dysko

Бања Лука није Подгорица

“Захваљујући досадашњој политици, престоница нам је још увијек позната само по земљотресу, ћевапима, те урбаној легенди да има 7 жена на 1 мушкарца” дНаравно да није. Већа је, комуникативнија, модернија и толерантнија. Далеко већег степена слободе јавне мисли и демократије, са далеко мање кича и скоројевића. Бања Лука влада већом, разуђенијом, и многољуднијом територијом. Људи […]

понедељак, септембар 7, 2009 / 08:00

“Захваљујући досадашњој политици, престоница нам је још увијек позната само по земљотресу, ћевапима, те урбаној легенди да има 7 жена на 1 мушкарца”

дНаравно да није. Већа је, комуникативнија, модернија и толерантнија. Далеко већег степена слободе јавне мисли и демократије, са далеко мање кича и скоројевића.

Бања Лука влада већом, разуђенијом, и многољуднијом територијом. Људи су знатно ширих погледа, мање агресивни и много, много мање хвалисави.

Ипак, неко упорно покушава да од главног града РС направи Подгорицу. Можда чак и Титоград. Мени је јако непријатно, али морам рећи једно – жао ми је што у томе не успијевају.

Да је Бања Лука Подгорица, одавно би били независни. Да је Подгорица, Лајчака би искористили за референдум о независности. Завршили би с њим, и не би дочекивали којекакве костимиране Аустро-угаре; са зебњом и опрезом им дајући полубожанска обличја.

Намјесто спремања понуда за Валентиново, политички врх би имао довољно паметних и образованих људи, који прате дешавања у бијелом свијету. Да им кажу како Инцку могу, без икаквих посљедица по њихову државу, даровати један црвени кловновски нос.

И он је у боји љубави.

Незнање и петљање у туђи посао, у сржи је нашег јада. Има ли веће срамоте од тога, што Бања Лука не зна како се зове?

Подгорица бар зна да није више Титоград, а умне главе у врху РС и БЛ, већ 17 година нијесу успјеле наметнути свој правопис. Тако је неко био у Бањој Луци, а неко у Бањалуци. Нико и није сигуран како је баш правилно.

Ако руководећи нијесу способни обратити пажњу на то, како очекивати да ће створити државу?

А било је битно Петру Кочићу, у којег се куну у досадним говоранцијама, сваки пут кад исти дође на дневни ред. Први је образложио како и због чега се пише Бања Лука; па, срећом, ја не морам понављати.

Но, писао је први и о неприхватљивости и фалсификату термина "Бошњак", па се данас врти у гробу као вентилатор, кад види како се појам добро примио међу самопрокламованим му насљедницима.

Захваљујући њима, престоница нам је још увијек позната само по земљотресу, ћевапима, те урбаној легенди да има 7 жена на 1 мушкарца. Она је њежно сјећање из војничких дана. Сјетна суза у соцреалистичком оку. Издашно тржиште, којим господаре крајњи мутавци и подмитљиви слијепци.

Гдје је ту страхопоштовање, које буди титула једног главног града? А данас има и више него довољно пара за то. Бања Лука има монопол у сфери културних давања, па се ту може најпластичније представити сва спрдња непостојања икакве дугорочне политике (општег) развоја.

Куратор у музејској пракси, напримјер, нема никакве везе са полним органима. Ипак, неке гузоње којима ту етимологија није баш по вољи, од Бање Луке су направили овцу за шишање; која од силесије метиља, једва да примјећује своју дјецу. Тако је и са фабрикама.

Чисто сумњам да би, у случају да вам дјеци прокишњава кров, ви купили плазма телевизор? А код нас има пара за Горана Марковића, Срђана Драгојевића, Арсена Дедића, Радета Шербеџију…

Зато Бања Лука нема своје фаце. Барем не да је за њих чуо ико ван тог града. Сви у региону и на Западу, труде се да до хиротонизације никад ни не дође; јер им се тако ускраћује и тржиште, и политички утицај.

Варошанима пристиглим из још грђих паланки, никако није јасно да се Нобелова награда додјељује само ако сте политички блиски Ахтисарију. Да је за књижевност није добио Толстој, али зато јесте Винстон Черчил.

Не памтимо и не величамо данас оне, који су својим умјетничким и друштвеним радом подржавали Високог представника Аустро-угарске, већ оне који су били прогањани, гладни и несхваћени; као тај несрећни Кочић.

Да је Бања Лука Подгорица, барем би се слушали лингвисти и умјетници. Чувало би се писмо и традиција, унапређивао свој језик и култура. Правили би се мостови, пробијали тунели кроз Старчевицу, а од спортова на води, узимало би се европско првенство у ватерполу.

Не би се брукали блесавим јавним споменицима, стакленим вишеспратницама међу вилама из 19. вијека, или измишљеним свјетским првенствима. Но, њих интересује само матрица Титоград – Милоград.

Причао сам једној особи из кабинета Владе, како сам први пут 1992. дошао у Бијељину. Да је тад била најобичнија септичка касабетина, док јој данас само још фали море, да јој метаморфозу не успоредим са Будванском.

На то та особа каже: Да, да, чула сам ја (особа) како се то тамо баш изградило. (!?!) А поуздано знам да је била у Београду.

Куда?

Наравно, преко Загреба. Аристократија створена беспослицом и масним примањима у државној управи, у шопинг иде у Загреб. Несвјесна биједности у поређењу са слоганом: Трст је наш. Макар је он некада одзвањао, још само на Понте Росу.

Београд им је далеко, јер премијер још није направио аутопут преко Лакташа. Њих је могуће заслијепити предизборним кружним током, као великим метрополским достигнућем, будући да не знају како их Бијељина већ одавно има четири.

Тренд је да се праве градови државе. Збијеним зидањем гдје сви хоће у центар, наличићемо ускоро на Котор или Дубровник. Само без зидина. Једино ту је Бања Лука приближна покушају прављења касабополиса, по узору на постјугословенске престоничице.

Бања Лука и остатак РС, не схвата како ништа не можемо очекивати од Београда или Новог Сада. Да ако себи не направимо тврђаву у сваком погледу, која ће неонима бити примамљива и за оне у Рудом, и за оне у Костајници – да нас неће ни бити.

А некима од нас се још буде.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *