Алекса Милојевић: Опасна, колонизаторска влада

Сва штетност ове Владе није само у расипању огромних износа средстава и изгубљеном развоју. Посебна штетност се односи на структуру улагања која су таква да се убрзано код нас производи колонијална привреда и друштво. Развој потиче од индустрије. Нема земље која се обогатила на другим дјелатностима осим на индустрији. Само је индустрија дјелатност растућих приноса. […]

четвртак, децембар 8, 2011 / 07:52

Сва штетност ове Владе није само у расипању огромних износа средстава и изгубљеном развоју.

Посебна штетност се односи на структуру улагања која су таква да се убрзано код нас производи колонијална привреда и друштво.

Развој потиче од индустрије. Нема земље која се обогатила на другим дјелатностима осим на индустрији. Само је индустрија дјелатност растућих приноса. Све су друге са опадајућим приносима. Код индустрије, са нарастањем предузећа, опадају трошкови по јединици, а расту приходи. Код свих других је обрнуто, расту трошкови, а опадају приходи. Што се више бавите пољопривредом све лошија земља што диже трошкове производње, а обара приходе. Слично је у шумарству, рударству, рибарству и слично.

Наша Влада то не види. Она не жели да се бави развојем индустрије, чак ни пољопривредом. Крајње мизерно учешће индустрије у структури БДП (9,1 % – 2006) се чак у времену ове Владе смањује (8,8 % – 2010). Влада не инвестира у развој индустрије. Од укупно 3,3 мрд. иностраних кредита (2010) Влада је утрошила

Умјесто да се крене из правца повећаног улагања у индустрију, који је једини пут развоја, Влада је кренула из супротног правца. Влада, поред високе властите потрошње, повећано улаже у развој инфраструктуре, прије свега изградњу путева, аутопутева. Крећући се из тог правца, умјесто у развој стиже се у неразвој. Стиже се заправо у развој колонијалне привреде, на чему ова Влада тако предано ради.

Једно од основних обиљежја колонијалне привредне структуре је развој инфраструктуре без привреде. Путеви се не граде због тога што је настало загушење у превозу нагомиланих роба, које стижу из индустрије, него управо обрнуто. Што је мање индустрије и мање роба у превозу, више се граде путеви. Наравно да те инвестиције немају своју економску отплату. Оне ће се отплаћивати не из повећаног превоза роба, него из повећаних пореза незапослених и сиромашних грађана.

Сиромашан народ притиснут високим порезима за отплату иностраних кредита утрошених за административне и потребе изградње инфраструктуре лако је препознатљива слика распрострањеног колонијалног свијета. Та слика је већ видљива и код нас. Само је потребно хтјети је видјети. Било би добро видјети је и то признати. То би био први корак ка рјешавању проблема.

Свима је јасно да данас бити у власти и политици не може се без иностране подршке. Што је виши ниво и подршка мора да буде већа. Најбоље је када се то оствари на изборима, када се пожељни доведу на власт. Тада постаје све једноставно. Они знају за обавезу захваљивања: прекомјерно задуживање, дефицити, распродаје, што више погрешних одлука.

Технологија економског заробљавања је јасна и позната. У почетку чвршће док се не покрене механизам самопропадања привреде. Потребно је одмах на почетку изборити се за доношење стратешких погрешних одлука (приватизација, концесије и слично). Потребно је покренути механизам појачаног задуживања и посебно нерационалног трошења тих средстава. Уз то, обезбједити довођење странаца да купују природна богатства, пружати им разне погодности и слично.

Тада је већ механизам економског заробљавања покренут у цјелини и почиње сам да доноси резултате. Тешко га је зауставити. Само га је потребно надгледати и спречавати његове могуће позитивне промјене. Касније, притиска може да попусти. Само заробљавање иде само од себе. Странци тада истичу потребу борбе против корупције и слично. Оно што су сами створили, присиљавајући на погрешне одлуке и законе (приватизација, јавне набавке и слично) сада истичу као основне проблеме привреде и друштва. Они то редовно истичу, али не желе да се та питања ријеше.

Што се нас тиче механизам економског самоуништења већ скоро савршено дјелује. Незаустављиво је убрзано инострано задуживање, пропадање у дубоке дугове и дефиците, даљње уништење домаће привреде, распродаја природних богатстава. Преокрет ће бити веома тежак и крајње неизвјестан. Треба ипак вјеровати да ће до тога доћи.

Подршка странаца је примамљива и лично веома исплатива. То је снага која неупоредиво надилази снагу народа. Свака индивидуална рационалност окреће главу у том правцу. Одатле управо толика та врста окренутости. Бити уз јачег значи и сам бити силнији и моћнији независно са коликом се властитом снагом располаже. Одатле управо толика гужва пред вратима странаца оних са најмањом политичком снагом.

Отварање тих врата је једини начин увећања скоро безграничне властите политичке снаге. То се тако видљиво показује на примјеру наше приватизације. Онај ко је пристао да приватизацијом уништи властити народ и привреду од тада има изузетну подршку странаца и блиставу политичку каријеру. Само је потребно стећи повјерење да ће се знати богато захваљивати.

Неограничено се задуживати и та средства нерационално трошити први је и основни захтјев за захваљивањем. Разлог је једноставан. То је најбољи начин уништења привреде и народа. Наша оданост у испуњењу тог основног захтјева је изузетна. Скоро да је читав систем заснован на неограниченом задуживању. Без тога опстанак на власти је незамислив. Вјероватно до потпуног економског уништења народа.

Крећући се погрешним развојним правцем, поред већ несагледивог задуживања и крајње неразумног трошења тих средстава Влада се, посебно у последње вријеме, окренула коначном уништењу овог народа – распродаји природних богатстава.

Наравно да је огромна штета што је наметнутом нам приватизацијом (да би одређене политичке амбиције дошле на власт) уништена домаћа привреда, што смо се овако сиромашни прекомјерно задужили, али је највећа и несагледива штета што се кренуло у распродају природних богатстава.

Привреда има свој инвестициони циклус и могуће ју је обновити, дугове је могуће вратити, али ако останемо без природних богатстава стигли смо до самог краја. Тада смо сигурно у колонијалном ропству. Само би природна богатства, ако би остала у нашим рукама, могла да обнове привреду и врате дугове.

Како доћи до патриотске власти која ће бити у стању да напусти сласт олаког трошења туђег и која ће се окренути изградњи будућности народа. Како заправо појачати политичку снагу народа, доћи до његовог одлучујућег утицаја на власт? Једна од могућности је у изградњи стимулација за масован излазак на изборе. Масовним изласком на изборе спречавају се могућности изборних превара (манипулација). Могућности избора народне патриотске власти тада су у огромном порасту.



0 КОМЕНТАРА

  1. … teorija zavjere.

    Dragi profesore ja samo želim da za par godina budem kao neki Čeh ili Poljak. Da su Česi razmišljali na ovaj vaš način – njihova Škoda danas bi bila kao naša Zastava.

    Ne sporim da se moramo paziti domaćih lopova ali sporim Vašu tehnologiju ekonomskog zarobljavanja. Nikome mi profesore ne trebamo kada smo zarobljeni i siromašni. Svi vole kada smo bogati i kada kupujemo nove automobile.

  2. ex-1978, 08.12.2011. 18:15:46
    Zavjera??
    Ma kakvi,samo sto ima par razlika izmedju Skode i “Zastave“.
    U Skodu je ubacen svapski motor……logicno je jer sjever Ceske vrvi od svaba,koji se razumiju u svapske motore
    B-)
    Ne znaju pravoslavci sa svapskim motorom pa to ti je…
    Ali smo strucnjaci za alarme na WV ali svabe nikako da nam odaju priznanje za toB-)

  3. Zavjera? DA!!!!!Da švabo misli nešto dobro Srbima? Niti je mislio , niti će ikada da misli? Česi i poljaci su katolici, kao i hrvati i zato i jesu tamo gdje jesu. Njemačka je ostvarila Hitlerov naum bez ispaljenoga metka. Da bi nas potpuno uništili našli su među nama gadove koji ostvaruju njihove zamisli. Ko to ne vidi nešto sa njim nije u redu. Ovako bogastvo nam Bog dao, a narod umire u neimaštini.Nas koliko i pola BG. Danas u prodavnici majka dvoje odrasle djece kupuje 1 l mlijeka, 100 grama parizera, 300 grama pasulja. A, naše gospođe „ministarke “ idu u Beč u šoping. E, sveta tandžara!
    Ja opet kažem: pošto do njih ne mogu da dođem, neka smatraju da sam im pljunuo u svinjske obrazine, i da sam ih nabio nogom u dupe, i da sam im opalio šamarčinu.
    I, predsjedniku, i premijeru, i ministrima, i cijeloj vladajućoj bagri. I, naravno , spreman sam da odgovaram zbog toga.

  4. Неку вече премијер Џомбић објашњава како је паметан потез то
    што су дали Боски 15 милиона марака. Он то објашњава као „подршку
    привреди“.
    Када 15 милиона марака подјелимо са 10 (година) добијемо
    1,5 милиона по години.
    Када то подјелимо са 12 (мјесеци) добијемо 125 000 марака.
    Ако узмемо да је просјечна плата (бруто) трговца у неком од
    бутика у Боски око 1000 КМ.
    Дијелимо даље 125 000 са 1000 КМ и добијемо 125 радника.

    Практично Влада је давањем 15 милиона КМ платила 125 радника
    10 година унапријед.

    Боска је трговина (трошак).

    Срам их било.

  5. Добро, Зекстра. Ко држи Зекстру? Драган Ђурић таксиста из Дервента и предсједник ФК Партизан. Је ли неко луд па вјерује да је Ђура таксиста/шнајдер био паметан да заади толики новац? Ђура је експонент капитала предсједника РС, којег је створио Бранко Микулић (откривање случајних талената, када је због родбинских веза дао да лакташи буду показна вјежба у СФРЈ за ефикасну администрацију), разрадио Анте Марковић (неки дан га је испратио у вјечна ловишта са све Митровићем), политички нерв му је доцртао Слобо Милошевић сталним савјетима на Дедињу оних Фанки Џи ’90-их, уз свесрдну помоћ Микелића, који је читав живот остао изван домета било којих судских и тужилачких органа.. Хајде сада да покушамо одговорити ко држи Зекстру и ко је за себе у ствари узео Боску? Коме је мало да има Палату у згради СДК-а гдје су у првом мандату опустошени сефови, паје пожелио да има и свој објекат и у епицентру Трга Крајине? Само једном можете погађати. Убијеђен сам да Приједор није власник, али не знам ко јесте…

  6. Симо П. Ороз, 09.12.2011. 09:20:26

    Ти си стварно будала кукурику! Али намјерна и безобразна – упорно рачунаш на просјечну неписменост и необразованост босанског мученика који се од сународника Вучине Манитога разликује највише по честитости и безазлености.

    Све се те технике уче на оним сорош-курс(ц)евима. Јел’да?
    Како упадати у ријеч и разбијати концепцију расправе…
    Како то исто избјећи и трубити, дречати и кокодакати своје до изнемоглости, користећи технике Гебелса…
    Како мијењати тезе…
    Како служити шефовима и промптно, у секундици, правити морални салто мортале по потреби актуелног тренутка…

    Звучи познато?
    СРБИЈА БРЕ!!!B-)

Оставите одговор на Божо Чукеранац Одустани од одговора