Зашто Срби за живота не поштују великане?

Примјер покојног пуковника Радослава Зубца показује да Срби неког славе и поштују тек када умре, док за живота институције и огромна већина грађана не покажу ни минимум поштовања према заслужним грађанима без обзира на њихово рад и заслуге на општем добру.

понедељак, јул 17, 2017 / 10:35

Пише Небојша Вукановић

Фото Јован Видаковић

Годинама сам упорно снимао прилоге и писао о проблемима и неправди која је нанесена многим високим официрима наше Војске Републике Српске и покојном пуковнику Зубцу, команданту Требињске бригаде, покушао да скренем пажњу јавности и апеловао на надлежне да покажу мало поштовања према скромном човјеку који је пуно урадио за град, друштво и државу у којој живимо, али су нажалост сви остали глуви и нијеми.

Пуковник је умро као подстанар, а он и његова породица су незаслужено и неправедно запостављени. Лично сам прије неколико година написао више писама које је покојни пуковник потписао и послао на више адреса, од предсједника Републике, премијерке, ресорног министра до кабинета градоначелника, али ни са једне адресе није стигао одговор нити се неко удостојио бар да напише неколико ријечи, поразговара са пуковником и покуша ријешити проблем.

Након његове смрти, када је све више постало касно и изгубило прави смисао, многи су почели да лију крокодилске сузе, пишу и говоре о скромном и тихом човјеку који је, као и многи неправедно заборављени и запостављени, показао патриотизам онда када је највише требало. Пуковник и његови саборци са Влаштице, Кума и Бобана вјероватно ни у сну нису могли вјеровати да ће се ствари окренути, па да ће борци са прве линије бити на дну друштва, а дезертери, профитери и највећи шљам испливати на површину и кројити им судбину.

Лијепо је након смрти одати поштовање према заслужним, али стотине мајица и транспарената са ликом Радослава Зубца не могу исправити велику неправду коју смо сви ми за живота нанијели овом човјеку. Зар су град Требиње и Република Српска толико слаби и немоћни да нису за 20 и кусур година могли обезбједити скроман кров над главом пуковнику и његовој породици, већ смо чекали да неправда, неразумјевање, колективно понижење, притисак и стрес ране душу и тијело човјеку полако га уништавајући и тјерајући у гроб?

Нажалост пуковник Зубац није изузетак већ правило, а то нам потврђује стотине примјера од Живојина Мишића, Петра Бојовића и Милунке Савић до Тесле и других великана из наше прошлости. Срби као народ врло често показују подозрење, непоштовање, завист или презир према великим људима за њихова живота, и тек након смрти почињу да схвате колико су много вриједили, допринијели друштву, државу и нацији. Тек кад великан умре, живећи често скромни живот на граници људског достојанства, ми почињемо да га славимо и величамо, пишемо му пјесме, стихове, поруке, цртамо слике и мурале..

Са друге стране већина најчешће поштује само оне који имају неку власт и моћ, и од којих вјерујумо и лажно се надамо да можемо имати неку корист, иако је већина тих моћника њих изопачена, неморална и искварена, а власт, новац и моћ су стекли нечасним радњама.

Питам се да ли ће се ускоро исправити бројне аномалије у нашем друштву искривљених вриједности, поремећених норми и правила, и да ли ћемо као и друге велике нације, презирати олош и шљам, а за живота цијенити и показати искрено поштовање према својим истинским и правим великанима који су својим радом и дјелом задужиле нацију, друштво и државу!



8 КОМЕНТАРА

  1. Умјесто да покојни Зубац свих ових година ужива у мин.трособној станчуги у центтру Требиња,да има солидну пензију, лијечење, или да држи неки локал, бензиску пумпу и сл, да поносно шета улицама Требиња…,не, он умире и дави се ко болесни пацов у неком шахту…,

    У скоро идентичној ситуацији пре који мјесесц умиру двојица команданата ударних батаљона велике 16 крајишке бригаде. Један у 57, други у 58гживота.
    Оболијевају такође од дијабетеса,стресова, понижавања од „вољене“ им Р Српске за коју пострадаше.

    Република Српска пензионише здраве људе,и тргује пензијама и инвалиднинама к’о на пијаци, а првоборцима и тешким РВИнвалидима крпљеним по пола године на ВМА каже „не испуњавате услове“…,прави програме за запошљавање инвалида, док маса потпуно здравих људи омладине лута ко гуске у магли или бјежи одавде главом без обзира, док политичке битанге, криминалци, тајкуни,ратни профитери и њихове породице, ваљају покрадене милионе и не знају шта и како даље са њима, држе локале, хостеле, мотеле, ауто отпаде, ваљају дрогу…,

    Република Српска цијепа и завађа борачку популацију, прави паралелне организације, па тако добијемо да мајка погинула два сина скида и баца вијенце са споменика који је положила друга организација….,…,…..,

    Цијену оваквог односа и гријеха ћемо платити сви. И то врло скупо. И једни и други.
    Није ово први пут кроз историју. Све су нам државе тако пропале у неслози и гибељи, бојим се да ни ова неће дуго.

  2. “Лично сам прије неколико година написао више писама које је покојни пуковник потписао и послао на више адреса…“

    Шта ли је Вукан са овим желио рећи?!?!

    Да је пуковник био неписмен, па му је он писао писма, да је био болестан, па није могао писати иста, или да је он пуковника користио за своје личне ратове.

    Најприје ће бити ово треће…

    1. Џасмине, шта ти је сада спорно?

      Вукан је врло јасно написао да је лично прије неколико година написао више писама које је покојни пуковник потписао и послао на више адреса.

    1. Змаје, серуцкаш,

      ти врло добро знаш ко је у рату био власт, ко је давао дозволе за камионе са разном робом и врло добро знаш да је Додик био ситан играчић за те ствари.

      Знаш ти такође добро да је тај који је ведрио и облачио, давао дозволе (понеку и Додику), данас главни финасијер СДС-а и СзП.

Оставите одговор