dysko

42 руке у зраку

У овом тренутку, Фронтал и ја с њим вас све заједно моли за малу помоћ. Не зато што треба нама, већ зато што је неопходна за читаво ово друштво, које брзо заборавља. Покушајте се сјетити шта сте радили у октобру 2006. године. Тешко? Пошто се ништа у овој земљи не мијења, дошао сам на идеју […]

уторак, октобар 19, 2010 / 08:08

У овом тренутку, Фронтал и ја с њим вас све заједно моли за малу помоћ. Не зато што треба нама, већ зато што је неопходна за читаво ово друштво, које брзо заборавља.

Покушајте се сјетити шта сте радили у октобру 2006. године. Тешко? Пошто се ништа у овој земљи не мијења, дошао сам на идеју да направимо једну "Будућност у повратку" (Zurück In Die Zukunft). Можда помогне у формирању власти.

Наиме, неке од својих колумни које сам протеклих пет година писао у бијељинском Екстра магазину, нијесам укључио у списак када нам је требало "меса" при покретању овог портала. Неке, од 2008. године, јесам.

Тада би то изгледало сасвим неподесно за први утисак, јер је све написано на мојој бусији требало да осликава медијске намјере у актуелном тренутку. Данас имамо слабо гласова у јавном животу, који смију отворено мислити својом главом. Ти људи понекад, усљед усамљености у том хтијењу, покушавају да се животно дислоцирају од Републике Српске; јер су крајње исфрустрирани глупошћу и сервилношћу интелектуалне елите. Напримјер госпођа Ценић док гледа Дневник РТРС (сад су увели 1, 2 и 3; као у Србији) се сигурно изнервира да јој се накостријеше длаке на потиљку, једнако као што се мени збива када гледам Б92. Од када је неко врло антирепубликосрпски припустио кабловски етер, ја сам нашао рјешење.

То смеће једноставно не гледам.

Пошто смо ми врло несебично и крајње родољубиво дали све што смо могли своме отечеству, у смислу развоја слободне мисли и његовања вриједности Српске, дошло је вријеме за прегруписавање на фронту. Показали смо да нијесмо краткорочан пројекат, те да смо врло озбиљни до мјере да су се финансијери Невладинића баш успаничили и одријешили кесу. Но, џаба су кречили.

Још једном ћемо послати захтјев за спонзорство (значи тржишан, економско-оглашавајући) свим великим компанијама које имају сједиште на територији наше Пепублике. Уколико не будемо наишли на одговарајућу подршку, сматраћемо да већина људи од моћи и капитала у нашој земљи сматра да се Српска и њене културноисторијске, те опште новонастајуће вриједности, не требају унапређивати и спашавати од заборава. Мораћемо потпуно промјенити приступ.

Чули смо већ да се медији који намјеравају свијет приказивати онакав какав јесте, сматрају политичким партијама и непријатељима напретка ове државе. Почећемо извјештавати по двије седмице о Српској и планети Земљи, онако како тај свијет виде Американци. Послије тога можемо пробати једно двије хефте са Русима и Французима. Након тога смо мислили у наш етер припустити Французе и Кинезе.

Нека сви кажу шта мисле о нама, пошто ми очигледно не мислимо на себе.

Колико Српске, толико и глазбе

Колико буде Српске у америчким и иним медијима, толико ћемо и ми објављивати вијести о њој. Чисто да се види како то изгледа споља. Док не прође тај тестни период опште савјести и посједовања памети, ми ћемо мало оханути с тим да будемо изузетно квалитетан сервис свакодневних информација из Српске. Њене економије, политике, културе, здравства, просвете, мејнстрим сцене, индустрије забаве, полиције, аутомобилског спорта; те се посветити производњи вијести о ономе, што ми мислимо да је обиљежило дан или седмицу. Са политичким партијама ћемо комуницирати једино ако оне буду писале на адресу редакције, а изузетак од свега ће представљати писанија наших блогера. У то се не мијешамо.

Помозите нам да се одлучимо.

Напримјер било би занимљиво да осјетимо ситуацију, коју сам имао неку ноћ гледајући америчку глобалну сателитску мрежу. Замислите да пошаљемо неког нашег глумца да иде у Судан и послије објашњава на телевизији са националном покривеношћу, или најчитанијем интернет порталу, шта се тамо друштвено-политички дешава и како наша земља треба да реагује? Притом га неки ђедусина новинар/водитељ испитује, а онда на крају каже: отиђите на веб адресу Помозимосудану.РС. Пардон .ус; и тамо подржите гладне, масакриране, убијеђене.

И ту имају двије ствари које сте у праву.

1. Код нас готово да ни нема водитеља, а камоли да су старкеље.

2. У праву сте. Тај глумац изгледа исто као и један предсједник државе. Знате онај манекен за изнајмљивање по излозима, за којег кажу да личи на Џорџа Клунија. У Сједињеним Ентитетима Сјеверне Америке се глумци озбиљније баве политиком него наши предсједници и премијери. Министри иностраних дела су још грђа глупад.

Стога ће бригада под мојом командом истраживати, рецимо, зашто је најчешћи одговор због чега се прижељкује укидање полубијелог Шенгена: – Ја, једноставно, не могу да идем у Сарајево по визу.

Тако ћемо ми (ис)тражити да нам се из Конзулата Србије достави правилник и цјеновник колико кошта држављанство специјалне нам и паралелне Матице. Мислимо да је то оно што заиста занима грађане ове земље и оно што ће нагло омогућити лагодан живог малом човјеку, о којем сви изметују у предизборним рециталима.

Уколико не будемо добили задовољавајући одговор, покренућемо маркетиншку кампању да сви старији од 18 година са држављанством РС, сложно  затражимо држављанство Србије. И ријешићемо проблем. Видјећемо ко је мајка, а ко маћеха. Успут и ови што у рововима чуче у чизмама из Дервентског "Демоса", једу конзерве ИКАР-а, пуше Побједу, Стару добру (САО Источну) Херцеговину, Мораву, Порт, Бруклин, Лонг, Принц; те понекад припуцају да би угријали руке на врелу пушчану цијев – имати шта да раде и примају плату најмање мјесец и по. На Фронт ће стопирати, јер су тако радили читав рат.

И тако.

Пошто ће готово све исто бити при формирању власти прије четири године, кренућемо са по двије рахметли-колумне које сам објављивао својевремено у магазину, који је сада адресу преселио из Бијељине у Бању Луку. Морам бити поштен па рећи да је тај часопис представљао једино мјесто у РС гдје сте заиста могли изразити своје мишљење по питању објективне стварности. Ту не треба гријешити душе.

Од тог тренутка (октобар 2006. године), кренућемо у рикверц. Са све оним зујкавим звуком из кутије мјењача, приликом враћања кроз једносмјерну улицу 150 метара. Минимум. Укључујемо се у саобраћај од тренутка када сам честитао Нову, 2008. годину. До тад ће већ Амери, Росијани, Франци, Брити, Китајци, Турци; рећи шта мисле на ту тему.

Стварно би било добро да се подсјетимо какве су нам приче тада просипали, па да овај пут оних "42 славних" (и богатих) добро ућера себи памет у главу. Да Алибаба и четрдесетдвојица хајдука, овај пут не пристају добровољно на укидање пореске самосталности и оружане силе. Протрљајте мало ту лампу, можда има гаса у њој. Чисто да не насједамо опет на то чега се све требамо одрећи из дјеловода Српске, да би нас припустили да као нормални и достојанствени људи, радимо оно што грађани Еуропске свезе раде код нас већ деценијама. И то када им се ћефне.

Да ли ће потпуно иста политичка имена, у скоро потпуно идентичном поретку у друштву, моћи бити разоткривена у шупљерици? Хоће, хоће. Уз нека која су данас само министри вањских послова Словачке, или су већ заборављена премијерска, министарска, генералска имена из наше славне прошлости.

Биће мало у проблему када поново пробају да продају дјечију краву-хранилицу за ваздушаста и напарфемисана обећања о савезу у који ћемо ући најраније 2040. године. Колико ћете година ви имати тада? Сјетисте ли се гдје сте били и шта сте радили 2006. године? Шта су вам причали страни експлоататори, а шта домаћи властодршци?

Кажу да пред изборе политичари који вас јавно позову да гласате за њих, имају више успјеха од оних који кажу да гласате за боље. Зато нас помозите колико можете. Сад је вријеме да државу престанемо звати Република, него само Српска. То нам је сад битније од врсте уређења, пошто смо "трајна категорија".

Ви који сте дочитали до овдје, опростићете ми што сам оволико писао. Тешко је сажети двије године у један текст. Сад ћемо одмах ићи са (првим бројем) моје прастаре колумне, да смисао овога што сам написао не би испарио у пространству виртуелног етера и вакуума. Па онда сваке сриједе и недеље по једна. Иде тачно два сата пошто сте први пут имали прилику да прочитате ово. Не дајте да праве урођенике од нас.

Ко се слаже самном, нека подигне руку.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *