96 сати: Истанбул (Taken 2)

Лиам Нисон је Брајан Милс, пензионисани агент ЦИА, са специјалним вјештинама, којег ништа није спријечило да спаси своју кћерку од отмичара. Раде Шребеџија је Мурад,отац једног од убијених отмичара. Жели освету за смрт свога сина. То је отпирилике најава филма „96 сати: Истанбул”, што је назив који је филму дао дистрибутер у доброј традицији слободних […]

субота, октобар 20, 2012 / 10:32

Лиам Нисон је Брајан Милс, пензионисани агент ЦИА, са специјалним вјештинама, којег ништа није спријечило да спаси своју кћерку од отмичара. Раде Шребеџија је Мурад,отац једног од убијених отмичара. Жели освету за смрт свога сина.

То је отпирилике најава филма „96 сати: Истанбул”, што је назив који је филму дао дистрибутер у доброј традицији слободних превода филмских наслова. Иначе то је „Тaken 2”, наставак првог филма чији се наслови може превести као „Отет”.

Да стари град Стамбол није одабран као сценографија за ову акцију филм не би био занимљивији од урадака Стивена Сигала, са сличном причом. А прича јесте слична и површна.

Брајана и његову жену у Истанбулу отму Мурадови људи, из разлога описаних у уводу. Он је као агент убио Мурадовог сина јер је био отмичар младих жена, а Мурад (Шербеџија) се на синовљевом гробу негдје у албанским брдима заклиње да ће га осветитити.

Међутим, није успио да отме ћерку,што се испоставило као кобно за албански генг. Уз помоћ инструкција које јој даје отац – путем мобилног телефона сакривеног у чарапи, завезан у неком градском буџаку – она успије да нађе гдје Албанци држе њега и мајку јој. Једна од тих инструкција је бацање бомбе са терасе хотела у центру града, само како би отац наћулио уши и помоћу звука и правца вјетра могао рећи кћери гдје да их тражи. И нађе их, трчећи истанбулским крововима к’о најрођенијим, она, која још нема ни положен возачки.

Отац добије пиштољ, поубија пар бандита и побјегне са ћерком, а остави жену. По њу се врати када након јурњаве уским, оријенталнним и опасним сокацима кћи смјести на једино сигурно мјесто у том свијету (цијелом свијету) –  aмеричку амбасаду у Истанбулу, која је забарикадирана и наоружана. Ту, на том мјесту, он својој преплашеној кћери одговара на питање: ”Kада ће се све ово завршити?’’:

„Када тих људи више не буде (када завршим с њима)”.

Идеја да су ти „људи” потпуно нерационални и немогући са суживот и сарадњу, за постојање на истом свијету на којем постоје и Брајан и његова кћи, закључује и сам филм. Он спаси жену и нађе Мурада (Шербеџију), а тада сазнајемо да овај има још два сина, жива и здрава. Онда гледаоци треба да помисле да је он баш нека велика затуцана будала, када јури да освети једног сина – иначе, за живота, отмичара и барабу – а има још двојицу живих. Добри Брајан, бивши агент, неће убити старог Мурада ако овај обећа да ће га пустити на миру и да свак настави са својим животом. Баца пиштољ на земљу.

Погађате, када се Брајан окрене, Мурад, који је од „тих људи са којима нема мира док се с њима не сврши”, подиже пиштољ да Американцу пуца у леђа. Ћорак, нема метка.

РЕЖИЈА: Оливије Мегатон
УЛОГЕ: Лиам Нисон, Меги Грејс, Раде Шербеџија
ЖАНР: трилер, акција, драма
ТРАЈАЊЕ: 91 мин
ГОДИНА: 2012



0 КОМЕНТАРА

  1. „Када тих људи више не буде (када завршим с њима)”

    Побити све, нема преговорима са онима који мисле другачије. Стално нас нападају, никако да се смире и прихвате нашу доминацију. Опште мјесто већине оваквих филмова. Сад су се мало ухватили албанаца, али тешко да ће они/њихова мафија скоро заживјети као глвни негативци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *