Бахова је фуга преголема

Хвале се кафански свирци да знају све одсвирати. Приђе им један господин и затражи да одсвирају Бахову фугу на шта ће ти они, онако углас ”Баховаaaa је фуга преголеeeeeeма…” Пише Драгослав Илић У нашој јавности је све присутнија и све агресивнија фашизација национализма у намјери делегитимизације било којег облика националног мишљења, јер, забога, са фашистима […]

понедељак, децембар 17, 2012 / 07:40

Хвале се кафански свирци да знају све одсвирати. Приђе им један господин и затражи да одсвирају Бахову фугу на шта ће ти они, онако углас ”Баховаaaa је фуга преголеeeeeeма…”

Пише Драгослав Илић

У нашој јавности је све присутнија и све агресивнија фашизација национализма у намјери делегитимизације било којег облика националног мишљења, јер, забога, са фашистима (читај националистима) се не разговара, њих једноставно треба уништити.

Ако пођемо од чињенице да је интелектуално промишљање од идеолошког наратива одвојено досљедном примјеном истог критеријума без обзира да ли му резултат анализе иде у прилог, схватићемо да су наши НВО ”антифашисти” ништа друго до идеолошке клепетуше. У прилог овој тези извешћемо кратку студију случаја.

Наиме, прошле године збила су се хапшења двојице генерала оптужених за ратне злочине. Разумије се, генерали су припадали непријатељским странама у рату. Непосредно након хапшења, прво у Сарајеву, а затим у Бањој Луци збила су се и два протеста незадовољних грађана. За непристрасног посматрача ствар је јасна: имамо два злочина, два генерала оптужена за злочине и два протеста. Потребно је још провести и два судска процеса у којима би била доказана кривица, односно невиност генерала, а на основу судске пресуде промишљати о оправданости протеста. Е не лези враже, пошто смо сиромашан народ код којег је све на продају, ми непристрасне посматраче немамо. Њих су поодавно замјениле идеолошке клепетуше удружене око портала на којем праве заглушујућу буку.

Тако је пригодом првог хапшења један од дежурних букача констатовао да су ”Покличима ‘Јово Србине’ грађани Сарајева (…) на мирним протестима у суботу, изразили своје незадовољство лишавањем слободе пензионисаног генерала”, да би код другог хапшења устврдио да се у Бањој Луци десио ”тужни скуп бласфемичних људи”. Обзиром на ”покличе” сарајевске раје, аутор закључује да тамо нема националиста, а посљедично ријеч је о ”грађанима Сарајева”. У Бањој Луци су се, међутим могли чути неки други (да ли и другачији) покличи, рецимо ”Ратко Србине”, те је сасвим логично закључено да је ријеч о националистима – дакле ”бласфемичним људима”. Другим ријечима, нису важни злочини, није важно ни ко је крив за злочине, важно је ракнути на пројектоване националисте. Критеријум јасан! Алал му клатно!

Исти аутор се, на општу радост иних бањалучких клепетуша, осврнуо и на случај Билећа. Поред читавог низа изигравања чињеница, овдје је још устврдио и како је ”дивљање четничких фашистичких хорди” у септембру 1941. узроковало злочине над муслиманским становништвом билећког краја. Оставићемо по страни чињеницу да је командант ”четничких фашистичких хорди” одликован од стране Трумана и Де Гола, јер забога, шта они знају ко је фашиста, но не можемо а да се не запитамо како је могуће да четници почине злочин у периоду у којем четника, а богме ни партизана нема?! Када постоје само српски устаници против Независне Државе Хрватске. Прве подјеле међу устаницима настаће мјесец дана након поменутих злочина, а дефинитивни раскид тек у касно прољеће 1942.

Анахронизми, презир чињеница и ендемска површност само су неки од саставних дијелова идеолошког наратива, који, како нас учи magistra vite, од почетка 19. вијека доминирају европским јавним простором. На крилима идеја француске револуције, одбрајајући последње дамаре феудалном друштвеном поретку и хришћанском историјском становишту, формирана су три идеолошка концепта: конзервативизам, егалитаризам и либерализам. Обзиром да у јавној свијести заузимају простор настао повлачењем хришћанског историјског становишта све три идеологије претендују на универзално важење и као такве играју улогу детронизоване религије. Истовремено све три доносе и кључ самоодређења:

  1. Конзервативизам – идејом природне заједнице (нација) са захтјевом националне државе
  2. Егалитаризам – идејом социјалне правде са захтјевом свјетске револуције и класног идентитета
  3. Либерализам – идејом индивидуализма и слободног тржишта са захтјевом индивидуалног, а на вишем степену корпоративног идентитета

Није на одмет знати да се само конзервативне идеологије (национализам) боре за очување државе као оквира у којем је могуће уредити друштвене односе. Егалитаристичке идеологије држе да државу треба уништити свјетском револуцијом, док либерали сматрају да ће државна организација бити превазиђена еволутивним путем, слободним тржиштем и транснационалним капиталом.

До периодичних смјена у доминацији идеологија долази захваљујући чињеници да ни једна од њих није у могућности да самостално ријеши питање конституције људског друштва. Тријумф једне отвара проблемска поља преосталих (либерализм – отвара поља природне заједнице и социјалне правде; егалитаризам – отвара поља природне заједнице, индивидуалних права и слободног тржишта; конзервативизам – отвара поља социјалне правде, индивидуалних права и слободног тржишта) и тако се неминовно претвара у пирову побједу.

Није тешко закључити да су сва три идеолошка концепта, у најмању руку, подједнако легитимна, као и подједнако проблематична јер су у међусобном односу крајње тоталитарни.

И на крају да бацимо поглед преко плота. Обзиром да је фашизам заиста највећа пошаст која је задесила људски род потребно је да видимо како су се поменуте идеологије односиле према овом, својеврсном идеолошком мутанту.

Невил Чемберлен, одбијање захтјева парламентараца за бомбардовање индустријских постројења у Руру, образлаже чињеницом да је ријеч о приватној својини (либерализам). Недуго након овог образложења на његово мјесто долази Винстон Черчил, човјек којем је отаџбина у датом моменту била врховна вриједност (национализам). Рурска област, а и не само она, је бомбардована.

Позивајући становништво СССР-а на одбрану, након 22.06.1941, онај симпатични бркица челичног изгледа, грађане своје земље није позвао у свјетску револуцију, нити у одбрану комунистичких достигнућа (егалитаризам). Не. Позвао их је у одбрану мајчице Русије (национализам). Било би неозбиљно тврдити да је Стаљин био националиста, али је сигурно да је одиграо на, како се показало, добитну карту национализма.

Шарл де Гол, вођа покрета отпора и симбол француског антифашизма, истовремено важи и за највећег националисту у, овом појавом веома богатој, француској историји.
Након сагледавања ових чињеница можемо закључити да сваки облик фашизације национализма представља површност с предумишљајем у чијем средишту се налази однос према чињеницима раван односу горепоменутих кафанских свираца према дјелу највећег свјетског композитора.



0 КОМЕНТАРА

  1. Момак,

    Вади Дражу из ове приче. Покушаваш глорификовати систем и организацију која је убила Дражу, самим Дражом.

  2. “фашизација национализма у намјери делегитимизације било којег облика националног мишљења”

    Сатанизације националног мишљења- делегитимизација је преблага ријеч. Питај само господина Кркана шта он мисли о српском национализму.. 😉

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *