Научник провео 60 сати у ваздушном џепу пећине под морем

Прошло је три мјесеца откако је Сиско Грасија прошао кроз најгору ноћну мору. Била је средина априла када је овај професор геологије, иначе искусни ронилац, скочио у топле воде код Мајорке на рутински зарон. Грасија проводи јако пуно времена под водом и ужива у истраживању комплексног састава подводних пећина.

"Мајорка је пуно љепша под земљом, него изнад ње", испричао је он за ББЦ.

Придружио му се Гиљем Маскаро па су зајдно пошли да истраже Са Пикуету, пећину са бројним коморама удаљеним око километар од самог улаза. Требало им је око сат времена да би успјели да до њих дођу.

Грасија се бацио на прикупљање узорака стијена, а Маскаро је кренуо да истражује оближњу комору. Проблеми су настали тек кад су кренули према излазу, а један судбоносни сусрет покренуо је неочекивани слијед догађаја.

Грасија и Маскаро су се срели на једној "раскрсници" и при том подигли фину прашину са тла. Због тога нијесу могли да виде гдје се налазе и куда иду. Тада су открили и да је њихов конопац за вођење пукао или да је једноставно пао у муљ.

"Канап остављамо кад улазимо у пећину и па онда можемо да га слиједимо кад се враћамо. Претпостављамо да су неке стијене пале на њега. Изгубили смо сат времена покушавајући да напипамо гдје се налази, али безуспјешно", рекао је Грасија.

Већ тада су били у животној опасности пошто су потрошили кисеоник из главних боца, али и кисеоника за хитне ситуације. На срећу, Грасија се сјетио да су неки рониоци причали о џеповима са кисоником у једној од оближњих комора. Тамо су се суочили са преосталим могућностима.

Обојица су били свјесни да имају кисеоника за излазак само једне особе. Одлука је пала да Гиљем иде.

"Мршавији је од мене и треба му мање кисеоника за дисање. Ја сам био искуснији у дисању пећинског ваздуха који има знатно више нивое угљендиоксида. Није хтио да ме напусти, али обојица смо били свјесни да нам је то једина шанса", присјећа се Грасија.

Испланирали су руту којом би Гиљем требало да изрони из пећине, али ни то није било потпуно безбједно, што је Грасија упоредио са вожњом кроз густу маглу кад можете само да наслутите гдје се налазе ивице пута.

Када је Маскаро отишао, Грасија је скинуо већину опреме и бацио се на истраживање пећине у којој се налазио. Имао је 12 метара до врха и схватио је да се на површини налази и питка вода. У међувремену, испразниле су му се двије свјетиљке, док је трећа била при крају па је морао да чека помоћ у мрклом мраку.

Првих седам или осам сати гајио је наду да ће ускоро доћи спас, али како је вријеме одмицало почео је да се брине да се и Гиљем изгубио и умро. Почео је да губи наду и размишљао је о својој деци, сину од 15 и ћерки старој девет година.

"Размишљао сам шта ће бити са њима. Размишљао сам о томе да су премлади да изгубе оца", испричао је он. Тада је почео да осјећа проблеме са дисањем због вишка угљендиоксида, па је имао константну главобољу. Почео је да халуцинира.

"Имао сам осјећај да видим свјетла у језеру и да чујем мехуриће ваздуха. Кад сам се окренуо није било ничега. Чуо сам и неке звуке са врха па сам помислио да буше пећину са површине и тако покушавају да дођу до мене."

Тада је Грасија упао у најтежу депресију свог боравка у мраку. Схватио је да његова посљедња свјетиљка неће још дуго издржати и да неће моћи да пије воду у мраку. Узео је нож да му се нађе при руци, ако буде морао сам себи да пресуди…

"Видио сам свјетлост која се појачава, али мислио сам да опет халуцинирам. Када сам видио главу рониоца како израња скочио сам и загрлио га".

Касније су му испричали да је Маскаро успио да позове спасилачке службе, али нијесу могли да уђу у пећину зато што је видљивост била практично никаква. Покушали су да буше кроз плафон како би ушли, али је и то било без успјеха. Успјели су да уђу тек послије 24 сата, кад се прашина спустила и пала на дно.

Сиско Грасија је из пећине изронио у понедјељак 17. априла 2017. године, шездесетак сати након што је у њу ушао.