Алекса Милојевић: Стране инвестиције су штетне

Толико се успјело овладати мислима, довести их у ропски положај да је данас тешко остварити признавање истине и онда када се она тако јасно показује. Толико се успјело овладати мислима, довести их у ропски положај да је данас тешко остварити признавање истине и онда када се она тако јасно показује. Под диригентском палицом иностраних финансијера […]

петак, децембар 23, 2011 / 07:33

Толико се успјело овладати мислима, довести их у ропски положај да је данас тешко остварити признавање истине и онда када се она тако јасно показује.

Толико се успјело овладати мислима, довести их у ропски положај да је данас тешко остварити признавање истине и онда када се она тако јасно показује. Под диригентском палицом иностраних финансијера посебно Међународног монетарног фонда и Свјетске банке бројне мање развијене земље скоро у хору понављају ријечи благодати страних инвестиција за властити развој. Задужују се безвриједним новцем којег отплаћују извозом реалних материјалних вриједности. И ту превару слабе владе свом народу приказују као једини развојни излаз.

Иако је кроз вријеме развоја све мање, а дугова и неразвоја све више не престаје се са овом врстом говора. Без обзира што говор нема своје реално покриће са њим се не престаје. Разлог је једноставан. Слабе владе су ту доведене не због развоја него ради задуживања. Стране инвестиције нису за то да донесу добробит народу него да се лоше владе одрже на власти. Када би којим случајем престале да се задужују, брзо би сишле са власти.

С обзиром да нема властите акумулације страним инвестицијама се прибавља инострана акумулација која је тако потребна за остварење властитог развоја, најчешће је образложење које се чује. Ипак истина је на сасвим другој страни. Умјесто развоја увећава се неразвој. Богатство се смањује, а дугови и дефицити расту. Расте незапосленост и сиромаштво. То је опора стварност која не привлачи неку пажњу.

Нема земље која се значајније отворила за инострана инвестирања, а да је успјела у развоју. Све су завршиле у сиромаштву и дуговима. Чак и ова врста теоретских образложења није у стању да покрене ову врсту дискусије. Иако се штетност иностраних инвестиција показује скоро на сваком мјесту на њима се и даље упорно истрајава.

Штетност страних инвестиција је лако схватљива. Нагли прилив страног новца диже цијене у земљи. То обара вриједност домаћег, а диже цијену страног новца. Опада извозна цијена домаћих, а расте увозна цијена иностраних роба. И најповољнији кредити, која средства би чак била уложена у производњу, не пружају могућност остварења таквих профита који би били у стању да подмире трошак камата и трошак раста вриједности страног новца. Они су нужно мањи. То онемогућава отплату кредита.

Да би се прибавила средства за отплату кредита држава увећава порезе. То само погоршава економско стање у земљи. Расту цијене, привреда успорава развојни ход, расте платни дефицит, опада бруто друштвени производ, расте незапосленост. Предузимају се мјере девалвације валуте, репрограмирања дугова, дизања нових да би се вратили стари кредити. Почиње спирала дугова из које се углавном не излази.

Посебна тешкоћа је у употреби кредитних средстава. Посуђена средства владе углавном не употребљавају за производне него непроизводне сврхе, што је управо случај код нас.

Од укупно 3,3 милијарди КМ иностраних средстава (2010) буџет је потрошио 1,5 милијарди КМ, у инфраструктуру је уложено 1,5 милијарди КМ, а у привреду (жељезницу и слично) је отишло свега 300 милиона КМ. Може се само замислити које су силне негативне последице оваквог утрошка средстава. Оне су сада невидљиве због присуства чврстог девизног курса. Провала, сада задржане инфлације, тек ће наступити када ускоро престане да важи чврст курс. Тада ће изаћи на видјело и све погубне последице оволиког иностраног задуживања.

Само је модел привредног раста заснован на домаћој штедњи, домаћој акумулацији и домаћим инвестицијама успјешан. То показују примјери свих земаља које су одбиле „услуге“ посебно ММФ-а и Свјетске банке. Али тада на власт морају да дођу способне и патриотске владе. Хоћемо ли и ми имати ту срећу.



0 КОМЕНТАРА

  1. Aleksa se ozbiljno kandiduje za ideologa populističkog pokreta. Još malo i biće u širokoj upotrebi. To će označiti da smo definitivno u istorijskom ćorsokaku.
    Što se tiče „krivih navoda“ u ovom tekstu teško ih je sve pobrojati, a najbolje je ipak istaći primjer Sjeverne Koreje koja zaista ne boluje od stranih investicija koje siromaše i pustoše jednu zemlju. Ali zato, brale, imamo atomsku bombu, pa ko hoće da investira na silu može samo da bude spržen.B-)

  2. Раковић,

    ми смо изгледа осуђени да вјечну смјену тоталне глупости и потпуне заблуде. Та два циклуса се стално мјењају, а Милојевић очигледно капира да је вријеме поново за национални комунизам, јер вријеме овог неолибералног комунизма истиче.

    Људи овде подржавају ова два циклуса. Нас пар може на Аљаску, чујем да је тамо права ствар.

  3. Угледни професор А.Милојевиц се упорно труди да Влади и свим онима који су насу судбину узели у своје руке указе на сву погубност економске политике коју води ова Влада. Намјера му је базирана на знању,пракси и искуству, а патриотизам му је јачи од страха што на жалост није случај код других академаца.Поредити насу ситуацују са Сјеверном Корејом је заиста бесмислица.Ако се сатим поређењем брани ова Влада, онда се мозе употрјебити она Његошева “што је брани кад је не одбрани“ …

  4. Професор је ово могао поједноставити, умјесто што се овако неспретно изјаснио, требо је конкретно направити разлику између стварања новца и посуђеног новца!

    То су велике разлике, а ради се о томе да ни све „инвестиције“ нису чисто инвестиције већ добијање жељеног профита, на уштрб радника и доходака или пореских обавеза.

  5. Meni je žao kada profesor klepeće nanulama u patriotskom zanosu. Ne branim Vladu RS, ali je činjenica da je ta ista Vlada postigla najmanje privatno-inostrano zaduženje u regionu, sve je manje više na domaćoj akumulaciji, a inostrane investicije minimalne. To znači da je Vlada ostvarila profesorove zamisli.
    @Milko
    Zaista je situacija teška, jer kad misao i nauka zaribaju, šta očekivati na polju akcije?
    Koliko je to dobro prepuštam na ocjenu presretnom narodu.

  6. „Штетност страних инвестиција је лако схватљива. Нагли прилив страног новца диже цијене у земљи. То обара вриједност домаћег, а диже цијену страног новца. Опада извозна цијена домаћих, а расте увозна цијена иностраних роба. И најповољнији кредити, која средства би чак била уложена у производњу, не пружају могућност остварења таквих профита који би били у стању да подмире трошак камата и трошак раста вриједности страног новца. Они су нужно мањи. То онемогућава отплату кредита.“

    Biser do bisera… Mislim da se profesor samo zeza sa nama…

  7. Ова прича прија “патриотским“, “антиглобалистичким“, “нациналистичким“ “социјално осјетљивим“ ушима дјеце комунизма која заблуде својих очева покушава надокнадити радикалним антикапитализмом не осјећајући да имају гори и ненормалнији поглед на свијет него нјихови очеви-комунисти.

    Хистерија против западног система вриједности достиже врхунац. Главни промотери су протуве типа Милојевића који је свјестан да ово што прича нема везе са истином, али је битно прати мозак народу, за све невоље оптужити Запад, а истовремено затварати очи пред чињеницом да су све ове народне крвопије створене у систему Краџића и Милошевића у којем Милојевић није имао малу улогу. Напротив.

    Радо бих му очпалио један шамар.

  8. Стиче се утисак да је тај руски милијардер због тога што „воли Србе“ одлучио да без властите зараде скоро сав свој новац потроши на нашу добробит. Тако га бар громогласно и непролазно најављују и одржавају ту врсту говора наша Влада и руководство.
    Стране инвестиције су модел колонијалног запосиједања природних ресурса неразвијених земаља од стране развијених. То је уз слободно тржиште и пројекат Европске Уније темељ идеологије глобализма.
    Народу су властордшци подметнули ту причу о страним инвестицијама да би оправдали своје бављење политиком, то је веома опасна и раширена демагогија на коју се омладина примила, иако нема никавих доказа и примера у свијету за то.
    Ни једна држава и народ се није развила тако што се отворила за стране инвеститоре и пепустила им концесије на све природне ресурсе да они са њима располажу.
    Постоји само један истински начин да се народ и држава развиеј а то је: домаће инвестиције, штедња и инвестирање, задуживати се смије само привреда а не држава. Уштедом на буџетским платама и на јавним набавкама се аз последњих 5 година могла направити једна термоелектрана.
    Ми се морамо ослонити на напа природна богатства и на њиховој основи развијати индустрију. Ни једна земља на Западу нема толико неискориштених природних ресурса по глави становника као БиХ и РС, узимајући у обзир све енергенте, ријеке, руде метала, шуме.
    БиХ Западу треба не да би Запад дошао у БиХ да развије индустрију и такву индустрију препусти народу како би осјетили благодет страних инвестиција него да би БиХ била тржиште за њихове робе, да би исцрпили све природне ресурсе који посједује, погледајте шта раде у Африци.
    Питао бих оне које се подсмијевају идејама професора Милојевића да ли знају шта раде стани инвеститору у Рафинерији Брод, Рафинерији Модрича, Бирач Зворник, за колико плате раде тамо радници, колико раде и колики профит странци износе из БиХ, колико држави нису платили порезе, струју, гас, колико су отпустили радника. Само због идеологије – страних инвестиција. Само зато што држава није хтела новцем којим нас је задужила да покрене произвду у тим фабрикама, него да сав тај новац списка у јавну потрошњу.
    „Добробит“ страних инвестиција је видљива на сваком кораку.
    Уместо да се сва индустија претвори у акционарска друштва, где би радници били власници предузећа, као на Западу, ми смо кренули да продајемо предузећа и тај новац трпано у буджет. Заиста бесмислено, капитал који је мукотрпно 50 година стваран и инудустрији се распродаје по вишеструко нижим цијенама а новац сав да се потроши у буџету.
    Они који су овде изнијели ставове да су стране инвестициеј корисне нису никаквог аргументованог доказа за то пружили да се то негдје потврдило у пракси.

Оставите одговор на Симо П. Ороз Одустани од одговора