Улогуј се! Региструј се! Изгубљена лозинка?
Фронтал.рс Фронтал.рс Фронтал.рс Фронтал.рс

Економија

18:13 Хрватска никад јача - у позадини српска застава17:46 Амбасада Русије у Сарајеву: Конаковић нека поштује ставове Предсједништва БиХ и пита своје менторе ко је минирао Сјеверни ток17:41 Вишковић, Вучевић и Цвијановићка у специјалном и паралелном сусрету17:37 Вучић се не извињава словеначким политичарима - само народу17:33 АТВ против Зукана: Лаже у координацији са Западом, јер има план за ескалацију сукоба у БиХ17:19 Симић: Нова фаза рата - САД први пут рекле Кијеву да им је дужан 10 милијарди16:51 Ко ће платити осигурање за Сјеверни ток и пошто?15:08 Шта се дешава са аутокефалношћу Македонске православне цркве?13:57 Хрвати у Сплиту пронашли четврту кованицу српског краља, а ниједну свог13:45 Вашингтон доставља оружје Кијеву за десетак дана - шта то значи за ток рата?

А онда опет глобална криза: Кинеске банке пред сломом

Кинеске берзе падају већ данима, многи су банкомати испражњени, јављају се проблеми с трансфером новца… Јесу ли то први знаци поболијевања кинеске економије? У свијету се већ рађа страх – мотор свјетске економије последњих година налази се пред банкарском кризом, као Америка поткрај 2007. и Европа 2008. године, пишу водећи медији Запада. Многи стручњаци већ […]

субота, јун 29, 2013 / 12:47

Кинеске берзе падају већ данима, многи су банкомати испражњени, јављају се проблеми с трансфером новца… Јесу ли то први знаци поболијевања кинеске економије?

У свијету се већ рађа страх – мотор свјетске економије последњих година налази се пред банкарском кризом, као Америка поткрај 2007. и Европа 2008. године, пишу водећи медији Запада.

Многи стручњаци већ дуже упозоравају – ближи се тренутак када би се кинески балон могао распрснути и цијели свијет поновно гурнути у хаос.

Проблеми с исплатом новца посљедњих дана у банкоматима нагнали су многе на закључак да је криза погодила и финансијски сектор Црвеног змаја. У трећој највећој банци Банка Кине, као и у Банка Нанјинг, почетком ове седмице дошло је до проблема с исплатама, корисници повремено уопште нису могли доћи до свог новца на банкоматима.

Банке су покушале смирити ситуацију, с објашњењем да се ради о техничкој грешци на систему. Но кинески блогери пишу да многи банкомати и даље немају новца и да је ријеч о проблемима у банкарском сектору.

Образац је исти

А окидач за нову психозу била је одлука централне кинеске банке од прије десет дана да престане упумпавати свјежи новац у систем. Резултат тога је да ионако презадужене кинеске банке више не вјерују једна другој и међусобно посуђују новац по високим каматама, које досежу и 25 одсто. Сада се јавља страх да би мале банке, с високим удјелом лоших кредита, без помоћи централне банке могле банкротирати. А онда би домино-ефектом могли заразити и цијели финансијски сектор.

– У најгорем случају међубанкарска размјена могла би пресушити јер банке међусобно не желе посуђивати новац. То се догодило и прије пет година као реакција на банкрот америчке инвестицијске банке Лексман Брадерс, упозорио је за њемачки Билд професор Маркус Демарy, финанцијски стручњак из Института за њемачку економију.

Кинеска економија показује исте симптоме као и јапанска, америчка и европска прије слома. Велик број виртуалних финансијских полуга, прегријано тржиште некретнина и успоравање економије.

Резултат тога је континуирани пад вриједности дионица на кинеским берзама (берзански индекс у Шангају пао је 15 посто од почетка јуна) и инвеститори сада једину наду полажу у брзо дјеловање кинеске централне банке и гувернера који би требао осигурати ликвидност финансијског сектора.

0 КОМЕНТАРА

  3. Zapad navikao da štampa novac bez pokrića!? Hahah. Zapitaj se sljedeće. Ako zapadne ekonomije štampaju novac bez pokrića, zašto sve države svijeta devizne rezerve drže u imovini koja je denominirana u zapadnim valutama? Zašto dolarski indeks raste svaki put kad kriza zaviri na vrata svijeta? Tvoja zapažanja kao da namjerno imaju za cilj da budu suprotna od realnosti. Pravi si produkt lenjinističke škole i komunizma.

    Lijep pozdrav

  4. SAD su se podigle na položaj imperije tek u XX veku i zahvaljujući velikim svetskim ratovima, koji nisu vođeni na njenom tlu, oni su uspeli da postanu lokomotiva progresa savremenog kapitalizma. Zahvaljujući svom pobedničkom vođstvu uspeli su da se nametnu i da kreiraju svet prema svome liku i interesu.
    Prva velika prevara smišljena je 1971 godine, u vreme Niksonove administracije, kada je doneta odluka da dolar više nema zlatno pokriće, kako je to bilo predviđeno bretonvudskim monetranim dogovorom saveznika. Tako je zao duh pušten iz boce, bez ikakve kontrole i polaganja računa, što je otvorilo ogroman prostor za manipulaciju i špekulaciju Federalnim američkim rezervama – FED i finansijskoj oligarhiji sa Vol Strita.
    Što se tiče dolara one je u dobokoj inflaciji. Kina je najveći poverilac, a Rusija se počela buniiti zbog života na dug
    Dolar je bez pokrića i čeka se dan kad ćemo se sočiti sa istinom. S obzirom da MMF ima oko 1500 milijardi dolara za
    intervenciju, od toga u kešu ima oko 400 milijardi dolara za intervenciju što znači da ne može intervenisati na sve ono što
    bi trebali. Što se tiče evra strabilizacioni fond ima oko 440 milijardi evra za intervenciju i to nije dovoljno
    Svet može trošiti samo onoliko koliko zaradi.
    Dolar štampan na papiru od strane FED-a postao je opšta roba koja je nametnuta ostalom svetu. Papir je tako zamenio zlato. Vrlo vešta podvala smišljena od strane Vol Strita da se čitavo čovečanstvo stavi pod kontrolu papirnog dolara. Poseban problem je bio , tu prevaru su mnogi u svetu tek nedavno saznali, što Nacionalna banka SAD – FED nije bila državna i nacionalna institucija, koja treba da brani interese države i nacije, nego je bila privatna banka 13 porodica koje su njome upravljale.
    To znači da je 13 porodica upravljalo planetom na prevaru, štampajući papirni dolar bez pokrića i upravljajući FED-om kao svojom privatnom kompanijom. To su bile najbogatije porodice, čije se bogatstvo meri desetinama hiljada milijardi dolara, a koje su činili Rotšildovi, Rokfelerovi, Morganovi, Kendijevi . . . i najmoćnija od svih i najveći privatni akcionar ove družine – engleska kraljica.Prevara je uspela.
    Dolar je ušao u sve domove sveta i niko nije pitao ko je vlasnik FED-a. Štampanim dolarima bez pokrića kupovan je životni standard građana Imperije, standard koji nije zarađen i koji je nastao na svetskoj prevari i pljačkanju preostalih država i naroda.
    Neoliberalni kazino kapitalizam je bankrotirao. Ideologija neoliberalizma je mrtva Svetska kriza je kazna za pohlepu. . Ne može se više trošiti nego što se proizvede. Zlatno pokriće mora da se vrati. Ne može se štampanjem dolara rešiti kriza. Dolar nestaje kao valuta. Vreme obilja je završeno. Šovečanstvo je ugroženo. Nastaje novo doba. Narodni kapitalizam je spas. Ulažite u znanje. Duhovnim preporodom do spasa čovečanstva.

  5. Koriniče Glas naroda, nažalost jako površno razumiješ i ekonomsku istoriju i sadašnjost. Danas sam nekako raspoložen da pišem, pa ću ti malo pomoći ispravljajući i minorne greške koje si provukao i krupno nerazumijevanje ključnih koncepata. Znam, nećeš ti to razumjeti, ali eto možda čita neko ko hoće.

    SAD su do 1890. postale najveća ekonomska sila na svijetu, poslije Prvog svjetskog rata ponajveća vojno-politička sila, a poslije Drugog svjetskog rata su neprikosnoveni broj jedan svijeta, što su svima pokazali krajem 1980-ih kada ostaju jedina svjetska supersila i predvodnik do sada najstabilnijeg od svih svijetova, uz 40% veći broj stanovnika nego prije kraja „hladnog rata“.

    Bretton-Woods je sistem koji je osmišljen u uslovima ekonomskih problema zapadnog svijeta koji su postojali na kraju Drugog svjetskog rata. To je bilo zlatno doba kejnzijanske ekonomije i Marschallovog plana, doba koje je ekonomski podiglo sav zapadni svijet, a naročito, u ratu nokautirane države, Zapadnu Njemačku i Japan. Svako doba nosi svoje probleme i svoja rješenja. Kako problemi evoluiraju, tako evoluiraju i rješenja. Ne postoji jedno rješenje za sva vremena, pa to nije bio ni Bretton-Woods. (Tako je to kod normalnih ljudi i normalnih nacija. Kod nenormalnih, problemi su uvijek isti, a rješenja nikad nema.)

    Bretton-Woods je podrazumjevao sistem fiksnog deviznog kursa za sve valute prema dolaru, a dolar je bio konvertibilan u zlato, po cijeni od 30-ak dolara za uncu. To je bilo održivo u uslovima kada je američki BDP činio skoro 40% svjetskog BDP-a, a američke zlatne rezerve preko pola svjetskih zlatnih rezervi. Do kraja 1960-ih stvari su se jako promijenile. Američko učešće u globalnom BDP-u i zlatnim rezervama je opalo, potrošnja porasla, došlo je do rasta inflacije (skoro 6%), a Zapadnja Njemačka i Japan su rekonstruisani i privredno ojačali, pa se usljed potražnje javio aprecijacijski pritisak na njihove valute. U takvim uslovima pritisak se preko dolara prenio na američke zlatne rezerve, a pored inflacije skočila je i nezaposlenost (preko 6%). Odbijajući da devalvira marku, Zapadna Njemačka je PRVA napustila Bretton-Woods sistem, a nakon nje i Švajcarska. Postalo je jasno da nije moguće istovremeno držati fiksan kurs, slobodan protok kapitala i nezavisnost monetarne politike (nisam slučajno u prvom kometaru ovdje napisao da Kina neće više lako moći održavati nekonvertibilnost svoje valute na deviznom tržištu). U drugoj polovini 1971. i SAD donose odluku da napusti Bretton-Woods i (između ostalih mjera) prekinu konvertibilnost dolara u zlato po fiksnoj cijeni. Do dan danas dolar nije vezan nizašta i upravo zahvaljujući toj mogućnosti sačuvana je stabilnost svjetskog finansijskog sistema u svim velikim i malim berzanskim krizama koje ni slučajno nisu uspjele da se (značajno) preliju u realnu ekonomiju, npr. 1987, 2000, 2008. Uprkos tome što dolar nije vezan nizašta, radi se o najcijenjenijoj valuti na svijetu, a inflacija je konstantno niža nego ona koja je eskalirala tokom zlatnog standarda. Ukupan promet deviznim parovima koji na jednoj ili drugoj strani sadrže dolar čini 80% cjelokupnog prometa na deviznim tržištima cijelog svijeta, a drugi je evro sa manje od 40%. U tom smislu, ne samo dolar, nego i sve ostale valute se mogu posmatrati kao roba čija cijena zavisi od ponude i potražnje i ako uopšte igdje na svijetu postoji slobodno tržište koje nešto pravedno vrijednuje, onda je to devizno tržište, forex. Ako neko misli da dolar ništa ne vrijedi, neka slobodno iskoristi to svoje znanje na forexu, short-uje dolar prema valuti u koju više vjeruje, i eto lagane love.

    Inače, da bi se vidjelo kako izgleda država i sa kakvim teškim ekonomskim problemima se susreće ako ne može slobodno da upravlja kursom i monetarnom politikom ne treba da se ide daleko od kuće. Takva je Bosna i Hercegovina.

    MMF ne interveniše, nego vladama daje kredite pod određenim uslovima. U našem slučaju naše vlade više moljakaju za neku kinticu, nego što taj MMF hoće da nam uvali kredit pošto-poto, pa vi vidite kod koga je problem i zašto.

    Devizne rezerve država su još jedan pokazatelj koliko se dolaru, SAD-u i američkoj ekonomiji vjeruje. Kina inače nije najveći povjerilac prema američkom javnom dugu, ona je najveći strani povjerilac (1300 milijardi dolara=12 vjekovnih budžeta Republike Srpske), ali i sama činjenica da druga najveća ekonomija svijeta najviše vjeruje američkoj ekonomiji i dolaru i konačno, da hoće baš njihovu potrošnju najviše da finansira pametnim ljudima mora jako puno da kazuje. Oni kojima te činjenice smetaju, mogu samo da se nerviraju i ništa više od toga.

    Trabunjanje o Morganu i Rockefelleru u obraćanju narodu koga su do kosti oglodale lokalne seljačine je više nego neukusno.

    Čovječanstvo nije ugroženo, ali mi jesmo. Neokardeljizam u obliku nečega što se zove narodni kapitalizam nam sigurno neće pomoći da se spasimo. Nadam se da ti se Kardelj nije javio u obliku ptičice, kao Chavez Maduru.

    Lijep pozdrav

  6. MMF je posle II svetskog rata osnovan da umesto zlatnog standarda uvede jedan normativno zasnovan međunarodni monetarni sistem oslonjen na novac bez zlatnog pokrića. Friedman je osvrćući se na vreme kada je MMF osnovan, ističu da su u to vreme SAD ojačale zahvaljujući ratnoj privredi i iscrpljenosti Evrope i Sovjetskog Saveza. Znaci hladnog rata između SAD i SSSR bili su na pomolu a ostali svet je mogao ili da bude pod sovjetskom okupacijom ili da postane američki protektorat. Zbog nedostatka trupa i velike udaljenosti SAD nisu mogle da okupiraju pobeđenu Evropu. Bretton-Woods je bio deo šireg američkog napora da sačuva savez zemalja (bez sovjeta) nakon kapitulacije Nemačke. Bretton-Woods institucije su postale centar novog sistema, a SAD najveći trgovinski partner Evrope kojoj je odobrila bescarinski pristup svome tržištu. Za uzvrat na SAD su prenete politička i vojna pitanja, NATO se rodio. Alijansa „slobodnog sveta“ nije se sastojala od jednakih država, nju su činile SAD i svi drugi. Osnova Bretton-Woods platforme bila je snaga SAD i njihov interes u jačanju privreda ostatka sveta i njihova imunizacija u odnosu na komunizam, kao i da se sputava Sovjetski Savez. Danas kada se govori o reformi MMF centralna uloga SAD je suština problema. Ova finansijska kriza je pokazala šta se dešava kada garant finansijskog sistema podlegne svojoj krizi.
    Privreda je još 2006. godine bila pregrejana u istočnoj Evropi, ali sa velikim deficitima platnih bilansa, visokim spoljnim dugom i neravnoteženim kursevima valuta. Mnoge od njih su održavale fiksni devizni kurs sa precenjenom nacionalnom valutom, što je privuklo velike iznose kratkoročnog kapitala evropskih banaka. To je povećalo količinu novca u opticaju i inflaciju. Velik priliv kratkoročnog kapitala koji se na kredit davao u deviznoj denominaciji, posle neizbežnih i velikih devalvacija nacionalnih valuta, ogromno je povećao dug stanovništva i privrede u odnosu na njihove prihode koji su počeli da se smanjuju. Po izbijanju finansijske krize ove zemlje su ostale bez inostranog finansiranja. Inostrane banke koje su preuzele bankarske sisteme ovih zemalja, nisu se povukle a MMF je odrešio kesu uz zahteve: da se uspostavi ravnoteža budžeta, da vode realističnu politiku deviznog kursa da izvrše restruktuisanje i rekapitalizaciju banaka. Sve ove zemlje imaju ogroman spoljni dug, ali i kao mnoge druge , nemaju šanse za izlazak iz recesije dok se glavna privreda EU, Nemačka, iz nje ne izvuče.
    Kina je poseban slučaj. Pominjati je među krivcima za krizu zbog velikog suficita trgovinskog bilansa, odnosno deficita SAD, je neozbiljno. Deindustrijalizacijom SAD su same to izazvale. Mnogo je važnije pogledati šta jedna velika samostalna država može da preduzme da se zaštiti od svetske finansijske krize i nastavi svoj brz privredni razvoj. Ona je blagovremeno preduzela program stimulativnih mera koji je i u odnosu na njenu privredu veći od programa bilo koje zemlje, uključujući SAD.
    Na početku krize kineske poslovne banke su značajno pojačale kreditiranje preduzeća i stanovništva, zatim je pokrenut izuzetno širok program investiranja u infrastrukturu, a posebno je primenjen jedan veoma širok socijalni program sa transfernim plaćanjima. Ovi programi imaju šansu da na neinflatoran način kreiraju domaću tražnju za održavanje rasta proizvodnje i zaposlenosti.
    Program razvoja infrastrukture daje podsticaj u obimu od 2-3% bruto domaćeg proizvoda i veoma je dobro lociran u oblasti gde će doneti visok prinos.
    U okviru socijalnih programa Kina je proširila obuhvat zdravstvenog osiguranja na dodanih 400 miliona stanovnika koji time stiču skoro potpuno osiguranje do 2011. godine. Transferna plaćanja stanovnicima sa niskim primanjima obuhvataju 75 miliona ljudi. Penzije su povećane za višestruko veći procenat od inflacije.
    Mnogi autori su tvrdili da se Kina zarobila sa velikim rezervama dolara koje su posledice njenog trgovinskog suficita u odnosu na SAD. Oni su propustili da pogledaju da li je Kina našla dobar način za njihovo korišćenje. Oni čak ne povezuju činjenicu da su ukupne strane investicije u svetu 2008. opale za oko 20%, dok su direktne investicije Kine u inostranstvo udvostručene, sa činjenicom da Kina očigledno investira višak svojih dolara.

  7. Kako je Bosna postala kolonija zapadnih kreditora
    Novi ustav po Dejtonu u BiH prenosi uzde državne vlasti u ekonomskoj politici breton-vudskim institucijama čije je sedište u Londonu u Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBOR). MMF je ovlašten da postavi prvog direktora bosanske Centralne banke, koji, kao i Visoki predstavnik, „ne mora biti građanin Bosne i Hercegovine ili susednih država“. Pod tutorstvom MMF-a Centralnoj banci neće biti dozvoljeno funkcionisanje kao Državnoj banci:“U toku prvih šest godina biće joj dozvoljeno kreditiranje posredstvom emisije novca, ispunjavanje funkcije kovnice novca“. Bosni takođe neće biti dozvoljeno ni da ima svoju sopstvenu valutu (puštanje u opticaj papirnog novca samo pod uslovom potpunog spoljnog monetarnog pokrića), ni da mobiliše unutrašnje finansijske resurse. Sposobnost samofinansiranja rekonstrukcije zemlje posredstvom nezavisne monetarne politike ograničena je od samog početka. Bez obzira na to, što se Centralna banka nalazila u nadležnostii MMF-a, Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj (EBRR) rukovodi Komisija za državne korporacije, koja kontroliše operacije svih korporacija „javnog sektora“, uključujući energetiku, vodosnabdevanje, poštanske usluge, telekomunikacije i transport. Predsednik EBOR postavlja predsednika komisije i rukovodi rekonstrukcijom „javnog sektora“, što podrazumeva, pre svega, rasprodaju po cenama ispod proizvodne vrednosti državnih koje se nalaze u kolektivnom vlasništvu aktiva, a takođe i kupovinu investicionih fondova. Zapadni kreditori, su očigledno stvorili EBOR, „da bi pridali tačne političke okvire kreditno-finansijskoj politici“.
    Bez obzira na to što Zapad trubi o svojoj podršci demokratiji, sadašnja politička vlast u Bosni je skoncentrisana u rukama paralelnoj bosanskoj nacionalnoj vladi, izvršna mesta, na kojima se nalaze lica, koja nemaju bosansko državljanstvo. Zapadni kreditori stavili su svoje interese u osnove bosanskog ustava, koji su upravo oni u žurbi napisali. Oni su to učinili bez učešća ustavne skupštine, bez konsultacija sa organizacijama bosanskih građana i ne predvidevši mehanizme za ispravljanje tog „ustava“. Njihovi planovi „obnove“ Bosne čine se više prikladni za gramzive kreditore, nego za zadovoljavanje čak i elementarnih potreba bosanaca.
    Zašto i ne bi? Jer neokolonizacija Bosne je logična kulminacija dugotrajnih nastojanja Zapada na uništvanju jugoslovenskog eksperimenta na razvoju „tržišnig socijalizma“ i „radničkog samoupravljanja“, sa ciljem njihove zamene diktatom „slobodnog tržišta“.

  8. Неће Кина, Русија и Америка никад банкротирати, можда ЕУ, али и тада рецимо да се то деси биће то пролазна фаза.

    Јебеш пуцање у празно, иморталови ми коментари звуче исто као кад би тренер имао добре играче, а нема појма какву тактику да примијени како би тим побиједио.

    Кад већ сијеш то економско образовање овдје, кажеш да си тек тако коментатор, зашто нешто конкретно не напишеш о томе како развити привреду Српске, можда те послушају или ангажују ови стечајни управници Српске који нас спашавају 20 година?

  10. immortal
    Glas Naroda

    Problem svih problema je populacija planete odnosno preveliki broj stanovnika i stalno povećavanje tog broja.

    Sve dok se na svjetskom nivou ne uredi pitanje populacije (a teško da će uskoro) nema tog ekonomskog modela koji će opstati na duži period i koji neće proizvesti nove krize i nove kolapse.

  13. krugman, 30.06.2013. 23:33:45

    Треба чешће да коментаришете. Слажем се са овом констатацијом. Наравно, залажем се за ово прво. Прије пар година смо овде са г. Бесмртним расправљали на сличну тему и тада сам рекла да је излаз за нас СТАТУС па стандард. Обрнут редослијед је неостварив и немогућ у нашем случају.

  15. Glas Naroda, 30.06.2013. 23:36:14 [80975

    Apsolutno svi resursi planete su ograničeni i kada bi se napravio idealan sistem koji bi obezbjedio idealne uslove za život za postojećih 7 milijardi ljudi za veoma kratak period bi se broj ljudi udvostručio i idealni sistem više ne bi mogao biti idealan .

    Po ovom tempu priraštaja broj ljudi na planeti se uvećava za probližno 80 miliona godišnje, to je jednako ukupnom broju stanovnika Njemačke svake godine i sad treba izmisliti društveno i ekonomsko uređenje koje će za tih 80 miliona svake godine stvoriti uslove da žive kao Nijemci.

    Tako na dugoročnom planu nema svijeta bez ekonomskih kriza i kolapsa sve dok se ne uredi pitanje konstantno održivog broja stanovnika na planeti.

  17. Наравно да је државни оквир услов провођења конзистентне економске политике.

    Питам се у којој мјери се може донијети стратегија развоја Српске и Федерације и у овом уставном оквиру?

    Лично мислим да може,зар има паметних који сумњају да се бар десет пута може брже и боље, није уређење кривац, постоје закони, постоје институције, неко намјерно неће у то сам 100% сигуран.

    Знате, кад знају овако мајсторски годинама красти и остајати на власти, сигуран сам да би могли и другачије ако неко нареди.

    Припремили су они нама нове њихове људе за који ће народ мислити да их је он изабрао, резултат ће бити поражавајући, јер та багра треба да нам прода преостале природне ресурсе и онда смо стварно сви готови.

  19. Koliko na svetu ima racionalnih država koje su ogarničile porast popučlacije. Kina i ko još… Samo te zemlje vladari iz senke, koji čak više nisu ni u senci.
    Sve zemlje su porast populaciji prepustile da bude stihijski tržišno razrežen. Siromaštvo, nezaposlenost, bolest, ratovi, glad,… To znači da su predsednici, vlade i parlamenti svih zemlja sveta samo pijuni u rukama svetske finanijske elite, Rotšilda, Rokfelera,… zato što nemaju racionalne zakone kretanja populacije, razvoja i na osvonu futurističkih predviđanja izrađene strategije delovanja.
    Očigledno je da vlasti zemlje ne interesuje mnogo sudbina naroda u toj zemlji. Postavlja se pitanje kome odgovara dalji porast populacije, nezapoelenost, siromaštvo, glad bolesti… Onaj kome takvo stanje stvari odgovara, i onaj ko ima interesa od takvog razvoja situacije, taj upravlja predsednicima, vladama, i parlamentima svih zemlja sveta.

  20. Криза ће да буде, али у оном дијелу свијета гдје реално и постоје демографске експлозије и које су интерестније креаторима кризе што због положаја што због неких других фактора.

    Ми смо имали и данас имамо шансу да се посветимо себи јер пажња тих креатора кризе више није усмјерена директно на нас. Наши ресурси њима нису пресудни, а нама су сасвим довољни за развој. Мислим да повећање задужености код нас није немогуће зауставити и ослободити се дуга. Ако би постојао реалан план отплате и начина искориштавања ресурса који су још увијек, ипак, у нашим рукама. Неке ствари можемо упоредо. Борити се за статус и бар за сада зауставити даљу ерозију. Али, озбиљнији економски план и развој је могућ само након рјешавања статуса. Уставни оквир Српске је још увијек веома осјетљив и губитак само још једне надлежности нам онемогућава било какво даље планирање па и маштање о напретку. Због тога је за мене, бар у овом тренутку, од пресудног значаја политика, мада је јасно да треба да живимо од нечега. Оба фронта су више-мање подједнако важна или клацкалица у неком тренутку пређе на једну страну. Српску чекају ове и сљедеће године тешка политичка искушења за које би требала да буде спремна.

    Неко је једном рекао да Србију може да спаси 30 способних и образованих људи. Никако да их скупе на једном мјесту. Можда је то рецепт и за нас. Нисмо једини задужени и уцијењени, а неки су се ослободили. Можда превише живимо у неким теоријама завјере умјесто да се бавимо собом. Ова политичка ечлита и свака сљедећа ће све мање да се задржава на власти ако нешто не предузме. Можда је и то шанса да престану са личним богаћењем јер ускоро неће имати шта да се узме, а тешко и да ће се узето можи задржати.

    Било би добро да нам г. krugman напише како би он да се пита одговорио на ово.

  22. Наш режимски олош је за ових 15 година накрао више пара него Мило Ђукановић за све своје мандате, а имао их је пуно, али је за то вријеме Мило постигао некакву независност Црне Горе и даље је на њеном челу и нико је реално не би ни умио боље водити него он, па зато нек се наши клошари угледају на њега или на исто тако Хашима Тачија који је сву своју нарко шиптарску мафију искористио за плаћање независности Косова!

    За шта нас пљачкају ове пичке и јајаре који не смију да зуцну независна РС, него нам тиме мажу очи, као мож’ бит’биДне, а мож’ бит’ не биДне независна РС, бла, бла, бла,…ако имате муда имате и пара, накрали сте се више него ико у региону, па покрените дупета па нас у независност изведите, или као што немате, немојте ни овом јадном народу продавати маглу да је немање независности криво што се њиве не ору и што се не праве ни фабрике ни дјеца која би у тим фабрикама радила!

  24. Stevo baksuz. Bacio se sa Bruklinskog mosta zbog zečeva koje je vidio svuda oko sebe. Desi se takva bola. Nekim drugima se umjesto zečeva priviđaju konsultanti Svjetske banke. U svakom slučaju je zgodno potražiti stručnu pomoć.

    Petar Hektorović. Korisniče Ribar, nisam ja komentator, ni trener. Ako ćemo tom sportskom terminologijom, ja sam navijač i nemam (niti je hoću) ni nadležnost, ni odgovornost da bilo kojoj širokoj zajednici pomažem. Posebno ne onoj koja je rada samo pljuvati po meni, udarati me kad napišem da je 2+2=4 i čuditi se kako je to 2 veće od 1. Ova naša zajednica je je baš takva i za mene nije nikakvo čudo zašto se zasluženo nalazi blizu dna evropske ljestvice, a i na afričkoj sve sigurnije pada. Ti možda imaš ličnu ambiciju ili iluziju koja te vodi da to sve popraviš, pa da bi ušao u rješavanje jednog od milion problema koje imamo, (ako ne možeš naći ostale moje postove koji se bavi brojnim pitanjima naših teških rana i njihovog liječenja), pažljivo pročitaj šta sam napisao u postovima na ovoj temi. Da ti pomognem izdvajanjem ključnih pojmova za ovu priliku: fiksni kurs ili konvertibilnost, nezavisnost monetarne politike, slobodan protok kapitala. Ono što sam „napisao Kinezima“, je ustvari napisano i nama.

    Thomas Malthus. Korisniče Stojane, kažeš:

    „Problem svih problema je populacija planete odnosno preveliki broj stanovnika i stalno povećavanje tog broja. Sve dok se na svjetskom nivou ne uredi pitanje populacije (a teško da će uskoro) nema tog ekonomskog modela koji će opstati na duži period i koji neće proizvesti nove krize i nove kolapse.“

    Postavio bih ti nekoliko pitanja.

    1. Zašto je udio gladnih u svijetu danas manji nego ikad ranije, iako je broj stanovnika veći nego ikad ranije? (Zvaničan podatak FAO-a)

    2. Kome po tvom mišljenju smeta veliki broj stanovnika i veliki priraštaj broja stanovnika u npr. Africi i Aziji? Nama u Evropi ili njima samima?

    3. Postoji li uzročno posljedična veza između broja stanovnika Republike Srpske i njene ekonomske slabosti? Ako da, šta je čemu uzrok?

    Lijep pozdrav

  25. immortal, 01.07.2013. 21:15:53
    Korisniče immortal
    Nisi odgovorio na moju teoriju Bretton-woods sistema.
    Što se tiče pada nataliteta u RS on je direktna poslednica tranzicionog projekta koji Zapad provodo u BiH već 15 godina. Posledice su svima vidljivi potpuni krah privrednog sistema. Toj projekat su po scenariju zapadnoevropske zemlje kod nas tako precizno izvele da će biti izučavani na svim ozbiljnijim univeritetima.
    To je za njih profesinalni posao kao za profesionlanu vojski neka vojna intervencija.
    Zašto je jugoslovenska privreda bila tako moćna, sa tolikim razvojnim potencijalom bez trošenja tuđeg novca.
    Jugoslavija je gradila hidroelektrane, termoelektrane, cemenetare, rafinerije; imala je razvijenu prehrambenu industriju, drvnu industriju, industriju poljoprivrednih mašina, automobilsku i avio industrija, vojnu tehniku i naoružanje, željeznice, mostovi, putevi…?
    Mogla je zato što skoro je sve sama mogla proizvesti.
    Kad su gradili hidroelektrane, jugoslovnske privreda je proizvidila generatore, transformatore, dalekovode, vodene turbine, cevne sisteme. Deo projekata parnih kotlova termoeleketrana je bio ruski kao i oprema za parne kotlove, ali ti projekti i oprema SSSR-u nisu plaćani nego idrađivani preko naših gređevinskih firmi u SSSR. Što našu jugoslovensku čini još moćnijom.
    Projekte hidroelektrana su radile naše projektantske firme i naučni instituti. Skori svu opremu je proizvodila naša industrija, a sve građevinske radove su radile naše građevinske firme. Tako imao situaciju da smo gigantske industrijke projekte izveleli našim snagama i našim stručnjacima. Na taj način je u Jugoslaviji započet ogroman investicioni ciklus u koji su bila uključena sva državna preduzeća i zaposleno 5 miliona radnika. To je nezamislivo u naše vreme. Znanje i iskustvo naših građevinskih i monterskih firmi stečeno na takvim gigantskin industrijskim projektina je dalo mogućnost naštim građevinskim i monterskim državnim preduzećima da na istim industijskim projektima rade po zemljama Afrike (Alžiru, Libiji, Egiptu, Maroku, Tunisu, Angoli…), Azije (SSSR, Iranu, Iraku, Kini, Indiji, Afganistanu…).
    Nasilnim ratnim razbijanjem jedne takve kompaktne i kompleksne privrede povezane međusobno hiljadama niti, nestalo je mogućnosti rada naših preduzeća na takvim porjektima kao što su hidroelektrane na Drini, Đerdapu.
    Poslednja višegrdska hidroleketana je završena 1990. u celini našim snagama.
    http://www.youtube.com/watch?v=yefroNPz0hY
    http://www.youtube.com/watch?v=5Yt-dBx45tI
    http://www.youtube.com/watch?v=S6qHu8df3fI
    http://www.youtube.com/watch?v=_15nATlSg0Q
    http://www.youtube.com/watch?v=qeNwhd9EZo8
    http://www.youtube.com/watch?v=HTW0OKgPeVE
    http://www.youtube.com/watch?v=roUw8vG0ePI
    http://www.youtube.com/watch?v=E5xAvdc1rSU
    http://www.youtube.com/watch?v=1xnlNOOyepM
    http://www.youtube.com/watch?v=rPjlXgJaT9w

  27. immortal, 01.07.2013. 21:15:53 [81123]

    1. Trenutno je gladno oko 12 % populacije planete istorijski nikad manji procenat a nikad veći broj gladnih usta oko 860 miliona.
    I kada bi u potpunosti eliminisali glad u svijetu problem populacije i ograničenih resursa bi bio još izraženiji jer bi eliminacija gladi u svijetu dodatno uvećala populaciju.

    2. Broj stanovnika i veliki priraštaj je planetarni problem i njegove posledice direktno ili indirektno(zagađenje, klima,uništavanje prirode) osjeća svaki stanovnik planete.

    3.Ne postoji.
    Ekonomska slabost RS-a nije posledica ni manjka resursa ni prevelikog broja stanovnika već lopovluka i kriminala koji traje od 1992 do danas.

    http://www.ekologija.rs/unisten-veliki-deo-amazona-za-10-godina

    http://www.youtube.com/watch?v=umFnrvcS6AQ

    pozzz

  28. Korisniče Immortal ostao si bez argumenata
    Sjedinjene Američke država su danas najsjajniji primer ekonomskog parazitizma u svetskoj istoriji. Čineći samo 5 procenata stanovništva Zemlje, one koriste 40 procenata svih svetskih potrošačkih resursa. Otimajući od čovečanstva veliko deo resursa, ta zemlja pošto mu ništa ne daje u zamenu, i više od toga, ostavlja mrtvu prirodu, zatrovane reke i vazduh. Trećina svih svetskih zagađenja čovekove sredine ostvaruje se krivicom SAD. Svaki amerikanac danas troši za 8 stanovnika stanovnika planete Zemlje. Realni prihodi amerikanaca 80-ih i u prvoj polovini 90-ih godina rasli su dva puta brže od produktivnosti rada.

    Uzgred rečeno, takozvana „zlatna milijarda“, troši 80% svetskih resursa. Ostalih 5 milijardi tj. Mi, Afrika itd – 20% . „Po podacima oficijelne statistike, oko 40% stanovnika uzrasta 16 i više godina ne radi. Ne ide na posao 30% amerikanaca i 50% amerikanki. Više od 10 % stanovništva u radno sposobnom uzrastu radi nepotpuni radni dan. Na taj način, u celini polovina stanovništva SAD ili ne radi uopšte ili radi vrlo malo.

    U Americi postoji višemilionski sloj ljudi (oko 5% radno sposobnog stanovništva), koje možemo nazvati ratoborni paraziti. Ti ljudi nikada ne rade, preziru svaki rad i žive od raznih novčanih pomoći i bonova za hranu dobijenih od države“. „90% svih teških, prljavih i neprivlačnih vrsta poslova obavljaju crnci, indijci, a takođe i razni emigranti, pre svega Portorikanci i Meksikanci. Prosečno trajanje radnog veka (radnog staža) zaposlenih Amerikanaca iznosi ne više od 33 godine“. Iako na udeo tamnokožih amerikanaca otpada samo 13% stanovništva, oni čine 49% svih zatvorenika u zatvorima, kako je primećeno kontraargumentom državnog saveta Kine, u rubrici „Ozbiljni problemi diskriminacije“. Siromašnih među belcima je 15,3% , a među tamnokožima 42,5%. Pozivajući se na „Njujork Tajms“ kineski analitičari pišu: „crnokoži amerikanci – kako siromašno tako i bogati – boje se za život zbog „pogrešnih sumnji“ od strane policajaca. „Samo u jednom Njujorku postoji dvomilionska armija crnaca koji nakada u životu ne rade. Oni ne rade već treća generacija. Oni su potrpuno neobrazovani i ne predstavljaju nikakav interes na tržištu rade snage. Nekako su se do sada uspeli održati unutar geta pomoću socijalne pomoći. Ali, kako samo mogućnost da se plati socijalna pomoć nestane… Sada u getu traje unutrašnji rat. A ako i doživi, za to vreme ovladaju čitavim arsenalom veština preživljavanja . I ako bi se njihov unutrašnji rat izlio napolje, skoro se nikome ne bi pokazao.

    1750 g , ako se pridržavamo savremene terminologije, na zemlje trećeg svijeta (u to vreme su to bile uglavnom Kina i Indija) dolazi 73% industrijske proizvodnje, a na zemlje Zapadne Evrope (oko 20 zemalja bez Rusije i Istočne Evrope), nešto više od 20%. Do 1930g međusobni odnos se izmenio, iako ne toliko značajnije: 60% i 30% . A do 1913g od se preokrenuo u korist zapadnih zemalja u međusobnom odnosu 80% prema 8% . Približno se takav poredak održao do početka 50ih godina našeg veka. I samo kroz 40 god , 1993g , Treći svet je procentualno narastao do nivoa 23-24% , kao rezultat na „zlatnu milijardu“ počelo je otpadati oko 62-63% . Još sjajnije demonstrira tu tendenciju poređenje među Kinom i Velikom Britanijom, po podacima Andre Bolto, Kina je imala najkrupniju ekonomiju u cijelom periodu „pisane istorije“ . Baš u njoj su bili najviši prihodi o glavi stanovnika do 1500g. i ostali najviši do 1850g , dok Kinu nije osvojila Britanija. Do 1830g na Kinu otpada 30% svetske proizvodnje, koja je opala za 3-4 % u prvoj polovini XX veka.

    O čemu govore te cifre?

    Eksperti Londonskog časopisa „Ekonomist“ su tim ciframa hteli podvući, da je zaostajanje Trećeg sveta u razvoju tehnologije, predodredilo pad njhove ekonomije. U nekom stepenu, u takvim tvrdnjama postoji zrno istine. Ali, samo u nekom stepenu. Oni nisu primetili, da nalazeći se pored Kine Japan, zatvorivši se od zapadnog svijeta skoro 200g . i takođe nemavši „zapadne tehnologije“ , ne samo da ne zaostaje u svom razvoju od Zapada , nego ga je po mnogim parametrima prestigao.

    Razlika između Kine, Indije i Japana se sastoji u tome sto je poslednja izbegla kolonizaciju zapadnih zemalja, a prve su postale zrtve kolonizma baš te same Velike britanije. Efekat je bio dvojak: Kina i Indija, a takođe i druge kolonijalne zemlje, naglo su usporili svoj razvoj, dok su kolonizatori skokovito ubrzali svoj razvoj. XX vek je potvrdio baš tu istu tendenciju. Žrtve kolonijalizma stagniraju, a imperijalističke države doživljavju procvat. Odavde proizilazi jedan od važnijih zaključaka. Procvat zapadnih zemalja u značanojm meri se javio kao rezultat pljačke Azije, Afrike i Latinske Amrike, tj. Zemalja Trećeg sveta.

    Pljačka, pod kakvom god se maskom ona ostvarivala i vodila, je suština kapitalizma, alfa i omega njegove unutrašnje i spoljne politike.

    Organizacije koje podržavaju uticaj Sjedinjenih Država i njihov superimperijlaizam, osim STO, je takođe i međunarodni monetarni fond MMF i svetska banka. Za to postoje dva uzroka. Kao prvi STO. MMF i Svetska banka – to su najmanje demokratske i najviše zatvorene međunarodne organizacije. Proces donošenja odluka u tim organizacijama pokriven je mrakom, što im omogućava da drže ceo svet u neznanju.

    Kao drugi, u STO i MMF postoje efektivni mehanizmi pritiska pomoću obaveza, naročito u odnosu prema zemljama u razvoju: putem prijetnje izvoza robe, a u MMF putem uvođenja nemiliosrdnih uslova kredita. SAD se koristi tim mehanizmima kontrole zemalja u razvoju i pomaže sopstvenim međunarodnim kompanijama, uništavajući sve prepreke na njihovom putu. Saglasno konvenciji predloženoj od SAD, najprestižnije dužnostu u STO, MMF i Svetskoj banci, zauzimaju amerikanci i evropejci.

    Kada je na položaj rukoovodioca STO pretendovao kandidat iz zemaljau razvoju, Supačaj Panitčpakdi iz Tajlanda, nastupio je pravi pakao. Predsednik SAD Bil Klinton zapretio je zatvaranjem STO, ako ne prime izabranog američkog kandidata. Klinton je pojasnio, da „pri oceni kandidata osnovnu ulogu igra to, koliko oni odgovaraju našim potrebama“. Po mišljenju Klintona imao je u vidu: „Koliko kandidati odgovaraju potrebama STO“. Ne čudi što je „postavljanje OUN komanda islednika nazvala Svetsku trgovinsku organizaciju „košmarom“ za zemlje u razvoju“, piše Finencial Times . Njena akcija, „odražava plan, koji pokreće korporativne interese, već monopolizovavši oblast međunarodne trgovine“ . Prema časopisu Ekonomist, poslovna biblija vladajućih krugova, „fondovi i banke su postali javni instrument zapadne, a u principu i američke međunarodne politike“ . To znači da svetska politika funkcioniše pre svega u interesima SAD i na njima čelu „velikoj sedmorci“ zemalja (uključivši u njihi i Rusiju ona će postati „velika osmorka“, ali to nema nikakvog realnog ekonomskog značaja).
    Funkcionisanje globalne ekonomije za zemlje u razvoju označava, da produžavaju postojanje strukturni poredci , koje su ostavili daleko iza sebe. Zasada, takvi poredci postoje, njihovim razvojem će se ostaviti problemi. Međutim razvoj sam po sebi stvara surove uslove , radi protiv interesa siromašnih.

    „Razvoj“ se obično svodi na izvoz u zemlje u razvoju tehnologija, često zastrelu, iz SAD i drugih razvijenih zemalja. Te tehnologije uništavaju lokalne mogućnost proizvodnje, što se završava jos većim osiromašenjem. To je poznat paradoks, tim ne manje, ne uzima nikakvog uticaja na politiku SAD. Ako se ceo svet percipira kroz jednostranu prizmu sopstvene vizije, u skladu sa primanjem svojih prostih „vrednosti“, to nije tako lako opaziti specifičnost svake strane i shvatiti, na koji način se ekonomski uspesi umotavaju u poraze. Međutim neuspeh siromašnih je direktna posledica akcija samih bogatih. SAD nagomilavaju svetsko bogatstvo pomoću manipulacije osam tipova koje ćemo ovde razmotriti.

    1. Uspon ekonomije SAD uslovljen je akumulacijama sveg ostalog sveta. Posle odricanja od zlatnog standarda, SAD počinju dobijati prihode zahvaljujući svom položaju svetskog valutnog lidera. Amerika izdaje dolare , koji imaju prolaz u svim zemljama sveta. Amerika ima mogućnost da utvrđuje procentne uloge u svojim interesima. To je imalo veoma negativnih posledica za vreme monetarne vladavine Regana i Tačer, kada su SAD prekomerno podigle procentne uloge, što je dovelo do strmoglavog finansijskog kraha u Meksiku i započelo dužničku krizu, udarivši po najsiromašnijim zemljama, koje se otada stvarno nisu oporavile od dugova. Mnoge države su se našle pred složenim dilemom: odrediti za svoju valutu ravnomeran kurs (surovo rešenje, vodeći računa o snazi dolara, jena i evra ) ili vezujući ih za dolar(takozvana dolarizacija koja je imala užasne posledice u Argentini). Kada su zemlje poput Argentine našašvi se u dugovima, nastaje odliv kapitala (u Argentini – sumu 130 milijardi dolara, što se približava obimu ukupnog duga), u to vreme , u to vreme formirana elita prebacuje kapital u banke SAD.Dužnička jama to je prosto ekonomsko rešenje, koja je uništila mnoge sitne farmere u SAD. Pozvali su ih da uzmu pozajmice za nabavku nove opreme, semena itd. , ali ma koliko pozajmica oni uzeli teško im je da izdrče konkurenciju sa krupnim poslovnim ljudima, čije mogućnosti i resursi omogućavaju da kontrolišu proizvodnju i tržište. Zbog dugova breme raste, i male zemlje (slično američkom maloma farmeru) isplaćuju procentualno daleko više, nego što su oni sposobni da zarade (ili ne isplaćuju pa tada raste zaduženost).
    2. SAD ne dopušta demokratsku kontrolu uticajem na dve trećine svetskog stanovnništva. Većina zemalja sveta nema pravo glasa u MMF i nema vlast, dovoljnom za inicijativu pozitivnih izmena u STO. Naročito hegemonija SAD u svetskoj ekonomiji, osobito i proizvodnim i finansijskim sektorima, to se ilustruje načinom izdavanja pozajmica u MMF.
    Navešćemo primer, posle jugoistočne azijske ekonomske krize MMF je postavio uslove, da Tajland i Južna Koreja treba da se oslobode međunarodne intervencije u njihovoj ekonomiji – po nastojanju SAD. To je bio strateški jedan od najvažnijih uslova MMF „dodatni bonus“ osim običniih makroekonomskih uslova (takvh kao povećan procenat uloga, smanjenje javne potrošnje, ekonomski rast i deficit tekućeg računa). U okviru saradnje sa MMF Tajland je trebao da dozvoli inostranim bankama da ovaladaju značajnim udelom u lokalnom bankarsom sektoru. Pomoću takvih „uslova zajma“ američke korporacije dobijaju u potpunosti ili delimičnu svojinu banaka, finansijske institucije i osnovne tehnološke sektore zemalja u razvoju.

    Pod „liberalizacijom trgovine“ SAD jednoznačno podrazumevaju slobodu delatnosti za američke firme i transnacionalne korporacije. Liberalizacije trgovine (skinute ili smanjene trgovinske barijere na putu međunarodne trgovine robama i uslugama) počinje od 1980 godine. Po uslovima Sporazuma STO za poljoprivredu, a takođe saglasno razrađenim svetskim bankama i MMF programom strukturnog regulisanja zemalja u razvoju, moraju unositi sustinske izmene u svoju prehrambenu i poljoprivrednu politiku.
    Njihova ekonomije treba da bude otvorena za jeftin prehrambeni uvoz, oni treba da ograniče podršku sopstvenih farnmmera. U to vreme kao sporazum o poljoprivredi treba zahtijeva od članova STO sniženje tarifa izvoza prehrambene robe na 24%, u toku 10 godina, većina programa strukturne regulacije zahtijeva široke mere za liberalizaciju, takvih kao privatizacija državnih preduzeća, ukidanje subvencija i kontrola nivoa cena.

    Formalno dati sporazum je bio donet uz učešće i saglasnost zemalja u razvoju. Faktički sporazum je bio skrojen od strane SAD i EU. Oksfam opisuje sporazum o poljoprivredi kao „akt lopovluka“ osiromašivši seoske rejone, upropaštavajući malu privredu. On omogućava SAD i EU jeftin izvoz svoje robe u zemlje u razvoju, onda kada farmeri ne mogavši da izdrže konkurenciju , ostanu bez posla. Jeftin uvoz i dempingovane cene (ispod stvarne,realne cene robe) usložnjavaju i bez toga tešku ekonomsku situaciju u zemljama u razvoju.

    U Gani, naprimer, lokalni farmeri nemogu da prodaju po tržišnoj ceni svoje proizvode – žito, rižu, sojino seme, kuniće, ovce i koze – čak i na seoskoj tržnici. Farmeri su prinuđeni da kupe skupa uvozna đubriva i pesticide, a ponekad čak i semena, ali artikli njihove poljoprivredne proizvodnje ne pokrivaju uložene investicije.

    Time na tržištu maloprodajna cene hrane ne padju. Sve to se odražava na blagostanje seljaka. Bez obzira na rast proizvodnje, gubi se bilo kakav rast životnog standarda pre sega među seoskom sirotinjom. Iz toga rezultira da su farmeru prinuđeni da odlaze u prenaseljene gradove da bi obezbedili sebi sredstva za egzistenciju. Na taj način uništava se lokalna poljoprivreda, podriva se proizvodnja prehrambenih proizvoda, a mogućnost zemlje da obezbedi sebe proizvodima dovedena je u pitanje. Sličan scenario se ponavlja u mnogim zemljama.
    3. SAD sprovodi u životu takvu „ekonomsku slobodu koja u stvarnosti uništava ekonomsku slobodu ljudi“. Amerika guši zemlje u razvoju klasičnim primerom: s jedne strane ona obezbeđuje sebi slobodan pristup na svetsko tržište, a s druge – ometaju pokušaje zemalja u razvoju da pokrenu sopstvene proizvode i potisnu njihove sa američkog tržižta. To se u američkom poimanju naziva „slobodna tržišna ekonomija“.Takva politika provodi se pod znamenjem neoliberalizma, što označava povratak u liberalnu politiku XIX veka , nazvanom takođe ekonomijom „laissez faire“ („pusti svakog da ide svojim putem“), kada je učešće države u ekonomskoj delatnosti strogo ograničeno. Kao rezultat takozvane slobodne trgovine, podstaknuti su STO i MMF , pokazujući se neprekidnom pljačkom, koja ide svojim putem), donoseći profit samo bogatim državama, tada kada su se slabo obezbeđene zemlje našle pod prijetnjom glađu. Kao rezultat američke politike globalizacije, usled prevarantske međunarodne trgovine siromašne zamlje svaki dan gube oko 2 milijarde dolara, 30000 dece umire od oboljenja koja bi se možda mogla sprečiti, a 60 miliona dolara pretiče od siromašnih zemalja bogatima na račun duga.
    4. SAD sistematski sprečava pokušaje najslabije razvijenih zemalja da prevladaju siromaštvo i prehrane svoje stanovništvo. Amerika je uvele ogromne carine na osnovne poljoprivrede proizvode: riža, šećer i kafa.; carine na kikiriki, naprimer prelaze 100% . Na račun te trgovine ograničeni prihod siromašnih zemalja sveta se snižava na 2, 5 mln dolara godišnje. Kakve su posledice – siromašan finansijski položaj. Na Haitiju , na primer liberalizacija tržišta riže kao posledica uvećanja američkog izvoza nije prosto uništila lokalnu proizvodnju riže i razorila privredu bezbrojnih farmera , rezultat toga je da se zemlja našla faktički na granici gladi. Praktički svugde težim sferama posla, kao tekstilna, proizvodnja obuće i poljoprivreda, , dempingovana američka roba po nižim cenama koštanja proizvodnje,lišavaju stanovništvo sredstava za egzistenciju i vode apsolutnom sitomaštvu.
    5. SAD obmanjuju najslabije razvijene države, čineći ih još siromašnijim.
    6. SAD postojano čine sve moguće da snize cenu robe potrošačima u zemljama u razvoju. Antiinflacija je jedan od glavnih uspijeha ekonomije SAD za poslednjih deset godina. Ali glavnu uzrok niske inflacije je bio postojan pad cenama robi potrošača , proizvedenoj za uvoz zemljama dužnicama, a STO i MMF podstiču uvoz kao način iskupljenja duga.Višak takve robe , kao čaj , kafa i kikiriki, vode tome, da se uvoz za Afriku čini neprofitnim. Pod pritiskom STO i MMF, isporučuje se suvišna količina robe, i pri tom ne na kartelima uvoznika (sa izuzetkom uvoznika nafte), koji bi mogao izbalansirati potražnju i ponudu. Kartrli koji su se pojavili su se našli potčinjeni interesima SAD, kao u slučaju kartele banana koji je pretrpio neuspeh 1970god, kada su zemlje Centralne i Latinske Amerike, koje proizvode banane, odlučile da slede primer OPEKA.Ali nažalost, banane nisu nafta, njih nemožemo ostaviti u zemlju da bi ograničili isporuku – one će se pokvariti, u svakom slučaju glavni uzrok propadanja takvog poduhvata su bile akcije kompaniija banana.koje svim snagama pokušavaju da spreče delatnost kartela. Takva konjuktura tržišta, orjentisana je na potrošača, gde glavni naručilac – američki potrošač. To je put u deflaciju, a iz nje rezultira da građani SAD imaju stabilne cene, a oscilacije ekonomskih pokazatelja ostvaruje se u zemljam proizvođačima, tj. u SAD ustrojen takav system svetske ekonomije koji u potpunosti ide u korist ekonomije SAD.
    U skladu s tim, osnovu života najbogatije nacije u istoriji čovečanstva čini jeftina hrana, obezbeđena teškim radom najsiromašnijih zemalja.
    7. Ako se sve to ispostavi nedovoljno, onda će SAD u jednostranom poredku pribeći prinudnim ekonomskim merama, takozvanim sankcijama. Za proteklih 80 god takve sanckije su nametane u 129 slučajeva, od toga 104 posle drugog svetskog rata. Samo 1998 g SAD su uvele sankcije prema 75 zemalja, u kojima ima 52% svetskog tržišta.Dobijaju li ovim globalnim ekonomskim manipulacijama američki potrošači. Kada amerikanac izučava svetsku ekonomsku situaciju, on vidi siromaštvo i niži nivo razvoja, pri tome se ništa ne menja na bolje, veruje političarima i sredstvima masovnog informisanja, koji tvrde da je Amerika najdarežljivija zemlja na svetu.
    Po podacima organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, u periodu od 1995 do 1999 g Amerika je pružila međunarodnu finansijsku pomoć u ukupnom iznosu od 6-9 milijardi dolara. Ali čiste cifre znače manje, nego bruto domaći proizvod (BDP), odvojenog u Fond međunarodne pomoći po datom pokazatelju SAD zauzimaju 22 mesto među 22 najrazvijenije zemlje. Kako je primetio Džimi Karter: „Mi smo najskuplja nacija“. Prvo mesto zauzima Danska 1.01% (BDP), Norveška 0.91% , Holandija 0,79% Švajcarska 0,7%.

  29. Korisniče Stojane,

    1. FAO veli da je trenutno broj gladnih između 850 i 860 miliona stanovnika planete. 1990. je bio 980 miliona, 2006. 885 miliona. Dakle, planeta je trenutno kadra prehraniti više stanovnika nego ikad i relativno i apsolutno. Uzrok ekonomskoj krizi i slabom rastu treba tražiti drugdje. Na osnovu čega tvrdiš da bi eliminacija gladi dovela do porasta broja stanovnika? Znaš li neku zemlju u kojoj je porast životnog standarda povećao natalitet i rodnost?

    2. Očekivani životni vijek se produžuje i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju, tako da se ja ne bih složio da prosječni čovjek živi u težim uslovima kad se sabere sve pozitivno i sve negativno. Ako je stanje sve gore, zašto ljudi u prosjeku ne žive sve kraće, umjesto sve duže?

    Što se tiče klime, ako je vjerovati jednom od najvećih srpskih naučnika i geofizičaru svjetskih razmjera Milankoviću i „njegovim“ ciklusima, čovjekov uticaj na klimu u poređenju sa prirodnim efektima je minorno zanemarljiv. Unazad kroz cijelu istoriju postojala su doba velikih zatopljavanja. Je li to zbog velikog broja automobila i termoelektrana u vrijeme pračovjeka?

    3. Postoji li mogućnost da je „lopvluk“ i na mnogim drugim mjestima gdje se sve raspada, a ne samo u Republici Srpskoj više kriv od velikog broja ljudi.

    Pazi, nemoj da me pogrešno shvatiš, naravno da broj stanovnika ne može da raste beskonačno, ali probleme ljudi treba tražiti drugdje, a ne u njihovoj prekobrojnosti. Pustimo da se broj ljudi samoreguliše kroz prirodna i društvena dešavanja, umjesto da sami sebe kudimo zato što ne možemo da nametnemo formulu koja će svakom reći koliko može da ima djece.

    Lijep pozdrav

  30. Многоштовани госн Имортал, ви само постављате питања, а никако да одговорите да ли сте банкар или своја економска знања продајете у производном сектору?

    Не знам који имате мотив да браните све спољне факторе, када је јасно да се ради о удруженом злочиначком подухвату бјелосвјетских мафијаша из моћних институција у кохабитацији са домаћим скоројевићима – незналицама.

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:441510-Kako-je-pljackana-Srbija

    Лицитирање стотинама милиона гладних је дегутантније него лицитирање јасеновачким или сребреничким жртвама. На овом свијету постоје ресурси да се може прехранити и пет пута више становништа. Проблем је у прерасподјели ресурса и хране. Неко има превише, а неко нема никако. Република Српска има релативно малу густину насељености и могућности да произведе храну за неколико милиона људи, али смо сиромашни управо захваљујући кохабитацији домаће и стране банде. Велики проблем је незнање, све лошији образовни систем, али то није разлог да исмијавамо крезубе и оне који се одушевљавају јањетином и салатом под шатором гдје пјева Митар Мирић. Ми требамо да стварамо боље друштво, да се боримо за промјене набоље. Од исмијавања или кукања немамо никакве користи.

    Што се тиче климе, мислим да је наука досегла степен кад се на микронивоу могу правити чуда у смислу појаве разорних вјетрова тамо гдје их никад није било, у смислу готово редовних суша и поплава задњих година. Да ли је неко злоупотребљава не знам, али онај ко сумња није заслужио да га етикетирамо да је суманут, јер је сумња разумна и заснована на искуству.

    Леп поздрав! B-)

  31. Korisniče Dražene, na sva važna pitanja koja prate nit rasprave dajem odgovor onda kada ga znam. Ja se nisam javio na konkurs u privatnom preduzeću, niti se kandidovao za obavljanje javne funkcije, pa je sasvim irelevantna moja formalna stručnost.

    Potpuno je netačno da ja branim sve spoljne faktore. Sprega mafijaša sigurno postoji. Evo npr. skoro je čak i oligarhijski ministar finansija Tegeltija priznao da je Republiku Srpsku poharala grupa bjelosvjetskih prevaranata čiji je predvodnik nekakav Romanov. Ja to uopšte ne negiram. Naprotiv.

    Ja u principu nemam snage da čitam tekstove na koje vode linkovi ka raznim opskurnim novinama i blogovima. Sad sam htio da uložim krajnji napor i da vidim šta pišu Novosti i da konačno saznam ko je opljačkao Srbiju i za nevolju, vrati mi se odziv da članak nije pronađen, pa ne mogu dati komentar.

    To sa licitiranjem jasenovačkih i srebreničkih žrtava moraš da vidiš sa onima koji licitiraju. Ja to nikad nisam radio. Podatke o broju pothranjenih i gladnih ljudi u svijetu ja nisam licitirao, već sam navodio zvanične podatke najmjerodavnije institucije u toj oblasti koja se u okviru UN bavi pitanjima hrane i poljoprivrede. Ako neko ima bolji i tačniji izvor, slobodno neka ga navede.

    Naravno da je problem u preraspodjeli resursa na svijetu. Kad tog problema ne bi bilo, ne bi postojale ni ekonomija, ni politika, već bi svako imao svega što poželi u izobilju. Svi koji su savladali osnove ekonomije to znaju. Neko ima previše? Pa naravno da iz ugla onog koji ima malo, onaj koji ima više, ima – previše. Evo ti primjer. Imaš li stan? Špekulisaću – imaš! Je li pravedno da ti imaš stan, a toliko je beskućnika po cijelom svijetu? Problem hrane je samo varijacija na temu.

    Svijet nije nikad bio pravedan, nikad neće ni biti. Ja samo kažem da svijet jako napreduje i da danas kad je zapadni sistem razmišljanja rasprostranjeniji nego ikad, stvari izgledaju znatno bolje nego ikad ranije. Između ostalog baš zato je udio gladnih u svijetu u opadanju, iako broj stanovnika planete raste. Između ostalog, baš zato su svi koji se drže ideja Thomasa Malthusa u pogrešnom svijetu i to prvenstveno zato što po sebi sude o drugima.

    Ja nikoga ne ismijavam. Ja samo konstatujem u kakvom je neko stanju. Stanje naše nacije je baš onakvo kakvo je i zasluženo. Dovoljno je pogledati „mainstream“ razmišljanje populacije i politiku decenijama unazad i reći – to je to. Kakva politika pobjeđuje, baš takvo stanje je i proizvela. Može to tebe da frustrira, može da te ljuti, ali to je jednostavno tako. Da bih (recimo ja) mogao da mijenjam mainstream i da bih ljude odvratio od sunovrata, potrebno mi je „nešto“ mnogo veće od argumenata. Ja priznajem da to „nešto“ nemam. Ja ovdje napišem da je 2+2=4, a 90% vas skoči na mene, najradije biste ispucali cijeli okvir kalašnjikova ili me bar zatvorili na 10 godina, onako udbaški. Oni koji imaju ono „nešto“ mogu da prođu sa pričom da je 2+2=5 i svi srećni i zadovoljni. Ljutim li se ja zbog toga? Apsolutno ne. Štaviše, baš me briga. Desi se tu i tamo da me neki događaj baš ljuto potrese, kao što je svirepo i podmuklo ubistvo onog dječaka u nekom selu kod Teslića zbog nešto malo maraka, ali eto takvi su ljudi.

    Priznajem da nisam stručnjak za klimu. Sticajem okolnosti par puta sam slušao ljude koji su govorili o tzv. „Milankovićevim ciklusima“ i poenta je da postoje ciklusi klimatskih i vremenskih promjena u poređenju sa kojima je čovjekov uticaj kao uticaj mrava. Ako neko nešto više zna o tome, neka se nadoveže. Izaziva li neko namjerno suše i vjetrove? Ako neko pokaže da se ti fenomeni dešavaju samo na nekom ograničenom području ili samo u ciljano napadnutim državama onda ćemo o tome moći da razgovaramo. Kako sada stvari stoje, nema dijela svijeta u kojem se ne dešavaju prirodne nepogode i katastrofe, tako da dodatnoj paranoji nema mjesta.

    Konačno ja ne etiketiram one koji sumnjaju, već one koji tvrde da je 2+2=5 i ne samo to, nego takvu besmislicu uporno brane iako ih pokazatelji iz realnog svijeta demantuju. Jedno je imati pogrešno mišljenje, a drugo je insistirati na njemu uprkos dokazima o grešci. Tu je velika razlika. Sad bih to potkrijepio dokazima, ali ne da mi se da tražim čuvene citate o Hitleru jednog od uveseljavajućih korisnika ovdje ili nebuloze doktora propale ekonomije Milojevića i slične gluposti..

    Lijep pozdrav

  32. immortal, 01.07.2013. 22:50:12 [81139

    „Pazi, nemoj da me pogrešno shvatiš, naravno da broj stanovnika ne može da raste beskonačno, ali probleme ljudi treba tražiti drugdje, a ne u njihovoj prekobrojnosti. Pustimo da se broj ljudi samoreguliše kroz prirodna i društvena dešavanja, umjesto da sami sebe kudimo zato što ne možemo da nametnemo formulu koja će svakom reći koliko može da ima djece.“

    Ta samoregulacija broja ljudi na planeti kroz prirodna i društvena dešavanje i jest problem jer su ta dešavanja uglavnom diktature,represije, ratovi,ekonomske krize ,revolucije, bolesti ,epidemije…. a mi se bavimo samo privremenim otklanjanjem posledica.

    Nemoj ni ti mene pogrešno da shvatiš ne mislim ja da je populacije jedini uzrok današnjeg stanja jer ima tu dosta svari koje se imaju riješiti samo kažem da je pitanje populacije i resursa problem koji će se kad tad morati riješiti i da nema mira i stabilnosti u svijetu dok se ne riješi problem populacija/resursi.

    Sve što danas gledamo je borba za resurse a kada se konačno završi ta borba bilo ko da bude upravljao svjetskim resursima imaće pred sobom samo još jedan zadatak a to je održiva populacija planete.

    A znajući do koje mjere je tehnologija napredovala i u kojoj su mjeri mašine zamijenile ljude zbog čega više nema potrebe za milionima radnika koji rade u poljima i fabrikama bojim se da će se na kraju organizovati jedno masovno kako kažeš samoregulisanje populacije kroz društvena i prirodna dešavanja .

    pozzz

Оставите одговор