потпуно непотребне. У околностима централне банке девизно покриће до 30 % или највише до 50 % у стању је да покрије и највеће ризике. Нема централне банке са 120 % девизног покрића.

Оволико девизно покриће се образлаже жељом да се оствари изузетна сигурност што је, на жалост, широко прихваћено. Занимљиво је да се и код нас томе толико аплаудира, не улазећи у све силне негативне развојне последице које иза овог стоје. Циљ свакако није сигурност. Они који се залажу за оволико девизно покриће у земљама валутног одбора код себе, у својим централним банкама тешко да се достиже трећина тог износа. И томе се не противе. То их не забрињава.

Циљ је сасвим други

У износу прекомјерних девизних резерви од мање развијене земље се одузима силно богатство, садржано у домаћем новцу, које се у форми претварања у девизне резерве претвара у богатство земље резервне валуте (код нас Европске уније). Сада се тај новац, као страни (уствари домаћи), посуђује уз изузетно високе камате привреди и становништву земље валутног одбора. Властити новац се скупо купује. То је циљ који се тако успјешно остварује.

Добро смишљена превара зар не. То је изузетно високо монетарно оптерећење. У околностима централне банке овај новац, умјесто да га купују, привреда и становништво би га добивало скоро бесплатно.

Страни (домаћи) новац служи развоју стране привреде. Кључна одредница валутног одбора је да се обавезне резерве не могу користити у властитој него у страној земљи. Није могуће куповати домаће него само иностране хартије од вриједности. Овим је у потпуности разоткривена намјера оснивача валутног одбора. Док се намјера о одузимању богатства (новца) од мање развијене земље и претварање у властито богатство (девизне резерве) вјешто прикривала жељом и потребом високе сигурности, овдје се она показује потпуно отворено, нескривено. Наравно, ако се то жели да види.

Одузети домаћи новац (богатство) претворен у страни (девизне резерве) сада служи стабилизацији и развоју иностране привреде. Јефтино се купује новац валутног одбора (девизне резерве), а онда га се тој истој земљи продаје и по десет пута већој цијени. С обзиром на величину одузетог богатства и висину цијене величина економског терета је таква да то није у стању да поднесе ниједна привреда и народ.

Сви су под тим теретом пропали

Валутни одбор не може да заштити валуту од шпекулативних напада. Када наиђу поремећаји на финансијском тржишту земља валутног одбора није у стању да се заштити. Валутни одбор, због ригидног фиксног курса, није у стању да спријечи шпекулативне ударе на валуту. Управо због задржавања чврстог курса у околностима валутне кризе, овдје су трошкови највећи.

То се управо догодило у случају девалвације мексичког пезоса (1994). Валутни удар се пренио на земљу валутног одбора, Аргентину. Само за годину дана (јануар 1994. – фебруар 1995.) Аргентина је изгубила трећину својих девизних резерви (Цхоуеири, 1999., 23). Оволики губитак капитала подигао је каматну стопу чак на 20 % (1995) што је довело до пропадања многих банака и предузећа, а привреда је запала у дубоку рецесију. Друштвени производ се смањио за 6 %, а незапосленост порасла на 18 % (Роубини, 1998., 2). Слично се догодило и у Хонг Конгу, након девалвације јужноазијских валута.

Ово јасно говори да не стоје тврдње да валута земље валутног одбора дијели судбину резервне валуте. Валутне кризе могу да погоде земљу валутног одбора, да истроше њене монетарне резерве, а да резервна валута не претрпи било какву штету.



0 КОМЕНТАРА

  1. E ne znam stvarno gdje je ovaj tzv. profesor vidio da se devizne rezerve mogu formirati investiranjem u bilo šta u zemlji domicila. Kad nauči da se devize moraju držati u sigurnoj luci možda će nešto i napabirčiti o trealnim ograničenjima valutnog odbora. Ovako samo lupeta ko’ Maksim po diviziji.
    Neka ode u jedno preduzeće i vidi učešće kamate u ukupnim troškovima, pa neka onda komentariše “jeftin” novac.:P

  2. Сва предузећа финансијски послују преко тих банака, а оне развијају тај свој секундарни интерес, што значи да интерес банке није развој предузећа, него камата или хипотека!
    Професор добро резонује, јер девалвирање или валоризовање валуте у употреби не зависи од сопствене монетарне политике државе, јер држава као БиХ и нема никакву монетарну политику.

    Не би било лоше у вези овог текста подсјетити се и на “Исповјест економског плаћеног убице” џон перкинс..:-o

    http://www.pecat.co.rs/2011/08/antiglobalisti-iv-dzon-perkins-ekonomski-egzekutor/

  3. Синоћ је Домагој Маргетић на АТВ у емисији 1 на 1 објаснио токове новца у овом нашем несрећном региону.
    Објаснио е убиство Иве Пуканића, Милошевићеве и Туђманове заједничке тајне рачуне у јеку најжешћих борби између Срба и Хрвата и много тога што ми је употпунило слику какву нисам познавао.
    Туђман и Милошевић су изпумпали 100 милијарди еура новца преко Лондонске, и Франко банке у Паризу, затим ту је чувени Кипар и на крају та нама добро позната ХИПО АЛПЕ АДРИА банка која је одлучила то заташкати скрећући пажњу на САНАДЕРА и тричавих 10 милончића еура!
    Погледајте оно што до сада нисте!

  4. Pratim vec dugo pisanje profesora Milojevica na temu “valutnog odbora” i njegovog funkcionisanja. Nije to nista novo, ovo je samo dio njegovog strucnog rada koji govori o valutnom odboru. Slicne teze u zadnje vrijeme iznose Hasan Muratovic, i cini mi se Nikola Grabovac. Mogu ih slobodno nazvati grupa “konzervativnih ekonomista” u BiH, jer mi se cini da iz njihove price izbija zagovaranje protekcionizma i borba protiv ekonomskog liberalizma. Sa tezom da valutni odbor nije najbolje rjesenje i da ogranicava instrumente monetarne politike se svakako slazem. U stvari, jedini instrument koji stoji na raspolaganju Centralnoj banci BiH u ovom slucaju je stopa obaveznih rezervi. A da je kojim slucajem Centralna banka po modelu koji Milojevic predlaze, mogle bi se pare “upumpavati” u privredu i kontrolisati kamatne stope.
    Najbitnije sto hocu da kazem je to da se ovom pricom zamajava javnost, odnosno rijec je o klasicnom povrsnom populizmu kojim Aleksa i slicni hoce da se dopadnu javnosti i pokazu kao alternativa. Stvar je u tome da oni ti nisu. U drzavi kao sto je BiH, sa ovakvom politickom situacijom, koja cr uvijek biti prisutna u manje ili vise izrazenim oblikom, uvesti centralnu banku po modelu koji Milojevic predlaze je gotovo nemoguce. I mislim da se jos uvijek niko nije nasao ko bi uradio osnovu ili prijedlog za promjenu monteralnog modela CB. I kao dodatak, Aleksa se uhvatio monetarne politike, a zaboravlja da ima jos ekonomskih politika (fiskalna, industrijska, politika razvoja sektora MSP, trgovinska, itd) i instrumenata u ekonomiji jednog drustva, koji se mogu koristiti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *