dysko

Бескомпромисно

Колико пута сте чули ријеч “компромис”? Проклето много, кладио бих се. Компромис је ушао у (политички) дискурс поодавно, и нема намјеру да га напусти. Сви се утркују да искажу своју спремност да га изрекну и понуде. Занимљиво, они најкомпромитованији понајвише се њиме диче. Компромис је постао ултимативна вриједност, вербално-модни хит и уколико нисте компромису склони, […]

среда, мај 26, 2010 / 11:24

Колико пута сте чули ријеч “компромис”? Проклето много, кладио бих се. Компромис је ушао у (политички) дискурс поодавно, и нема намјеру да га напусти. Сви се утркују да искажу своју спремност да га изрекну и понуде.

Занимљиво, они најкомпромитованији понајвише се њиме диче. Компромис је постао ултимативна вриједност, вербално-модни хит и уколико нисте компромису склони, боље да се склоните са јавне позорнице, јер глумци и публика у овом великом позоришту лицемјерја нису спремни да вас толеришу. Режисери и сценаристи поготово.

А шта се заправо крије иза „компромиса“? Да ли заиста вјерујете да се овде прича о бољем разумијевању и сарадњи између народа, друштвених сталежа, различитих мишљења и интереса? Пазите, да је стварно тако, зар не би било мало чудно што овај простор никад није био толико пун нетрпељивости, анксиозности, зависти и сукоба, који перманентно пријете да пређу црвену линију и изазову општу експлозију и хаос? Зар не би било парадоксално да се данас мрзе и чланови ужих породица, а камоли људи који су се до јуче гледали преко нишана? О чему се овде заправо ради?

Сурова је истина да се "компромис" вербално изговара како бисмо на прву чули да је ово земља мира, толеранције и осталих васколиких рајоликих односа, а да заправо служи да вам се у малом мозгу укоријени осјећај апатије и беспомоћности према свепрожимајућем безобразлуку финансијско-политичке олигархије, која је тоталитаризовала заједницу, која је наглавачке обрнула систем вриједности, која је корупцију представила као најнормалнији модел међуљудских односа.

Јер, пазите, корумпирани смо не само новцем, него и прихватањем наметнутих теза о сопственом значају и моћи, који немају било какво реално покриће. Склони ласкању и примању ласкања, опијени илузијом да смо нешто ту битни и да смо надређени другима. И велика већина нас учествује активно у цијелој овој хипокризији.

Компромис данас заправо значи да сте толерантни према коруптивном правосудном систему, да гласате за примитивне и криминогене политичаре, да вјерујете манипулативним медијима које финансирају тајкуни, да гледате како да се накачите на примамљиве јасле државног буџета, те да одбацујете ма и примисао да сте одговорни за цијели овај џумбус.

Компромис, данас и овде, заправо је једна слаткаста ријеч која у ствари крије сурову чињеницу да смо постали дубоко примитивни, лицемјерни, неодговорни, лијени и нехумани. И не треба се љутити на политичаре-они су дио нас и само свирају ону мелодију коју желимо да чујемо. Промјенимо ли себе, ни трага неће остати од оваквих политичара.

Да ли наставити као до сада? Да ли се крити иза перверзно наметнутих "друштвено прихватљивих" образаца понашања? Да ли не ићи уз длаку тамо гдје те не сврби, а могло би? Да ли, можда, чак и оправдавати све то, и свакога ко се усуди да опали бескомпромисно прогласити блесастим, потенцијално деструктивним, злонамјерним?

Или ићи тежим путем? Путем сталног учења, преиспитивања, самокритике? Разумијевањем да је свако од нас ковач своје среће и не дозвољавањем да се било ко други окриви за неки лични проблем? Јасним и недвосмислених изрицањем свога става, без обзира да ли ће се исти некоме допасти или не?

Одлука је у сваком случају индивидуална. На крају крајева, такве су и посљедице.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *