32. децембар: Тријумф самониклих

Зашто 02. или 03. децембра 2009. године, насловне стране свих новина, односно сажетак свих електронских дневника из РС, нијесу као ударну вијест имали премијеру 32. децембра, мени ни данас није јасно. Та поражавајуће-охрабрујућа чињеница, да је РС након готово 18 година опстојања, добила свој први цјеловечерњи играни филм; далеко је битнија вијест, од било које […]

недеља, децембар 6, 2009 / 07:39

Зашто 02. или 03. децембра 2009. године, насловне стране свих новина, односно сажетак свих електронских дневника из РС, нијесу као ударну вијест имали премијеру 32. децембра, мени ни данас није јасно. Та поражавајуће-охрабрујућа чињеница, да је РС након готово 18 година опстојања, добила свој први цјеловечерњи играни филм; далеко је битнија вијест, од било које профилтриране уцјене из Бутмира. У оквиру једног дана (32. децембра), свакако. А године су у питању.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Прворазредни догађаj, и то прије свега ВАН умјетничке заједнице. Дан када ће доносиоци одлука увидјети значај оваквих прекретница, односно моћи коју даје сопствена производња културних матрица, засад дјелује да ће осванути кад и 32. децембар у стварном свијету. У српском народу западно од Дрине, успјешно се стога примила индукована психоза, какву је њемачки народ зарадио по окончању Другог свјетског рата. Без обзира што Срби имају везе са Трећим рајхом само утолико, што су једини у региону ратовали против истог, а и Србија је овом притиску са Запада поклекла само поетички. РС је насјела и производно.

Расути кадар, без традиције у Бањој Луци, и са менаџерским способностима власти, које су најбоље видљиве на производним капацитетима типа Чајевец, Јелшинград, или Сава; довели су РС до пролазног времена од 18 година за први филм. Отприлике као што поред Гинтера Граса или Хермана Хесеа, са планетарном популарношћу, Њемачка до Тома Тиквера није имала филм. Барем оно што би превазишло Фасбиндерске црноталасне филмове, на нивоу студентске продукције и познатости.

Одјекнуше танке струне

Наш је отужни усуд, што сваку врсту разговора о успјелим и неуспјелим умјетничким пројектима, развлачимо увијек у једну те исту причу. Сад бих, по природи ствари, поново требао загуслати о непостојању културне политике, неназирања жеље да се произведе систем, баснословно-славопропадним углагањима у пројекте који су нас обрукали (БЛИФФ, Турнеја, Св. Георгије убива аждаху), маћехинској шкртости према својој (одраслој) дјеци, политикантском фестивалисању, културном полтронству, нестручности и несамопоуздању…

Ту тугованку нико од надлежних не слуша већ годинама, па ја бирам да због значаја оваквог догађаја, када самоникли изданци спашавају част заједнице, надаље причамо о филму. Ако ни због чега другог, а оно зато што је премијера 02.12.2009. године, поред овлаш натукнутог општедруштвеног значаја, имала значај и за мене лично. Тачно три године прије премијере 32. децембра, десила се промоција мог бестселера-копилета. Зато сам на пројекцију ушао и са мистичарским предосјећајем, и са великом зебњом да први играни филм из РС не буде тријумф медиокритетства. Још више да не доживи једнаку пажњу заједнице.

Пао ми је камен са срца

Филм је почео након 23 минуте рекламних порука, видљиво неизоштренијег пројектора него што је то био случај са маркетиншким предуводом. И онда смо га гледали. Публика се пар пута и засмијала, као што је и ред у Бањој Луци. Када сам напустио биоскопску салу, прво што сам рекао узбуђеним протагонистима филма, било је: Пао ми је камен са срца.

Обзиром на историјско искуство и песимистичку идеологију кад мислимо о самима себи, филм Саше Хајдуковића нас није обрукао. Напротив. Превазишао је сва очекивања и високо надмашио домете заједнице из које је потекао. Апсолутно је адекватан да носи титулу првог играног филма из Републике Српске. Сценографија и костим трпе ограничења продукцијског обима, али фотографија, камера и посебно глума, јесу откровење редитељског потенцијала.

У питању је инкорпоративни омнибус, чија паралелна структура радња бива циклично убијена на самом почетку. Трагички резултат једне приче се даје одмах, друге у средини, а треће на крају филма. Због обзнањења резултата новогодишње потраге за старијим момцима на почетку, прича у своја два крака постаје мање битна, по оној матрици по којој модерни роман фактички не посједује фабулу. Бар не ону, која би се дала исплативо препричати. Тако се пажња посматрача више усмјерава на визуелне и дијалошке детаље, а над наративним моментима, извјестан крај лебди као моралнополитички мементо.

Можемо одабрати да тај потез посматрамо као смишљен, нетржишно-умјетнички порив да се изњедри нови квалитет и пажња усмјери на редитељску вјештину, а не као замјерку коју би упутио сваки поратни профитер. У том случају, тако оштар потез као што је елиминисање могућности за развој хоризонта очекивања код публике, захтијева другу замјерку. Зашто су временско-просторни шавови између прича, удуплавани у "Упутство за употребу" мање проницљивој и продуховљеној публици? Уз умјетнички одважно убијање неизвјесности у старту, то личи на кратко премотавање траке уназад, да би се након предугог рекламног блока, тв-паства присјетила шта уопште гледа.

Посљедњи воз за Славу

Социолошки, филм функционише као каталог бањолучког глумишта, и права је штета што се још неколико њих није могло нагурати у причу. Та каста људи сада посједује портфолио, какав се може и мора показати било којем неупућеном продуценту или редитељу. Из простог разлога, што је тумачење улога изванредно. Највише се осјети код старије генерације, коју смо, са неким од млађих протагониста, већ имали прилике видјети у разним аудиовизуелним урацима.

Обично је то заслуга редитеља, који има снаге за мотивацију или враћање глумаца до задовољавајућег тумачања. Што, углавном, није био приоритет Хајдуковићевим претходницима. Може се постићи и монтажом, али у појединим тренуцима, без обзира на преовладавајући манир кратких резова, редитељ пушта глумце да се представе у дугачким кадровима, у којима и судбина сцене, и судбина глумца, лежи на њима самима. У овом случају, њихове појаве немају ни трунка горива за предрасуде, какве обично имамо о домаћем. Ко има такве замјерке, највише наличи на оне којима су одвратни домаћи порнићи, те преферира стране. Заборављајући да је смисао заправо то, како они гледају порниће.

Друга страна одличне глуме, уткана је у значај самог филма. Нико не може боље одглумити Бањолучанина, од оног ко ту обитава. Добили смо неку врсту Јазавца пред судом, у којем је залеђена једна визија дијалекатско-социјолекатског дискурса, односно екстеријерно-интеријерских обиљежја главног града РС; што ће своју битност увећати и на прави начин исказати, тек у годинама које долазе. У филму нема јефтиног локалпатриотизма, односно нема га уопште, на одушевљење свих здраворазумских посматрача. Глумце нема сврхе појединачно издвајати, јер би списак био предуг; али је генерално оцјена да је некима ово био посљедњи воз, да на достојан начин забиљеже оно што јесу и умију сада. Нажалост.

А ђе ти је рат, момчино?

Прича одаје младог човјека и његове погледе на свијет. Права је срећа што је озбиљан филм успио снимити у том животном раздобљу, како га неиспричане приче и ставови не би, у мутираном облику, прогонили до окончања фазе друштвено анонимне инкубације. Зато веома свјеже и аутентично дјелују дијалози и ситуације, детаљно разрађени и уклопљени у степену, да се не може сакрити озбиљан рад и промишљање сценарија.

У озбиљност спада и потпуна незаинтересованост за топике просјачки и пропагандно ангажоване умјетности, будући да је филм апсолутно ампутиран од мотива, какве су емитовали готово сви играни филмови, који су се дотакли поратног простора бивше Социјалистичке Републике БиХ. На тај начин је избјегнута грешка направљена у ратној пропаганди. Срби западно од Дрине би дуго били нијеми на јасну небратствојединствену агенду из Сарајева, да би тај потенцијал евентуалних поштењачина, редовно и нагло био срушен у импровизованим брукама, у стилу дневника Ристе Ђоге. У 32. децембру нема ратне сирочади, демобилисаних бораца са ПТСП, нема странаца (изузев Бруса Вилиса) којима се покушава послати донаторски вапај, или се самоалхемише недостатак креативних зачина у домаћој наративној запршци.

Укратко, у овом филму нема муџахедина, усташа, а ни четници се не осјећају баш најбоље. Без обзира што је Републици Српској неопходан један улаштени лимени спектакл, са епопеичном поетиком поједностављеном од свеукључивости, какав није виђен још од Марша на Дрину; ово је, игром случаја, елегантна шамарчина свима онима, који су очекивали да ће из Бање Луке добити керозин којим ће напајати своје ратнохушкачке и шовинистичке идеологије. Убјеђење да је то учињено промишљено, додатно црпем из чињенице да је неко коначно схватио, како моћан резултат произилази из просте употребе свог писма. Умјетнички, маркетиншки, друштвено одговоран.

У незаобилазном сравњењу са остварењима из комшијског Тамног вилајета, овај филм је немогуће поредити са Ничијом земљом, али се, рецимо, може са Грбавицом. У оба случаја је поспрдно бавити се сличношћу нивоа продукције, али у усмјерењу на портретисање друштвеног миљеа, свакако се провлачи сличан дух. Осим што у 32. децембру има више умјетности, за много мање паре. Ипак, пошто се коња не може натјерати да пољуби вола, некоме ће вјероватно засметати што се најмање три лика крсте и помињу се црквене свијеће.

У тренуцима распада СФРЈ, сценариста и редитељ овог филма је откривао чари основне школе и уживао у титули првачића, тако да се, стваралачки интелигентно, бави оним стварима које је много боље упамтио. У овом филму постоји јасна песимистичка нота и подвлачење тешке економске ситуације, али се нигдје не осјећа трансакција муда за бубреге. Сиромаштво и сажаљивост неких ликова, овдје служи искључиво њиховој мотивацији, а не слању поруке да нам је тешко и да се очекује помоћ од господара са Олимпа на земљи.

Тако је од мотива корупције у полицији, много јача жеља да се на исплатив начин мотивишу неки од ликова, односно генерише моментум радње. Корупција је датост и о њој се не цвркуће у равни социјалне ангажованости. Од поткупљивости власти, далеко је наглашенији мотив "старијих момака" гдје се одушевљење младих дјевојака истима трагички награђује. Што је изузетно охрабрујуће. У потпуно безбојној равни посљератних тинејџера, одушевљава спознаја да добро старо међугенерацијско бунтовништво, није убијено свођењем на шупље приче, какве обезбјеђују безвизно семинарско путовање на обуку о "ненасилној разради конфликата". У 32. децембру има марисане, има и јурњаве колима, има и пуцања. Хадуковић није штедио ликове, у смислу да је радије ликвидирао неке од њих, него што је то учинио са причом.

Нада умире посљедња

Највећа тешкоћа овог осврта предузетог добровољно и радо, јесте жеља да у јавности гдје не постоји адекватна критика умјетничких дјела, не буде убачен ни један спојлер (па макар и са кола), какав се не да упити из друге туђице, по имену трејлер. Ово зато, јер желим послати снажну препоруку свима који имају толико умјетничког у себи (те су издржали у читању до овог мјеста), да оду у биоскоп и сами оцијене, односно помогну, кинематографско нам прворођенче. Ово можда није филм који ће помјерити границе свјетске кинематографије, али је, наравно, револуционаран за све који умију прочитати ову реченицу.

32. децембар је поставио стандарде на самом почетку кинематографије РС, добрано пренешене у освит пунољетства. А они су, по свим основама, далеко изнад Турнеје Горана Марковића, за коју је издвојено три пута више средстава. Многи би били ради да се споре око ове оцјене, али у сегменту сценарија одговорно тврдим да је распра узалудна. Главни задатак извршне власти у РС, јесте да се Хајдуковићу омогући да сними још један филм код куће, односно да се држава мане јалових експеримената и да годишње издатке за кинематографију сведе на два филма, продукцијског обима какав је био 32. децембар. Ваљда ће неко до тад укопчати смисао Савјета за културу и читања сценарија прије уласка у пројекат, те досећи свијест да се додјељују народне, а не властодржачке паре. А то ће се, опет, десити само ако самоникли схвате, како се морају међусобно заливати.

За одјавну шпицу: Саша свака част!

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *