Арапске револуције (2) – Садат није Садам

У другом дијелу фељтона Милка Грмуше, појашњавају се могући предузроци за револуционарне промјене у Египту. Нешто се дешава. Нешто велико. И овај пут то не можемо објаснити логиком која је била важећа прије масовних побуна и преврата у афричким државама. Није могуће утврдити ко су добри и лоши момци. Какогод, оно што је несумњиво, све […]

понедељак, март 7, 2011 / 07:07

У другом дијелу фељтона Милка Грмуше, појашњавају се могући предузроци за револуционарне промјене у Египту.

Нешто се дешава. Нешто велико. И овај пут то не можемо објаснити логиком која је била важећа прије масовних побуна и преврата у афричким државама. Није могуће утврдити ко су добри и лоши момци. Какогод, оно што је несумњиво, све су то изузетно опасни момци.

Поручник Халид Исламбули окончао је своју мисију шестог октобра 1981.године. Тог дана су Египћани славили свој велики празник: побједу у тзв. Четвртом арапско-израелском рату, који је вођен 1973. године. Предсједник Египта Анвар Садат у том рату стекао је велику популарност у својој земљи. До тада су сви били увјерени да је у питању један досадни бирократа, који је просто испливао након Насерове смрти.

Међутим, Садат је мислио другачије. Иако побједник у рату из 1973.године, он је убрзо ушао у преговоре са Израелом. На запрепашћење арапског свијета, прво је почео да обилази Америку, потом је отишао у посјету папи Павлу Шестом у Ватикан, а дружење је даље наставио и са мрским израелским државницима.

26. марта 1979. године, уз благослов америчког предсједника Џимија Картера, Египат и Израел су у Вашингтону потписали мировни споразум, што је био јасан сигнал да Египат одустаје од светог рата са Јеврејима. Исламски радикали су знали шта им је чинити.

Једну ствар треба да знате уколико желите да дођете и одржавате власт у некој афричкој држави: војска је кључ приче. То су одавно укапирали Американци, али и радикални исламисти. Халид Исламбули био је њихов човјек у египатској војсци. У по бијела дана, у по велике параде, убио је предсједника Садата и послао тиме јасну поруку шта његова сабраћа мисли о политици предсједника Египта.

Египатски Исламски Џихад покрет био је задовољан. А Исламбули је постао мит, легендарни херој, који ће годинама по својој смрти бити узор младим радикалним муслиманским фанатицима како треба да се поступа са издајницима.
Садата је наслиједио Хосни Мубарак. Наравно, и он је био из војске, официр ратног ваздухопловства. Само, он није припадао струји која је организовала атентат на Садата. Напротив. Он је имао подршку Америке и наставио је политику свога претходника. Египат је и у Мубараковом предсједничком мандату одржавао коректне и мирољубиве односе са Израелом, чиме је, између осталог, заслужио снажну подршку Стејт Департмента.

Иако је, с друге стране, покушао да олабави везе са остатком арапског свијета, те је некако успио и да врати Египат у Арапску лигу, из које је та држава била искључена након што је Садат потписао мировни споразум са Израелом, неповјерење је остало. Штавише, историја се замало поновила 1995.године-Шоуки Ал-Исламбули, млађи брат Халида Исламбулија, 22.јуна покушао је (и замало успио) да изврши атентат на Хоснија Мубарака. Ствари су биле јасне. 2011.година није осванула Мубараку тек тако.

2011.година почела је снажним политичко-социјалним потресима у сјеверној Африци. Криза је тако жестока и помамна да је просто одувала и лидере који су деценијама чврсто водили своје државе, одолијевајући таквим искушењима као што је пад Берлинског зида и завршетак Хладног рата, 11.септембар, ратови у Ираку и Авганистану. Шта се то тамо дешава?

Да ли је у питању спонтана реакција становништва тих земаља, изазвана лошом материјалном ситуацијом и(ли) недостатком политичких слобода? То би свакако било нешто ново, јер ништа другачије није било нити у посљедњих..колико хиљада година? Зашто баш сад? Откуд да је све то тако повезано и координисано? Одакле паре за тако нешто? Коме то све одговара? Коме не одговара? Шта је коначни циљ? Шта ће даље да буде?

О свему томе биће ријечи у наредном дијелу текста који ће ускоро бити објављен на Фронтал.РС.



0 КОМЕНТАРА

  1. Sa jedne strane imaš naftu sa najvišim cijenama u istoriji, sa druge strane imaš srozavanje životnog standarda sirotinje koja je tek progledala i pomislila da je već dio srednjeg sloja. Srozavanje standarda je posljedica visoke cijene hrane i gramzivosti arapskih oligarha. Ne treba takvoj smjesi mnogo da bukne. Dodaš samo malo radikalnog islama i po nekog zapadnjačkog obavještajca na terenu i imaš potreban uslov za krvoproliće.

  2. Питања су на мјесту. Зашто баш сад? Откуд да је све то тако повезано и координисано? Одакле паре за тако нешто? Коме то све одговара? Коме не одговара? Шта је коначни циљ?

  3. Овдје се морам сложити са “није Чкаља”. 🙂

    Милко изванредно као и увијек, само не знам који је рок објаве овог фељтона? Ако је седмично, ствари се брзо одвијају, па да мало не застари написано. Или Грмуша пише како се ствар дешава?

  4. Милко нам је послао унапријед фељтон. Ми га објављујемо како мислимо да је потребно. Консултоваћемо се са њим везано за то да ли се боји “застаријевања”. 😀

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *