Америчко путешествије: Амтраком до Вашингтона

Oписује се пут копном од престонице ентитета Илиној, до Дистрикта Колумбија и парламентарно-скупштинске престонице Уједињених Ентитета Сјеверне Америке.

субота, септембар 16, 2017 / 11:41

Пише: Дани(ј)ел Симић

Обично се тако пред пут десе све најглупље ствари.

Mораш изаћи четири сата раније, јер још један амерички стереотип мексичке спремачице мора опет бити нежељено задовољен. Наташа је држала телефон на спикерфону да редовна чистачица, која није могла доћи у тачно заказано вријеме, објасни мами шта све треба урадити. Наводно једнако добро чисти, али не зна ни ријеч енглеског.

Напољу је баш хладно и чикашки стереотипно дува вјетар. Леден, са језера које је као море. Није ми се нешто више обилазио град.

Пошто ћу се клацкати два дана до Флориде, ушао сам да стеротипно купим карту САД у књижари. Нијесам је купио, али сам видио фотеље у холу. Покупио са полице научнофантастичну књигу на енглеском језику и убијаући вријеме читао док стереотипно готово не закасних на воз.

Нико од особља или других посјетитеља не праве видан проблем ако одлучите да сједите ту сатима. И то многи раде, узимајући нарамке монографија, стрипова, књига и доносећи их крај наслоњача. На тај начин некако књижара врши функцију библиотеке без чланске картице.

Кашњење је постало озбиљније од читалачке анегдоте, јер натписи на возној карти нијесу ни приближно довољни да одгонетнеш куд треба ићи. Два пута сам питао, клатећи ранац са једног краја на други подземне Станице Савеза (има је сваки велики град под истим именом (Union Station), док ми човјек на другом низу перона није рекао да идем Амтраком, а да су то локални возови. Наравно, ни један смислен путоказ није указивао на било какав Амтраков перон. Што је сасвим нестереотипно за Америку.

Читава станица је испод нивоа саобраћајница. Сигурносни преглед не постоји.

Тете и мушкарци

Тамо гдје је био највећи ред, стајала је црнкиња (већ у овом дијелу осјећам потребу да напишем само жена) која нас је упућивала по карти. Натписи на њој су били далеко изричајнији.

Американци су тако стрпљиви кад стоје у реду. А слабо се и буне када неко прође напријед.

Изашли смо из остакљеног дијела на перон. Велики возови на спрат су стајали и са лијеве, и са десне стране. Држите вашу десну страну, рекла ми је тета кад је погледала карту. Онда је успут, још један заустављао. Кад заустави, онда каже: За Вашингтон још два вагона напријед. На том мјесту сам опет запазио да баш воле дисциплиновано стајати у реду и то ми је дјеловало као цивилизацијска разлика.

На улазу тета (опет је црнкиња, али мени се свиђа да је тета) провјерава карту и додјељује број 18 руком написан. Безвезе. Нијесам до прозора. Долази и до мене сједа висок, крупан мушкарац.

Зове се Калвин и из Норфолка је. Путује из Сјеверне Дакоте, из града Колумбуса, гдје је хладно и гдје има пошта, кафић, ресторан, радња за поправке, а за продавницу мораш возити седам миља. Он вози цистерне пуне сирове нафте, те некад мора носити и маску са кисеоником. Није био три мјесеца кући. Недостаје му жена, али му требају паре. Штеди да почне самосталан посао. Не у шпедицији као што је имао раније, већ у бетонском дизајну. Да људима прави ограде, лукове, капије и слично.

Ово све сам сазнао једва, јер Калвин прича таквим енглеским да га баш тешко разумјевам. Али баш прича и воли да прича. Оставио сам га да се изговори некој мршавој црнкињи, која је иначе медицинска сестра, како вјерује да душе људи настављају да живе и када им тијело умре. Тако и његовог другара који је погинуо у најнилевен, његове мајке и десетогодишње кћерке која је читав живот била болесна. Медицинарка је пила црвени коктел пун леда, што је био знак да не шмрца што је болесна, већ што јој је другарица умрла у 62гој и иде јој на сахрану. И попила је мало. Зато су и отпочели разговор о оностраном животу. Мој цимер на сједишту у возу, Калвин Пејн, има 52.

Е, да. Калвин је црнац.

АМИШИ

У Елкоку видим групу амишких жена које чекају друге које силазе са воза. Касније ће се испоставити да су можда менонити, пошто амиши не возе кола. Али ови испред мене су још у возу. И амиши су. Два пара сједе у ресторану. Стварни људи, који се дају видјети у обичном редовном возу, а не у тематском парку или биоскопу.

Калвин је опет крај мене у сједишту и каже да су то добри људи. Да је упознао једног који му је приповиједио како за вријеме њихове свадбе жене припремају храну, а мушкарци младенцима направе кућу. Али они су баш добри људи, понавља он.

Што се расне структуре путника тиче, мислим да су црнци у благој предности, али бијелце појачавају Амиши. Баш је зачудна та њихова мушка тутаста фризура јасно обријана у круг. Јако дуга брада. Овално и правилно обријана изнутра, да открива усне без бркова. Жене имају или мараме или капице у облику зарубљене купе, које им покривају косу завезану у пунђу на потиљку.

Гледао сам једне такве, баку и деду, како пију кафу и причају, док ми је Калвин показивао фотографије своје жене и куће. Чинило ми се да страшно шушкају неке гласове. Са ш умјесто с у ријечима, али да причају енглески.

ЧАРИ АМЕРИЧКОГ ДИЗЕЛАША

Путовати Амтраком је неколико десетина пута боље него кинеским аутобусом. Јесте дуже за једно седам-осам сати, неког мог субјективног прорачуна, али је удобније чак и него ваздухопловом.

Воз се с времена на вријеме некад љуља, али сједишта су широка, а још више дугачка. У основи, сједиште је као скупе фотеље, са могућношћу извлачења тапацираног ослонца за ноге. Из сједишта испред можеш извући сто и гумирану пречку да ту ставиш ђонове, ако су ти ноге кратке. На два сједишта чак и човјек мојих размјера може људски одспавати.

Свако сједиште има двије утичнице од 120 волти и свјетла за ноћно читање. Која су права свјетла. Не неке смијешне диоде, под којима шкиљиш у књигу или новине. Има и дугме да зовнеш кондуктера. Који долази по позиву.

Најљепше од свега је нека врста кафеа, у којем су прозори већи, а на новијим вагонима су и упола кровни. Да се видјети крошње дрвећа у крајолику којим се пролази. Није то заправо ни ресторан, ни кафе. Ово је просто мјесто гдје можеш боравити ако ти додије друштво у сједишту. Прави ресторан је покупио резервације за вечере. Сви су добили термине за јело, па их једне по једне кондуктери позивају да иду оброковати. Ето и Калвина. Частио ме пивом Бадвајзер. Носи га у руци.

Уз све те услуге и погодности, њихове локомотиве су зачуђујуће – дизелке. Америка је у погледу електрификације пруга не само велики загађивач, већ и прилично заостала у односу на Европу.

 

Тренутно сам прошао крај знака који каже: Вилиџ оф Фархоуп

Чује се у даљини воз како труби и то је знак да ће наићи још једно насеље. Тихо је, у возу већина спава, чује се само шум еркондишна.

Прошли смо некакав Камбреленд, гдје су правили и паузу за цигарету. Штета што не пушим, али то је још једна од предности путовања возом. У авиону не можеш запалити.

Приближавамо се Вашингтону лагано и пролазимо кроз читав низ мањих градова у којима људи возе велике камионете америчке производње. Имају велике цркве и улице под правим углом. Живе некако мирно, чини ми се, након што сам на домаку трећег великог метрополиса у ни двије седмице боравка.

Питсбург у свитање

Још је био мрак када смо прешли мост ушли на нову паузу у Питсбург. Пуно свјетала у мраку. И на води. Осим челика, град мени битан јер сам су Харис и Иван, моји средњошколски другови од рата избјегли на овај континент, једно вријеме живјели ту.

Када је свануло, видио сам да је престоница челика у САД пропала више него Смедерево и Зеница заједно. Са све Сиском. Воз пролази крај великог броја челичана, жељезара уопште, које без сваке сумње више не раде. Кина прави јефтинији челик. Иначе, у САД када само мало макнеш са главног пута, забасаш често у земљу Трећег свијета. Размјера између резвијеног и неразвијеног је превисока чак и за стандарде у Републици Српској.

Мене, сасвим неразвијеног, радују баналне ствари као што је да из воза угледам ћурку на сред ливаде и не могу никако да схватим шта ради сама ту. Без обзира што знам да је то дивља животиња коју сам код куће виђао искључиво припитомљене. Као и оне рогате кокоши по имену бисерке или морке, које трче слободне од наших кокошињаца по саванама Африке.

Онда полако и заморно и нестрпљиво почињемо да улазимо у главни град Уједињених Ентитета Сјеверне Америке. На Станицу савеза која је заиста на мјесту савеза.

Чека ме дуга, дуга пауза до наредног воза који иде за Тампу на Флориди.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *