Америчко путешествије: Са обалe језера Мичиген

За Чикаго се прича да је највећи српски град на свијету послије Београда. Наравно, ако се не рачуна Јасеновац…

недеља, март 16, 2014 / 13:06

Пише: Дани(ј)ел Симић

Кинески аутобус је напустио Њујорк. Од умора сам одмах заспао. Пар пута сам се трзао, па препипавао џепове са новчаником и пасошем. На првом стајању нијесам ништа купио. Ништа ми ни не треба.

Свитање у Индијани

Преспавао сам готово читаву ноћ. Стиснут испред потпуно обореног сједишта, прозора и епски гузате црнкиње, која тврди да је дошла из државе по имену Западна Африка. Покушавао сам јој рећи да таква држава не постоји, али сам на крају одустао. Ваљда зна одакле је.

На сљедећем стајалишту сам нашао два сједишта незаузета и прешао на оба. Гријање је за возача прилично непознат појам. Изуо сам се и прекрстио ноге да угријем стопала.

Вожња је хаотична, несређена, необична. Не стаје по градовима или било чему што личи на станицу, већ по пумпама, мотелима, истовара људе и утовара ствари. Знају бити и комбији, спремни да људе возе даље. Малопривреднички превоз.

Успут равница. Дрвеће неолистало. Пуно пропалих амбара. Непропали су читави офарбани у бијело. Дјелује да ништа није посијано.

Рекламирају бежични интернет и бесплатан врућ доручак. Велика кола и велики камиони. Канадске гуске, америчке креје, ударен ракун крај пута. Дизел за готовину јефтинији. Пише на знаку дигиталном. 3,90$ картицом, 3,61$ за кеш.

У 12:05 по њујоршком времену угледао сам Сирс Торањ. 25.04.2013.

Од Кинеске четврти, до Кинеске четврти

Аутобус је стао преко пута камиона са приколицом, на чија је оба танка писало ЖИВА РИБА и неки црнац је пословао са мрежом на врх ње. У даљини су се видјели облакодери центра града, који су ме испрва нагнали да мислим како је близу, али сам врло брзо одустао од пјешачења и поглед окренуо ка Црвеној линији градске подземне.

Након читања упутства да се до жељезнице може крочити само са већ купљеним картама, а да је главни улаз „један блок јужно“, био сам поносан на себе што знам стране свијета. Утрефио сам оријентацију и при мом повратку до мјеста гдје сам се искрцао са аутобуса, улио сам се у ријеку дјечурлије разних боја, а једнаког узраста, која су ту била на некој врсти екскурзије и цртала су гледајући у правцу мени сасвим незанимљиве зграде. Неког тржног центра или слично.

Поготово незанимљиве, јер се укосо преко раскрснице налазила права капија Кинеске четврти, као да сам у неком кичастом забавном парку у дизнилендско-ласвегашком стилу. Или у стварној Кини, ако већ не у Кинеском граду, олити четврти, како се зове и станица метроа, крај које је реплика некаквог Небеског зида каквих, по табли која то објашњава, више нема ни у Кини.

Фотографисао сам план града, на којем сам, оптерећен претешким ранцем, једва некако разазнао улицу гдје сам требао стићи. Мек Клург.

До краја боравка нећу набавити план града.

Зовите Бетмена, Чикаго је у опасности

Сјео сам на метро, који можда у вагонима није толико технички напапрен као Њујоршки, али је зато много љепших станица и више изнад земље. Добар дио чикашких линија иде по жељезним конструкцијама раскораченим изнад саобраћаница које користе аутомобили. И зову се по бојама. Ја сам ишао црвеном.

Десетак минута по излазу и ходања по слеђеном времену и оштром вјетру, зачуо сам: – Е, јесу ово твоја кола? Мислио сам да ће то да буде даље редовна појава, али заправо сам српски случајно на улици чуо још једва два пута. Много је то више случај био са пољским, чији говорници учествују у броју становништва Чикага тако, да то проценти и региструју. И Чеха има више него Срба.

Чикаго је доста чистији од Њујорка и људи много више возе кола. Без обзира што је Готам заправо друго име за Њујорк, Чикаго са својом архитектуром много више подсјећа на град из стрипова о Бетмену. Његове грађевине имају ту авангардистичку традиционалост и чистоћу достојанства, а и метро систем на жељезним конструкцијама доприноси тој некој врсти старинског футуризма, као што је овјековечен у Метрополису Фрица Ланга.

Чикаго још увијек у себи носи дух времена када је био архитектурални центар свијета. Нуди и жељезне плоскице за алкохолна пића на којима је лик Ал Капонеа. И Величанствену миљу, са безброј радњи. И полицију на коњима. И музеје, и галерије, и забаву, и посао.

Чикаго је некако град у којем сам у Америци престао бити туриста. Престао сам да панично обилазим све што би неки туристички водич могао да ми предложи и почео да живим међу свим тим народом тамо. Знао сам сједити по читав дан на 33. спрату, пити пиво и уживати у погледу, као да сам код куће.

Ја, иначе, баш цијеним добар поглед.

Слатководно море

У то доба, када је у Бањој Луци 32 степена, у Чикагу је ријетко које дрво олистало. Шетам по кеју, али зимски обучен. Језеро Мичиген је огромно, али није море. Крај њега баш пуше и крај њега трче људи у спортској опреми. Криче галебови и прође покоји брод.

Велика језера некако нијесу блатава. Присјећам се Охридског, које је до доласка у главни град Илиноја највеће на којем сам био, како има исту морски провидну, плаву боју.

Свијетло плава је боја доминантна. Ту је и Морнарички док (Navy Pier), забавни парк са великим лунапарковским точком за посматрање панораме са обалске стране. Низ обалу је и Акваријум Џона Грејвса Шеда. Једна од ствари које свакако нема у нашој ближој околини.

У музеју је био Пикасо, али ја сам ипак отишао да гледам рибе. Пикаса сам видио у Београду.

Акваријум покрај планетаријума

Свакако најбоље што сам ја икада видио, али те ствари због којих сви иду у акваријуме, помало и изостаје. Велики танкови са великим рибама су за 20 долара скупљу карту (основна поставка се може видјети за 8 долара), али има их само у подруму, гдје се налази Дивљи гребен и Сјевернополно игралиште.

У првом се опонашају корални гребени и можете видјети велике ајкуле како промичу у холу који је огроман. Раже како пливају под ногама, до мјеста гдје се можете и надвирити и видјети их одозго без стакла. Шарене рибе коралних гребена свих боја, облика и меридијана.

У Сјевернополном игралишту можете одозго и одоздо да посматрате неколико белуга китова и сличан број пацифичких црнобијелих делфина, калифорнијског ушатог морског лава, морску видру и пингвине више сорти. Све у свему, ни једну рибу.

Све то бива величанственије, ако се у обзир узме да се Чикаго не налази крај мора, већ на језеру по којем дува сјеверац.

Погаче преко хљеба

У тако уређеном Чикагу, на сваком ћошку стоји по један просјак са натписом. Углавном црнци, али није правило. По режућем вјетру и озбиљној хладноћи, сједе или стоје и звецкајуу пластичним чашама испуњеним ситним новцем.

Пише: Бескућник, отац двоје дјеце (па налијепљена слика двије дјевојчице). Изгубио посао.

Пише: Остао без посла. Бескућник. Непријатно му је.

Пише: Ветеран рата. Нема шта да једе. Моли све за помоћ.

Посао као и сваки други, каже Наташа. Она је из бањолучке Гимназије отишла пред крај рата и сада је опасан адвокат са канцеларијом на 78. спрату Вилис торња, који је са својих 108, и у вријеме док се звао Сирс торањ, био највећа зграда на свијету. Има већ шеснаест година како је изгубио ту титулу, а у вријеме мог боравка, више није био ни највећа зграда у Сјеверној Америци, јер је трон преузела нова зграда Свјетског трговинског центра.

Аутобусом нико не путује

Многобројни торњеви Чикага дјелују још виши, у непрегледној равници државе Илиној. Земљи (Абрахама) Линколна, како гласи надимак ове савезне државе, видљив на регистарским таблицама аутомобила.

У поређењу са њима, Наташин стан на 33. спрату дође патуљасто, али то је дефинитивно највише људском руком створено мјесто на којем сам преспавао. Она је, без обзира што се сатра од посла као и већина Американаца, била одличан домаћин.

Пар пута смо, у вечерњим сатима, ишли да се дружимо са њеним пријатељима. Ту је увијек главно предјело била Наташина уводна реченица: Он је дошао аутобусом из Њујорка. Ја не познајем никога ко је дошао аутобусом из Њујорка у Чикаго!

Само је један од Наташиних другара, иначе поријеклом из Мексика, имао слично искуство, возећи се линијом Сивог хрта (Greyhound) на другој релацији. Каже било је вруће, пуно сумњивих фаца и сиротиње. Каже и никад више. Онда додаје шалећи се:

Гдје ти оно сада идеш? На Флориду? Ето, можеш ићи Амтраком (возом) до тамо, ако хоћеш да гледаш земљу.

– Већ сам купио карту. Додајем на његов приједлог, на шта ми он одговара: – Извини.

Стварно није било потребе, уживао сам у таквом наставку путовања.

 

 

————————————-
Сљедећи наставак: Америчко путешествије: Амтраком до Вашингтона

 

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Симићу лејк Мичиген, Гаталу лејк Онтарио.
    Авдић добио конкуренцију. Командант је још безбједан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *