Република Стихијска

Сјећате ли се када сте први пут чули своје име?

уторак, октобар 24, 2017 / 02:09

Пише: Стефан Мачкић

Није ни вијек прошао откако се Твртко I у Милешеви крунисао за краља Срба, Босне, Приморја и Западних страна, а краљевина му је без озбиљније борбе већ пала под Османлије. Нови господари су те трагичне 1463. године своју благонаклоност домаћем становништву исказали одрубивши главу њиховом краљу Стефану Томашевићу, посљедњем владару лозе Котроманића и Твртковом праунуку. Можда је то била ствар средњовјековног протокола, а можда их је на то нагнало и изненађење које су војници погубљениковог претка приредили Турцима на Косову пољу 1389. године, гдје су се, раме уз раме са осталим српским ратницима, одупирали њиховој најезди.

Шта год било, овдје се нећемо бавити средњовјековним падом српских земаља, већ једним много свјежијим, од којег се још увијек модримо. Сагледаћемо, наиме, како је Босна изнова шаптом пала, и то, ни мање ни више, него 12. августа 1992. године усред Бање Луке. Тада је у Босни и Херцеговини већ мјесецима буктио рат. Муслимани и Хрвати су хтјели да из Југославије извуку и ту републику и њене Србе, чиме би их одвојили од остатка њихове нације, а ови су се томе као један од три државотворна народа плебисцитарно успротивили. Увидјевши да се његово уставно право и његова политичка воља не поштују, српски народ с ове стране Дрине прогласио је своју државу. Пошто државу није довољно само прогласити, већ је ваља потом и градити, у крајишкој се љепотици тог августовског дана састао један невесели збор – Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини. Ни пола године није прошло откако су донијели Устав, а на дневном реду им се већ нашао седми амандман. И то какав: њиме је требало преименовати државу!

Име државе, дабогме, није мала ствар. Не само да је по њему свијет распознаје, већ оно укршта и преплиће њену историју, садашњост и будућност, сажима њен идентитет и чини је својственом и аутентичном. Управо је такво било име Српске Републике Босне и Херцеговине. Оно нас је везивало и спајало са остатком српске нације и истовремено истицало и његовало наше особености у односу на друге српске земље. Међутим, неки то нису схватали, а како нису схватали, није им ни одговарало. Наравно, како им није одговарало, то је ваљало и промијенити, па се касније тиме и поносити.

Тако се недавно Горан Марић похвалио "Недељнику” да је он смислио нашој земљи име које она и данас носи. У разговору са Бранком Росићем – овај је за њега написао да је "легендарни продуцент и челник пројекта ’Њу примитивс’ који је запалио Југославију као менаџер Плавог оркестра” и о којем су по почетку рата "митови и легенде [добијали] сумануте димензије, па је у једном тренутку деловало скоро да је највећи медијски манипулатор бивше Југославије – доктор Гебелс Радована Караџића” – Марић је о домишљању новог имена изјавио сљедеће: "Реч је о догађају који се десио на самом почетку рата, једне топле летње вечери у једном мотелу на Палама. У разговору са својим пријатељима Драгославом Боканом и Соњом Караџић дошао сам на идеју да треба избацити назив Босна и Херцеговина из имена наше српске државе у настајању. Предложио сам да се придев српска претвори у именицу по узору на Пољску, Чешку, Мађарску, и да дамо нашој држави име Српска. Мој предлог је наишао на одобравање и одмах је дошло до надоградње. […] Били смо угодно изненађени, Бокан, Соња и ја, којом брзином је Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине прогласила Републику Српску.”

 Слично је о истој ноћи говорио и Бокан, некадашњи вођа најблаже речено неславне паравојне формације "Бели орлови” којег Марић спомиње. На опаску новинара "Преса” како "многи не знају да сте својевремено били један од првих држављана РС и да сте са Соњом Караџић и Гораном Марићем, оснивачем и менаџером сарајевске поп групе ’Плави оркестар’, почетком деведесетих у касарни у Рајловцу смишљали име Републици Српској”, Бокан се похвалио: "Смишљали и смислили. На позив министра информисања Велибора Остојића нас троје смо се осамили и у пар дана осмислили идеју да ова, тада само ослобођена српска територија бивше БиХ, задржи име ’Србија’ у оном другом свом облику – као у случају Француске, Чешке, Данске, Грчке, Енглеске… По том моделу смо предложили име ’Српска’ и оно је убрзо усвојено са накнадним додатком ’Република’.”

Да се друштво мало али одабрано – моћникова кћи, нови примитивац и паравојник – осамило на нешто више од пар дана, можда би докучило разлику између побројаних земаља и државе којој су надијевали име. Побројане земље су назване по народима који су се у њима национално објединили, док ова наша није бројала тада, нити броји сада, ни петину Срба на овим просторима, па јој стога нипошто не приличи име које би једног дана могла да понесе заједничка држава свих наших сународњака. И док је такво поређење било можда тек неумјесно и непромишљено, трампљење једног живућег идентитета и вјековне историје за јефтину имитацију Србије већ је било и увредљиво и безобразно. Но, мач је те мутне ноћи наоштрен, а Скупштина ће њиме убрзо, не трепнувши, да замахне. Стигао је 12. август 1992. године.

Тог љетњег јутра наше највише представничко тијело се састало да разматра неколико тачака. На дневном реду 19. сједнице нашло се осам питања, али су се због доласка делегације из Книна разматрала само четири. Једно од њих била је и измјена назива државе, а колико пажње се посветило том амандману свједочи стенограм сједнице. Тај документ броји укупно 79 страница, од којих једва двије и по заузимају расправа и гласање о новом имену, што објашњава Марићево изненађење брзином рада Скупштине.

Приједлози новог назива били су разнолики, па су се ту нашле чак и умотворине попут Републике Славије и Демократске Републике Светосавске. У првом кругу гласања најбројнију подршку су ипак добиле Српска Демократска Република (36) и Српска Република (24). Потом се приступило другом кругу гласања, но стенограм нам не помаже пуно у расвјетљавању тих судбоносних минута.

[Дио стенограма са 19. сједнице Скупштине српског народа у БиХ од 12. августа 1992. године]

Нејасно је да ли је већинску подршку у другом кругу добио назив Српска Демократска Република – што је неко, чини се из стенограма, покушао и успио да "исправи” понављањем гласања – или је посриједи тек техничка грешка, али су зато јасне двије ствари. Прва је да су посланици на крају једногласно усвојили назив Српска Република, а друга је да су у записнику са 19. сједнице тим ријечима замијењена мјеста, па је касније, објављивањем амандмана у "Службеном гласнику”, озваничено име Република Српска.

[Дио записника са 19. сједнице Скупштине српског народа у БиХ од 12. августа 1992. године (горе) и VII амандман на Устав објављен у "Службеном гласнику”]

Прије преласка на сљедећу тачку дневног реда, народни посланик Петко Чанчар је тражио да се амандман потврди народном вољом, плебисцитом или референдумом, "[п]ошто смо то и Декларацијом предвидјели.” И заиста, на истој тој сједници, прије преименовања, Скупштина је усвојила Декларацију о државном и политичком уређењу државе. Њоме је у првом члану зацртала и сљедеће: "Име државе биће коначно одређено плебисцитом”.

[Дио Декларације о државном и политичком уређењу државе од 12. августа 1992. године објављене у "Службеном гласнику”]

Томе се успротивио посланик Мирко Мијатовић, устврдивши наизглед да се тиме деградира и Скупштина и Устав. Предсједавајући Скупштине Момчило Крајишник на то одговара да Декларација ништа не дерогира, јер она није ништа измијенила, већ је подлога за будући Устав (према посљедњем члану Декларације, уставотворна скупштина би по завршетку рата уредила и то питање).

Предсједник Владе Бранко Ђерић, који је такође присуствовао сједници, био је прагматичнији, па га је занимало шта одлука о промјени имена практично значи: "[Да ли] ћемо ми од овог тренутка мијењати печате и све друго? Ви знате какви су то трошкови, или да ово оставимо за оно вријеме измјене Устава. Знате, велики су трошкови, и о томе треба размишљати.” Крајишник га умирује: "О томе ћемо заузети став, али у сваком случају треба име промијенити јер оно Босна и Херцеговина смета, то смо ми и радили због БиХ ради тога што је то призната држава и да то име не стоји у називу наше државе.” Но, Ђерић је упоран: "У питању је сада измјена и новца.” Крајишник узвраћа: "Молим вас, господо, ја мислим да смо ми данас усвојили измјену Устава и прогласили смо да је Српска Република БиХ од овог момента завршила своје постојање. Од данас имамо Српску Републику. Слажете ли се? Хвала!”

Работа је довршена: хвала и довиђења! Мач је без оклијевања ударио – како 1463, тако и те 1992 – посред шије. Први пут је Османлијама засметала глава нашег краља, други пут је друштву из мотела засметало име Босне и Херцеговине, које нас је везивало и за тог краља и за српску лозу Котроманића, и за ту хиљадугодишњу историју и њене учеснике, и за све друго што је то име кроз вијекове сажимало, представљало и значило. Одрадивши нечастан посао, бестидно су на себе преузели да нам граде – на овом трусном и порозном тлу – неку старију прошлост и неки љепши идентитет.

Тако је преко ноћи један аутохтони, државотворни народ свео себе на нешто ново и страно у сопственој земљи, те помогао да се и у страном јавном мњењу увријежи погрешан наратив о његовој агресији на просторе на којима се давно скућио и на којима је одвајкада домовао, за које га је судбина нераскидиво везала и који су без њега незамисливи и немогући. Његови представници готово су му одсјекли те дубоке коријене, а половину српске националне прошлости која се овдје живјела малтене пустили низ воду да је прими ко иште; и примио је, и сад се на том основу утврђује као једини домаћин заједничке нам куће, а нас држи за не баш добродошле госте.

Држава нам је свој пут кроз савременост започела скупштинским аминовањем једног брзоплетог и непромишљеног биртијског договора. Управо оног којег је шачица однарођених типова сковала једне ноћи у породично-ортачкој атмосфери, по свој прилици са димом осујећеном далековидошћу и алкохолом надомјештеном мудрошћу. Да ствар буде жалоснија, народ је то безмало ћутке прихватио, иако му је било обећано да ће о томе моћи пуноправно и непосредно да одлучи.

Баш зато не чуди што нам исти онај мотелски сој и слој, што је сазријевао и уобличавао се почетком тужног краја минулог вијека, и дан-данас на исти начин кроји судбину. Баш зато не чуди што нам се Народна скупштина, најважнија установа демократског друштва, суновратила у обданиште и што су нам народни посланици, умјесто да стасају у истинске представнике и заштитнике народа и његове воље, остали деришта, једино спремна и способна да дижу ручице на глас васпитачице. Баш зато не чуди што нам се и данас, исхитрено и неискрено, обећавају референдуми о нашим животима, које на концу никад не дочекамо. И баш зато не чуди што нам јавност, наспрам гласно одушевљених страначких пљескача, мучи над тим непочинствима.

Да, Босна је шаптом пала 1463. године. И да, Босна је шаптом пала 12. августа 1992. године, а са њом без шапта и ми. Очајавати, дакако, не треба. Од првог пада се уздигла, па може и од другог, као што можемо и ми. Још имамо времена да зацијелимо оне коријене који могу да нас држе постојано као своје на своме и да његујемо и развијамо оно што је из њих никло и што је толиким душама плаћено. Ако морамо, а с тим тешко могу да се сложим, то можемо да чинимо и одвојено од друга два народа, али одвојено од себе не можемо никако. Док то не схватимо и не прихватимо, нећемо успјети да заглушимо гласове који нам споре неспорно – да смо достојни слободе.



6 КОМЕНТАРА

  1. Откуд то све и како (те како ће то и даље да иде и наставити да изгледа), покојни Константиновић је објаснио с пар реченица у увода своје „Филозофије паланке“.
    Е, чуј: „Демократске Републике Светосавске“. Чега се то све неће досјетити у свој тој озбиљној зајебанцији…

    1. Мртва трка између Демократске Републике Светосавске и Српске Демократске Републике Славије… У сваком случају, демократија побјеђује. 😀

  2. „СДР Славија“
    и овдје се морам оградити…ни са овим немам никакве, ама баш, ниђе… везе
    😀

    Само, не треба им замјерати, ма како то смијешно звучало данас бар су иза свега тада биле часне и искрене намјере…,за разлику од данашњих хијена -аудијаша којима је Р Српска ништа више сем плијена

  3. Интересантно је да је Бања Лука извор сваког зла за Србе у Босни и Херцеговини. Мајмуни у Бања Луци дошли на идеју да турцима дају тапију на читаву Босну и Херцеговину.
    А могли смо лијепо бити Јужни Судан.

Оставите одговор