Арапске револуције (6) – Сума сумарум: Ником ништа

Милко Грмуша данас завршава свој фељтон о дешавању народа у сјеверној Африци и Блиском истоку, у другом дијелу синтезе тих збивања плебса. Нису Американци били ти који су највише инсистирали на интервенцији у Либији (над Либијом, боље речено) то су били Французи и Британци. Унутар НАТО није постојао консензус поводом овог питања, Нијемци нису подржали […]

понедељак, март 28, 2011 / 15:44

Милко Грмуша данас завршава свој фељтон о дешавању народа у сјеверној Африци и Блиском истоку, у другом дијелу синтезе тих збивања плебса.

Нису Американци били ти који су највише инсистирали на интервенцији у Либији (над Либијом, боље речено) то су били Французи и Британци. Унутар НАТО није постојао консензус поводом овог питања, Нијемци нису подржали такву одлуку.

Пише: Милко Грмуша

Такође, и сам Обама дуго се премишљао шта да подузме, а онда је налегао на руду Хилари Клинтон, која очигледно пати од синдрома „Олбрајт“, који отприлике може да се дефинише као перверзан начин да жена у политици, окружена мушкарцима, покаже да је веће мушко од њих, по цијену да направи пичвајз невиђених размјера. У српском језику постоји знатно једноставнији и ефикаснији термин који тај синдром описује, али из разлога пристојности га нећу сад употријебити.

Веома је могуће да је неко Обами, у самој Америци, смјестио игру која ће му додатно смањити рејтинг, озбиљно нарушен након неуспјешне реформе здравственог система, као и великих проблема у економији, а на чему је он управо и био конципирао свој предсједнички програм (мање ратова, више правде, бољи живот). Ово добија на тежини кад се узму у обзир најаве које долазе из Америке да ће они позицију главнокомандујућег снага које бомбардују Либију препустити неком другоме, а још је занимљивија често поновљена Обамина реченица да Америка не намјерава да руши Гадафија, већ само да спријечи одмазду његовог режима над својим противницима.

Шта је горе – Гадафи или Бин Ладен?

Да се подсјетимо, кад год су у ближој прошлости Амери неког бомбардовали, говорили су, и то веома јасно, да им је циљ да сруше „зликовачке диктаторе“ (примјери Садама и Слобе), при чему су ствар додатно пооштравали подизањем оптужница против истих, а пред међународним судовима. Кад урадите такве ствари, онда је јасно да нема мјеста преговорима или неком кораку уназад.

Овако, стиче се утисак да Обама управо и не зна шта тачно хоће, што компромитује америчку спољну политику, али још више њега лично као предсједника који показује све више знакова неспособности да буде на челу једне тако озбиљне државе.

Према томе, јасно је да у самој Америци не постоји консензус и јасан план шта са Либијом. Вјероватно да нафтни магнати немају ништа против покоравања те земље, међутим, постоји ту један други проблем, а на који непрестано указује и сам Гадафи, који седмицама већ шаље веома јасну поруку: „господо Американци, ако ја сиђем са власти у Либији-умјесто мене долази Бин Ладен“.
И Гадафи је ту потпуно у праву, с обзиром да Либија није Египат, те у њој Американци немају своје озбиљне играче, ни у политици ни у војсци. И то је сасвим сигурно један од разлога америчке неодлучности око Либије.

Иранске жеље или реалан панисламизам?

Иран, односно радикални исламисти, одавно играју отворених карата. Још од исламске револуције у Ирану њене вође не крију своје намјере: стварање велике исламске империје, која ће бити заснована на тумачењима Курана од стране тих истих вођа, који ће суверено владати том огромном, супер-државом.

У фељтону сам већ писао да су постојали бројни покушаји атентата на политичке вође у арапским државама, који нису прихватали овакве планове. То није нешто од јуче, то се активно дешава већ преко тридесет година, а заправо је само ријеч о старој намјери да сви муслимани буду дио једне државе, која би владала цијелим свијетом.

Кад се данас има у виду број муслимана, природна богатства земаља у којима су они већина – јасно је да таква намјера није уопште нереална. Оно што, пак, стоји као препрека њене реализације, поред снажних опонената на свјетској позорници, јесте и унутрашња неслога између муслимана, која је толика да више пријети самим муслиманима, од свих других религија заједно.

Проблем Ирана, који има озбиљан капацитет да реализује значајан дио својих намјера, између осталог, јесте што је већински шиитски, док су, опет, муслимани у већини-сунити.

Сума сумарум

Сви ови разлози, а понајвише недостатак конзистентне идеологије, политичке визије, солидарности и заједничких интереса између арапских држава резултираће, сасвим је евидентно, тиме да неће доћи до једне велике, арапске револуције, која би имала конкретне и јединствене резултате и ефекте.

Понегдје ће се режим промјенити, понегдје неће, негдје ће се промјенити само личност, док ће естаблишмент и његова политика остати исти, а негдје се неће десити ама баш ништа. Ако се у двије арапске земље и промјене режими, не мора значити да ће нове власти у њима имати не само исте, него и сличне интересе-можда ће чак бити и оштро сукобљене. Према томе, никаква озбиљна револуција неће се десити, неће доћи до озбиљније промјене нити друштвено – економског система, нити система вриједности, тешко да ће се озбиљније нарушити и баланс интереса великих сила, а неће се поправити нити положај и животни стандард грађана. У игри у којој сви могу да добију и гдје се чини да свако жели да је игра, најчешће нико не добије било шта посебно.

Ипак, ова дешавања нешто говоре. Енергије која тјера на бунт и хватање за оружје итекако има на том подручју. Незадовољства неће нестати ни након ових посљедњих догађаја. Чекаће се само нека боља времена.

А тад ће Фронтал.РС објавити неки нови фељтон.



Оставите одговор