dysko

Абортус-легализовано убиство

Најмлађи блогер Фронтал.РС се, са правног становишта, бави правима оних још млађих. Толико младих, да чак немају ни тако баналну ствар, као што је рођендан. Најмлађи блогер Фронтал.РС се, са правног становишта, бави правима оних још млађих. Толико младих, да чак немају ни тако баналну ствар, као што је рођендан. Умјесто увода – „Живот човјека […]

среда, октобар 20, 2010 / 08:58

Најмлађи блогер Фронтал.РС се, са правног становишта, бави правима оних још млађих. Толико младих, да чак немају ни тако баналну ствар, као што је рођендан.

Најмлађи блогер Фронтал.РС се, са правног становишта, бави правима оних још млађих. Толико младих, да чак немају ни тако баналну ствар, као што је рођендан.


Умјесто увода

– „Живот човјека је неприкосновен“ ( члан 11. став 1. Устава Републике Српске)

– „Грађани Републике су равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство“ ( члан 10. Устава Републике Српске)

– „Свако има право на живот, слободу и безбједност личности“ ( члан 3. Универзалне декларације о људским правима)

– „Право на живот сваке особе заштићено је законом. Нико не може бити намјерно лишен живота, сем приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом“ ( члан 2. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода)

– „Ко другог лиши живота, казниће се затвором најмање пет година“ ( члан 148. став 1. Кривичног закона Републике Српске)

Судски тумач за немушти језик

Живи смо свједоци тенденција у савременом праву и, уопште, у развоју хуманистичке мисли, које теже да осигурају што шири опсег права и слобода човјека. Тако, данас, на примјер, у државама ЕУ и широм свијета монструозним убицама гарантује се право на живот и осигуравање животних услова у казненим домовима и болничким установама (уколико уопште и буду осуђени због својих злочина).

Право на сексуално опредјељење такође је гарантовано, и ускоро ће и у оним државама гдје је склапање хомосексуалних бракова забрањено – то постати дозвољено, јер је то, забога, модерно.

О починиоцима кривичних дјела организованог криминала, посебно оних тзв. „бијелог оковратника“, не треба ни трошити ријечи – у питању су „способни и интелигентни људи“, за које је јавно мнијење пуно симпатија. Уживаоцима опојних дрога такође се приступа с пуно разумијевања, љубави и обазривости – „та нису они криви, већ неповољни услови социјалне средине у којој су принуђени да живе“. Дакле, слободе и права данас се признају свима и свакоме, изузев још нерођеним, а зачетим људима.

Наиме, абортус је данас и код нас а и у огромном броју држава легалан. И не само то, мас-медији га чак и промовишу, јер је то „једна врло либерална институција и доказ општецивилизацијског достигнућа људске врсте“. Такође, феминистички покрет га сматра једним од најважнијих права жене, јер је примарни и неопходни услов њене еманципације управо та могућност да убије плод утробе своје. Уколико оспоравате абортус, представљате мрачног и подмуклог реакционара.

 

Због чега је то тако?

Најважнији разлог је једно „револуционарно откриће“ да заметак, у ствари, није људско биће, па, стога, и не може уживати правну заштиту каква је иманентна човјеку (и жени). Занимљиво, многи који овако дефинишу ствари такође су најжешћи критичари убијања животиња, јер је, побогу, то дивљачки. Ипак, постоји једно питање на које ови „научници“ још нису дали одговор: Како је могуће да се из нечег нељудског, роди нешто људско?!

Друго питање гласи: да ли жена сама ствара заметак, и ако ствара, да ли би била љубазна да нам открије како то чини? Разлог постављања овог питања лежи у чињеници да према позитивним правним нормама трудница може извршити абортус без обзира на мишљење и став оца по том питању. Тиме се или негира улога оца у зачећу, или се крше норме родитељског права које истичу исти значај и улогу и мајке и оца.

Питање број три: ако је право на абортус заиста инспирисано тврдњом да је ријеч о праву жене да самостално доноси одлуке које се тичу њеног тијела, на који је то начин рођено дијете физички интегрисано у тијело мајке?

Ово не само због тога што би се убијено дијете, у супротном, највјероватније родило, и тако постало одвојено физички од мајке, него и због тога што Кривични закон РС мајчино убиство дјетета „непосредно након порођаја“ посматра другачије него „обично“ убиство, и то не као отежавајућу околност, како би иначе било нормално, него као изузетно олакшавајућу!?

Слиједеће питање: ако се право на абортус оправдава правом родитеља да слободно планирају породицу, због чега родитељима није, дослиједно, допуштено и да легално убијају своју дјецу и након порођаја?

Ево још само једног питања, мада би се могло поставити још много: да ли су родитељи у ствари богови који једини одлучују ко ће се родити, а ко неће?

Сувисле и кохерентне одговоре на ова и слична питања још нико није дао, и тешко да хоће. Разлог је врло једноставан – велики број људи одликује се заиста одвратним кукавичлуком и недостатком личне одговорности. Сви само арлауичу: „права, права, дајте ми моја права!“; али само поштени и храбри признају да је еквивалент права – одговорност. Управо одговорност сви заобилазе, она није ријеч која је „ин“.

У супротном, пар који је ријешио да се „ослободи терета“ требало би упитати због чега су игнорисали контрацептивна средства, због чега се нису ефикасније контролисали итд. Али, и ово би било „ретроградно“.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *