9. јануар – дан који је морао сванути

Ова година за Србе у БиХ почела је са политичким подјелама и чак отвореним непријатељством између два највећа партијска блока из Републике Српске, и све снажнијом кампањом и притиском из муслиманско-хрватске федерације да се Дан Републике Српске, 9. јануар, укине и забрани као празник. Пише: Борис Радаковић Дан Републике Српске настоји се представити као увреда […]

среда, април 15, 2015 / 08:14

Ова година за Србе у БиХ почела је са политичким подјелама и чак отвореним непријатељством између два највећа партијска блока из Републике Српске, и све снажнијом кампањом и притиском из муслиманско-хрватске федерације да се Дан Републике Српске, 9. јануар, укине и забрани као празник.

Пише: Борис Радаковић

Дан Републике Српске настоји се представити као увреда за несрпско становништво у Републици Српској, заборављајући чињеницу да су Републику Српску поред Срба стварали и други народи који су хтјели остати у Југославији или који нису хтјели да живе под начелима Исламске декларације. Овим текстом предочићемо само неке чињенице и хронолошким редом навести догађаје који су били уперени против српског народа у БиХ, и који су подстакли Србе у БиХ да се организују у одбрани својих права, идентитета и слободе.

На оснивачкој сједници СДА 26. маја 1990. године, представник ХДЗ-а из Хрватске Далибор Брозовић је као гост поручио да ће Хрвати заједно са муслиманима бранити Босну на Дрини. Ова порука неодољиво је подсјећала на усташке страже на Дрини, познату Црну легију у којој је поред римокатолика било и много муслимана, а која је остала упамћена по геноциду над српским становницима источне Босне.

Послије ових ријечи није требало дуго чекати на прву оружану паравојну формацију, па је тако 2. августа 1990. године у Устоколини, под вођством Халида Ченгића Хаџије настала прва муслиманска паравојна јединица. Халид Ченгић био је отац једног од оснивача и главних људи СДА, Хасана Ченгића, што говори да су људи из СДА морали знати за ову јединицу и да су благонаклоно гледали на исту. Током грађанског рата у БиХ, Халид Ченгић Хаџија био је командант Главног логистичког центра (GLOC) тзв. Армије РБиХ.
Један податак објављен у сарајевским новинама Слободна Босна након завршетка грађанског рата, говори да су се муслимани на простору средњег и доњег Подриња почели илегално наоружавати још током 1990. године, а да су оружје набављали из Хрватске тајним каналима које је продавано муслиманима у Зворнику, Бијељини, Братунцу, Сребреници и Власеници.

Први вишестраначки избори у БиХ организовани су 18. новембра 1990, а видимо да су муслимани имали и политичку и војну организацију знатно прије тог датума, па тако смијешно звучи програм СДА који је јавности пласиран а који је гласио да се она залаже за Босну и Херцеговину као грађанску републику у којој ће се поштовати слободе и права човјека и грађанина и национална права народа и мањина и у којој ће владати демократија. О каквој демократији може бити говора ако се спрема на оружани сукоб?

Прва вишестраначка влада у БиХ конституисана је 31. јануара 1991. године, са 21 министарством. При подјели министарских функција између странака које су формирале владу, странка која је добила највише српских гласова Српска демократска странка (СДС), препустила је министарство одбране хрватским политичким представницима, а министарство полиције и вањских послова муслиманским политичким представницима. Српски представници су вјеровали у опстанак СФРЈ и нису сматрали потребним да се боре за ове позиције, а и настојали су да створе позитивну политичку атмосферу. Са друге стране тадашњи министар спољних послова БиХ Харис Силајџић, учествовао је у августу и децембру 1991. године, на Исламској конференцији (OIC) у Исламабаду (Пакистан) и Дакару (Сенегал), гдје је договарао војну помоћ исламских земаља за муслимане у БиХ. Овдје видимо да Изетбеговићева идеја описана у његовој Исламској декларацији није била утопија, а његова прича о демократској и грађанској БиХ брзо су демантовали први арапски добровољци који су у БиХ дошли већ фебруара 1992. године. Дакле, прије неуставног референдума, прије прегласавања српског народа, прије признавања независности БиХ од свјетских сила, прије почетка грађанског рата, у БиХ је почело окупљање хорди против којих се данас бори „демократски“ свијет у Сирији, Ираку, Либији, Нигерији, итд, које ће у име Алијине цјеловите и недјељиве БиХ, играти фудбал са одсјеченим српским главама.

Током 1991. године убрзано се формирају паравојне муслиманске и хрватске снаге, па се 31. марта на приједлог Алије Изетбеговића формира Патриотска лига, а у јулу исте године у Вишеграду антисрпска атмосфера кулминира рушењем споменика српском нобеловцу Иви Андрићу, које је извела група муслимана под вођством Мурата Шабановића, након чега долази до спорадичних сукоба у Вишеграду.

Од септембра 1991. године, структура Патриотске лиге се почела уобличавати у широко заснован систем готово идентичан територијалној одбрани, у чијој основи је мрежа територијалних војних и политичких штабова. На врху организације је Главни штаб Патриотске лиге за БиХ, на средњем нивоу организације су регионални штабови (Бихаћ, Приједор, Ливно, Добој, Тузла, Зеница, Сарајево, Горажде, Мостар), док основу чине општински штабови који обједињавају замишљену организацију крајње флексибилне структуре јединица од одјељења до бригаде. Почетком октобра 1991. код хрватског министра Мухамеда Зулића кога је ухапсила војна полиција ЈНА у околини Војнића пронађен је план формирања иницијалних војних јединица у општинама Цазинске крајине и спецификација потребног наоружања и опреме за њихово борбено дејство.
11.октобра 1991. године, приликом дејства хрватске артиљерији по војницима ЈНА, који су били лоцирани на подручју општине Требиње, погинуло је 11 војника а сутрадан још 7 војника. Након што су српски посланици и предсједник Скупштине БиХ, напустили скупштину и након што је иста прекинута, потпресједник Скупштине из реда хрватског народа Мариофил Љубић, супротно Пословнику, 15. октобра 1991, сазвао је наставак сједнице са посланицима из реда муслиманског и хрватског народа на којој је усвојен Меморандум о грађанском суверенитету БиХ и Платформа о положају БиХ. Меморандум је предвиђао самоопредељење грађана, а не нација, како је било по Уставу и Повељи УН-а. На све ове неуставне потезе муслиманско-хрватских представника надовезује се претња Алије Изетбеговића, који је вјероватно охрабрен обећаном помоћу исламских земаља, 21. децембра 1991, запријетио: За суверену БиХ спреман сам и мир жртвовати.

Иако су Срби у БиХ као одговор на једностране потезе муслиманско-хрватске коалиције, спровели плебисцит 8. и 9. новембра 1991, на којем се 98% српског народа изјаснило да жели да остане у заједничкој држави Југославији, то није било довољно да се почне уважавати и њихово право гласа у БиХ.

Поред свих ових чињеница Срби из БиХ су имали пред очима и рат који је бјеснио у Хрватској, као и подршку коју су босанско-херцеговачки римокатолици и муслимани пружали сепаратистима из Хрватске од којих су многи били проусташки орјентисани. Сјећање на страдање из Дргог свијестког рата које су Срби доживјели од стране предака оних, који су почетком деведесетих везали заставе уз истицање проусташких и исламистичких симбола, било је живо у српском народу и дилеме није могло бити!  9.јануара 1992, српски посланици прогласили су Српску Републику БиХ и жељели су да остану у саставу Југославије. Муслиманско-хрватска коалиција реаговала је тако да је Скупштина БиХ 25. јануара 1992, донијела одлуку да сви представници БиХ напусте органе СФР Југославије. Незадовољни таквим поступком Народна скупштина Српске Републике БиХ је на сједници 28. Фебруара 1992, усвојила Устав Српске Републике БиХ и изабрала предсједника Републике Радована Караџића, два потпресједника, Биљану Плавшић и Николу Кољевића, који су поднијели оставке у Предсједништву БиХ. Изабрана је и Влада Српске Републике БиХ, чиме је заокружено формирање власти на српским просторима.

Из овога је јасно да Срби нису били за дјељење БиХ, него за њен останак у дотадашњој заједничкој држави, у коју се данас на свим странама многи куну и за којом жале. Српски представници су само декларативно прогласили РС БиХ, и тек након додатних искључивих потеза муслиманско-хрватске коалиције, приступили су њеном озбиљније успостављању избором институција власти. Из горе наведених чињеница видимо да су Срби у БиХ били угрожени, и да се против њих током 1990. и 1991. године, организовала муслиманско-хрватска коалиција коју је пратило оживљавање усташких традиција и долазак исламиста, и да је као одговор на то дошао 9. јануар 1992. године.

Знајући све ово, не смије се десити да страначки или лични разлози доведу до српске неслоге поводом овог питања. Сви Срби и све институције Републике Српске морају јасно и гласно, без устезања и бирања ријечи и начина, да стану у одбрану Дана Републике Српске, јер тиме стају у одбрану принципа слободе, истине и Републике Српске, а Република Српска јесте уточиште и тврђава цивилизацијских вриједности у борби против повампиреног фашизма и исламизма, а 9. јануар јесте дан који је морао сванути!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *