БиХ колонија ЕУ: Историјске поуке о валутном одбору (2)

Половином прошлог вијека догађа се нагли заокрет. Набујали ослодилачки национални покрети су масовно извлачили земље из режима валутних одбора. Већ око 1950-те године свега су четири крајње мале земље задржале валутни одбор: Бермуда (63.000 становника), Кајманска острва (35.000 становника), Фокландска острва (2.800 становника) и Гибралтар (29.000 становника). Од тада валутни одбор, као монетарна институција, скоро да је био заборављен.

Интерес је нагло порастао са покретањем процеса глобализације. Први пут у историји валутни одбори се оснивају на тлу Европе. Посебно је важно да су то релативно крупне и државе са претходним релативно високим нивоом економске развијености: Естонија 1992 – 1,4 милиона становника, Литванија 1994 – 3,6 милиона становника, Босна и Херцеговина 1997 – 3,8 милиона становника и Бугарска 1997 – 7,8 милиона становника какве се у историји валутних одбора углавном не сусрећу.

Историјску улогу оснивања колонијалних валутних одбора сада је од Велике Британије преузела Европска Унија.

Валутни одбори су резултат углавном британске колонијалне власти. Само њих неколико (Аргентина, Филипини, Бермуда, Хонг Конг) користе долар као резервну валуту.

Након ослобађања од валутног одбора земље су чекали тешки проблеми исправки вриједности девизног курса и провале инфлације (Сцхüлер, 1992.; 132). Вријеме трајања валутног одбора је вријеме скоро потпуног уништења домаће привреде. И након дужег времена земље нису у стању да се економски опораве. Валутни одбор је такорећи трајно зауставио развој на тим подручјима. Неподношљиви дугови и платни дефицити, уништена привреда, распродати природни ресурси слика је опустошене земље након валутног одбора. Данас су то најсиромашније земље свијета.

Историја јасно упозорава да се у режиму валутног одбора западало онда када се губила политичка самосталност, а из њега излазило када се политичка самосталност поново стицала. Присуство валутног одбора, историјски мјерено, је довољан доказ политичке заробљености. Углавном се то догађало након ратова и дубоких економских криза. Да је валутни одбор колонијална институција и да не доприноси развоју властите земље говори и податак да "ниједна већа и развијена земља тржишне привреде није користила монетарни одбор" (Душанић, 2005.; 41).

Након ослободилачких покрета укидани су валутни одбори а осниване властите централне банке. Валутни одбор је, историјски гледано, показатељ губитка, а враћање централне банке је показатељ поновног стицања суверенитета.

Скоро да нема случајева промјена у девизним курсевима, девалвације односно ревалвације у времену трајања валутних одбора. Да није случаја Источних Кариба код којих је (1976) приликом замјене резервне валуте (енглеске фунте за амерички долар) смањена вриједност домаће валуте (источно карибски долар) за 30 % девалвација би, у околностима валутног одбора, била непознат појам.

Слично се односи и на ревалвацију. У дугој историји валутног одбора, од преко 160 година, догодиле су се само три ревалвације валуте (Сингапур и Брунеи 1973., Хонг Конг 1967.). Разлог је у повезаности валутног одбора са иностраном а не са домаћом привредом. Само инострани разлози могу да доведу до промјене вриједности домаће валуте (Schüler, 1992.; 185).

Нема случаја да је неки валутни одбор пропао због пропадања домаће привреде. Кретања су супротна. Што је домаћој привреди теже, валутном одбору је све боље. Они се уништавају онда када сиромаштво толико нарасте да то покрене социјалне протесте који се претварају у ослободилачке покрете.

Средином прошлог вијека када су пред ударом ослободилачких покрета валутни одбори скоро нестали са историјске сцене појавиле су се и бројне критичке економске анализе у којима су валутни одбори обојени црним бојама (Невин 1961., Марс 1948., Оw 1985.). Изгледало је да је стављена тачка на критичку научну мисао. Валутни одбори су штетни за развој домаће привреде, владало је опште мишљење.